Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 6 minuta

Photo by Steve Gale on Unsplash

Artemidin hram u Efesu bio je, prema „ocu istorije“ Herodotu iz Halikarnasa i brojnim sledbenicima, jedno od legendarnih „Sedam čuda antičkog sveta“, kako po monumentalnoj veličini, tako i po lepoti svog dizajna i ornamentacije.

Oko 560. godine stare ere, lidijski kralj Krez dao je delić svog neizmernog bogatstva – koje je i do danas večita inspiracija za onih 1% o kojima ekstremni levičari vole da ispredaju legende, često ništa autentičnije od onih koje prepričava Herodot – da se izgradi ova građevina, poznata i kao Artemizijum.

Prema tradiciji, glavne arhitekte bili su Hersifron iz Knososa i njegov sin Metagen. Oni su bili prinuđeni da doslovce izmisle pojedine građevinske tehnike kasnije korišćene širom sveta; ovo se, na primer, odnosi način na koji je masivni trouglasti timpan širok preko 50 metara i ukrašen raskošnim reljefom bio podignut i postavljen na entablaturu na oko 22 metra visine. Za više živopisnih detalja videti, na primer, odrednicu na izuzetno korisnoj Enciklopediji svetske istorije.

Ponešto o savremenim metodama rekonstrukcije Artemizijuma u njegovom originalnom sjaju i veličanstvenosti korišćenjem digitalnih tehnologija današnjice može se pronaći ovde.

Prema solidno utemeljenoj tradiciji, u noći 20/21. jula 356. godine pre naše ere, ludak po imenu Herostrat podmetnuo je požar u Artemizijum. Vatra je brzo zahvatila drvene grede ispod krova, gašenje požara u antičkom svetu bilo je notorno neefikasno, tako da je ovo čudo ljudske genijalnosti, stvaralačkog duha i helenske kulture za jednu noć nestalo u plamenu i pepelu. (S obzirom da je Efes imao gradsku autonomiju u okviru Persijskog carstva, nije čudno da se brzo pojavila legenda kako je iste noći u kojoj je Artemidin hram izgoreo, u dalekoj Peli rođen budući osvajač Persije, Aleksandar Makedonski.) 

Herostrat je uhvaćen i osuđen na smrt. Pre pogubljenja, prema tradiciji koju prenose Teopomp sa Hiosa i Strabon, izjavio je da je požar podmetnuo da bi ušao u istoriju. Iako su efeške vlasti pokušale da to spreče, ustanovivši praksu koja će kasnije, za vreme Rimskog carstva, postati poznata kao damnatio memoriae, odnosno zabrana pominjanja imena osuđenog – ispostavlja se da je Herostrat u svojoj nameri uspeo.

Njegovo ime, kao i pridevi i prilozi iz njega izvedeni, ostali su zabeleženi kao oznake za vrhunski izraz malignog i destruktivnog samoljublja koje bi bez ikakve stvarne veštine ili vrednosti, „prečicom“ da uđe u istoriju. 

Eto konačno nečega vrednog kritike što nije (post)moderna pojava! reći će kritičari ove rubrike. I biće u pravu – donekle. Iako herostratska patologija postoji oduvek, očigledno, upravo je širenje i demokratizacija interneta dala najjači vetar u leđa herostratovcima svih vrsta i boja. Naročito je pojava „društvenih“ mreža od 2004. godine naovamo gurnula u prvi plan ljude sa viškom slobodnog vremena i manjkom autentičnih veština i znanja – koji su, kad u svojim namerama uspeju, čak i ako nisu članovi porodice Kardašijan, poznati pod otužnim nazivom influenseri.

Influenseri su ljudi koji su, uopšte uzev, spremni da zbog popularnosti učine bilo šta, potpuno lišeno bilo kakve veze sa posledicama. Klip ruske influenserke koja je poginula dok se snimala telefonom iz automobila u pokretu postao je, nažalost, viralan pre nego što je cenzurisan. Cinik bi rekao da je samo na taj način njen cilj da bude slavna do kraja života mogao biti (doslovno) postignut. 

Iako nesumnjivo ekstreman, ovaj slučaj nipošto nije usamljen. Na većini otvorenih vidikovaca na svetu, kao i na terasama iznad vodopada i kanjona, može se čuti bar jedna priča o nekome ko je poginuo pokušavajući da napravi selfie. Čak i u slučajevima koji nisu praćeni fatalnim posledicama, poput influensera koji se snimaju u metroima, restoranima, teretanama, kuglanama, pa čak i bolnicama, njihova bezočna samopromocija i spremnost da sve urade za „klikove“ i „lajkove“ iritira sve veći broj ljudi koje dotični često pomeraju, ućutkuju i na druge načine čine dovode u neprijatnu situaciju. 

Ali to nije sve – patologija „drugog reda“ jeste kad se ljudi koji imaju svoj normalan i često odgovoran posao upinju i trude da se ponašaju podjednako idiotski kao influenseri. Tipična vest ove vrste dolazi iz jedne bolnice u Australiji, gde je petoro hirurga i medicinskih tehničara prekinulo operaciju (!!!) da bi se slikalo telefonima za „društvene“ mreže. Oni jesu suspendovani, ali ko zna koliko takvih slučajeva je prošlo „ispod radara“ i u poremećenom javnom diskursu se verovatno i ne smatra ozbiljnim prekršajem. Zašto? Zato što se influenserske gluposti doživljavaju kao poželjne u dovoljno velikom segmentu društva.

 

 

Siroti Herostrat – da se nije rodio u antičkom Efesu, nego u doba generacije Z i da je svojim fensiajfonom15Pro snimio paljevinu ne samo da bi sačuvao glavu na ramenima, već bi postao viralan u roku od 3 minuta i ne bi imao problema sa monetizacijom do kraja svoje influenserske karijere. Ovu vrstu misaonog eksperimenta valjalo bi što češće i što detaljnije da praktikujemo, jer jedino na taj način možemo ispravno sagledati patologije sveta oko nas koje nam se „uvlače pod kožu“, poput krpelja i drugih parazita.

Takođe, valjalo bi da se veoma duboko i ozbiljno zapitamo kolika je odgovornost svakog od nas za to što su kreature ove vrste u toj meri inficirale javni prostor. Međutim, pravo pitanje je meta-pitanje na koje je ukazao Ortega i Gaset, a to je da li smo uopšte u stanju da se više pitamo i da ozbiljno o bilo čemu mislimo, s obzirom u kojoj meri je sve u današnjem svetu provizorno. (Ortega, naravno, pravi izuzetak za „pojedine delove pojedinih nauka“ – njegove sopstvene reči – i to je upravo ono što pruža nadu i razlog zbog kojeg o ovome čitate u rubrici Popularna nauka!)

I gle čuda, upravo je subkultura koja je izrodila influensere ista ona koja nas sprečava da se udubimo u stvari i njihove suštinske odnose. Upravo je ta subkultura ona koja ne ceni samoću, zamišljenost, udubljenost u probleme, meditativnost – dakle sve što je nužno i neophodno za ozbiljan uvid u realnost. Umesto toga, imamo poplavu, takoreći potop influensera, nezavisno zovu li se bake prasići, Kardašijani, Zorannahe ili osuđeni kriminalac Sem Benkmen-Frid, poznat po moronskoj – ali tako karakterističnoj – izjavi da on ne može da čita knjige, nego sve što je značajno treba da mu bude servirano kao blog post od dva paragrafa.

Ista patologija je prodrla i u oblast popularizacije nauke – neko će reći da su „društvene“ mreže doprinele popularizaciji nauke i da neki influenseri tamo rade dobar posao. To je tačno u ograničenom smislu u kojem je tačna narodna(TM) izreka da se u svakom zlu krije i ponešto dobro. Međutim, priroda same stvari je takva da je vrlo teško, ako ne i nemoguće proći između Scile i Haribde: populističkog razvodnjavanja svega ozbiljnog i gubitka samog influenserskog „statusa“.

Upravo zbog toga se i u tom domenu otvorio ponor ideološkog ispiranja mozga koji potiče od upliva postmodernističke, postfeminističke i ostalih budalastih ideologija koje utiču na institucije i pojedince koji ne postave jasne granice diskursa. Primeri toga su poludeli Scientific American ili pojedinci, kao recimo Nil deGras Tajson, koji su zarad populizma rešili da pređu i ignorišu granicu. 

Važno je naglasiti jednu stvar: iako se možemo sporiti gde tačno granica leži, ključno je razumeti da ona nužno postoji. To proističe iz same definicije popularne nauke koja, dosta razumljivo, neminovno treba da bude nauka, bez obzira šta još može da bude. Granice su suštinske za nauku. Kao što je govorio naš najveći pedagog u nastavi fizike, profesor Božidar S. Milić, ključna vrlina bilo koje fizičke teorije jeste u tome da sadrži inherentne granice sopstvene primenljivosti.

Na primer, Meksvelova klasična elektrodinamika sadrži veličinu koja se zove klasični radijus elektrona i iznosi oko 3 × 10–15 metara; to je svakako veoma, veoma mala udaljenost. Na udaljenostima većim od klasičnog radijusa elektrona, teorija daje dobre rezultate; na manjim udaljenostima, ona prestaje sa važenjem. To je jasna i nedvosmislena granica.

Razmislite još jednom o tome: Meksvelova elektrodinamika dovoljno dobro opisuje na primer magnetska polja galaksija, dakle objekata koji su veličine i do 100 kiloparseka, odnosno oko 3 × 1021 metara. Između klasičnog radijusa elektrona i veličine galaksije ima čitavih 36 redova veličine razlike! Sve pojave koje se tiču elektriciteta i magnetizma u tom ogromnom rasponu savršeno objašnjava teorija koju je jedan mudar Škotlanđanin postavio 1870-tih godina. Ako ima većeg trijumfa nauke, bilo bi lepo da saznamo koji su to! A ipak, tako moćna teorija u sebi sadrži ograničenje vlastite primene.

Na skalama manjim od klasičnog radijusa elektrona potrebna je nova teorija – i ona se, zaslugama velikana kao što su bili Pol Dirak, Frimen Dajson, Ričard Fajnmen, Sin-itiro Tomonaga i Džulijen Švinger i pojavila: to je kvantna elektrodinamika, poznata pod legendarnom skraćenicom QED

Ova lekcija je – gle čuda! – primenljiva i daleko van fizike, a posebno je primenljiva na ideološke sisteme i filozofeme koje cirkulišu javnim prostorom. Svaki ljudski oblik i sadržaj mišljenja proizvod je – sviđalo se to nekome ili ne – velikim delom slučajnog procesa biološke evolucije koji je kroz milijarde godina doveo do pojave neophodne sistemske kompleksnosti.

Smatrati da će takvo mišljenje biti istinski univerzalno i obuhvatiti ogromnu raznolikost realnog sveta je u najmanju ruku naivno, duboko pogrešno, ali i problematično na još jednom nivou. Naime, tu imamo i dodatni etički (ili, adekvatnije, ne-etički) momenat: ideologije koje sebe proklamuju kao svevažeće, univerzalne i neograničene nisu samo generički pogrešne na saznajnom nivou, već su takođe i totalitarne – odnosno zločinačke. Ni tu nema ničeg posebnog novog – sem što je večito ponovno otkrivanje rupe na saksiji normativni oblik aktivnosti filozofski i istorijski nepismene publike. 

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.