Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 3 minuta

Photo by Shubham’s Web3 on Unsplash 

Među našom javnošću često se može čuti floskula da nam je neophodan konsenzus po nekom važnom društvenom pitanju, ili čak da nam je stanje u društvu loše upravo zato što predviđenog konsenzusa nema. Ali to teško da je istina iz jednog prostog razloga – konsenzus je u praksi nemoguće postići ili održati bez represije. Umesto konsenzusa, pluralizam je odlika slobodnog društva.   

Šta je konsenzus?

Ukratko rečeno, konsenzus je situacija u kojoj se odluke donose tako što se sa njom svi moraju saglasiti. Postoji i podela na aktivni i pasivni konsenzus: u ovom prvom, svi moraju da glasaju ’’za’’, a u ovom drugom ne sme biti onih ’’protiv’’ (moguće je doneti odluku iako neko glasa kao ’’uzdržan’’ ili se suzdrži od glasanja). 

U političkoj istoriji, poreci u kojima su se odluke donosile konsenzusom jako su retke, upravo zato što je jako teško usaglasiti sve partikularne interese. Na primer, donošenje Deklaracije o nezavisnosti SAD, što bi trebalo da bude par excellance primer neke konsezualne odluke, dogodilo se tek nakon ozbiljnih političkih pritisaka da se kolonije Njujork, Delaver, Pensilvanija i Merilend privole tom rešenju.

Najpoznatiji poredak sa konsezualnom upravom jeste Unija Poljske i Litvanije (od 1569) gde su plemići automatski bili članovi Skupštine (Sejma) koji je donosio zakone i birao kralja upravo konsenzusom. Kao što je poznato, ova država je prestala da postoji 1795. kada su je konačno podelile i okupirale Austrija, Pruska i Rusija.

Te države se nisu bavile tim trivijalnim stvarima kao što je konsenzualna demokratija. Jedan od važnih razloga propasti ove države bila je i nemogućnost vođenja bilo kakve smislene politike – na primer, bilo je dosta da samo jedan plemić (podmićen od strane sile) glasa protiv povećanja poreza za opremanje vojske, pa da novca za vojsku nema iako je zemlja u ratu. 

Konsensuz je u praksi nemoguć

Čest primer u srpskoj javnosti za bilo šta jeste Nemačka, pa je tako i u slučaju konsenzusa, kao zemlje u kojoj on postoji u slučaju najvažnijih političkih pitanja. ’’Samo da Srbija ima konsenzus o Kosovu / o EU / temi po želji’’.

Ta ista Nemačka sa svojim konsenzusima je zemlja u kojoj je druga najznačajnija politička partija nakon Drugog svetskog rata tek 1989. priznala istočnu granicu Nemačke na Odri (u izbornim plakatima pre toga je SPD koristio kartu Nemačke iz 1937). To je i država u kojoj visoki politički predstavnici trenutno druge najznačajnije političke partije (AFD) pregovaraju sa ekstremnom desnicom o planu za proterivanje oko 2 miliona migranata koji ne mogu da se uklope u nemačko društvo (čak i ako imaju nemačko državljanstvo, ili su rođeni u toj zemlji), što je izazvalo i brojne proetste širom zemlje.

Na kraju, to je takođe zemlja u kojoj je nedavno sprečen ozbiljan pokušaj državnog udara u kome su učestvovali i bivši visoki funkcioneri bezbednosnog aparata. 

U odnosu na ovakav primer ’’konsenzusa’’, Srbija više deluje kao uzorno demokratsko društvo nego kao ludnica sa širom otvorenim vratima.   

Konsenzus u bilo kojem društvu po bilo kom pitanju u prkasi je nemoguće imati jer društvo nije neka organska skupina istovetnih ljudi pod nekim zbirnom nazivom kao ’’narod’’, ’’stanovništvo’’, ’’građanstvo’’ ili ’’Srbi’’, već velikog broja pojedinaca koji imaju različite želje, htenja, mogućnosti, predstave o svetu, talente, interesovanja i mogućnosti.

Ovo važi čak i za najzdravorazumskija pitanja, poput zaštite imovine, gde bi većina ljudi intuitivno rekla da je to mesto gde ni trebalo da postoji konsenzus. Što naravno nije tačno – barem su lopovi i drugi kriminalci protiv ovog konsenzusa. 

Konsenzusa može biti samo u neslobodnom društvu

Do konsenzusa o najvažnijim političkim pitanjima se ipak može doći, ali isključivo u diktatorskim režimima gde je moguć i dozvoljen samo jedan način razmišljanja i delanja. ’’Kako učiniti sve ljude srećnim? Tako što pobijete one nesrećne.’’

Ovaj apokrifni Staljinov citat je dobra ilustracija ovakvog pristupa. Da bi svi članovi političke zajednice imali isti stav po pitanju barem najznačajnijih političkih pitanja u nekoj zemlji, moraju se suzbiti sva nepoželjna mišljenja političkom represijom, indoktrinacijom, propagandom, pretnjama, fizičkom silom i likvidacijom onih koji zastupaju disonantne stavove u odnosu na proklamovano ’’ispravno mišljenje’’. 

Ako nam je cilj život u slobodnom pluralističkom društvu jasno je da u takvom društvu konsenzusa ni po kom pitanju ne može biti niti da ga treba biti, tako da bi bilo kakvo insistiranje na njemu kao principu bilo kontraproduktivno. 

Sabornost i konsenzus: dve strane istog novčića

Dok konsenzus kao važan princip spominju oni koje bismo mogli da u našem partikularnom društvenom kontekstu nazovemo liberalima (iako taj izraz se odnosi više na ljude koji nisu nacionalisti, nego na one koji imaju nekakav set liberalnih vrednosti), i druga strana ima konja za trku. Ali shodno estetici, koriste arhaičiniji slovenski izraz ’’sabornost’’. 

Sabornost je kod desni orijentisanih ljudi (u našem kontekstu, nacionalista) isto nešto čime se teži, kao što i nenacionalisti teže konsenzusu. ’’Konsenzus po pitanju evroatlantskih integracija’’ ili ’’sabornost po pitanju Kosova’’ razlikuju se smo po estetskom ukusu onih koji ovakve stavove propagiraju, i po društvenim ili političkim ciljevima koje žele da dostignu. 

Ali naposletku, sabornost i konsenzus su suštinski isto: neprijatelji slobode i pluralističkog društva.