Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 5 minuta

 Photo by Angelica Reyes on Unsplash 

Milei je pobedom na predsedničkim izborima uzdrmao politički etsablišment – ali najteži posao je tek pred njim, a to je da ispuni obećane reforme. Koje sve prepreke mu stoje na putu?

U dosta medija (pa i kod nas) Milei je predstavljan kao Tramp, neka vrsta autoritarnog populiste i konzervativca. Ali ovakvo poređenje nema puno uporišta u realnosti.

Ono što jeste sličnost Mileija i Trampa jeste njihov, u najmanju ruku neortodoksan medijski nastup, na ivici skandala, koji više liči na nastup nekog iz sveta šoubiznisa nego ozbiljnog političara. Druga sličnost jeste suprostavljanje političkom i sa njime povezanom medijskom i privrednom establišmentu – obojica su disruptori postojećeg stanja, što se može sažeti u Trampovom ’’drain the swump’’ i Mileijevom ’’afuera’’.

Ali tu sve sličnosti prestaju. Tramp nema ideologiju kao svoje intelektualno uporište, a on sam sebe ne predstavlja kao intelektualca već kao biznismena, nekoga ko ne veruje u neke transcdentalne vrednosti i njima se rukovodi u životu, već je ’’čovek dogovora’’.

Milei, sa druge strane, jeste neko ko je posvećen idealima klasičnog liberalizma (onako kako je on bio definisan pre upliva raznoraznih kolektivističkih ideja, pa se moderni evropski liberalizam teško može prepoznati, pa se danas kao pravac liberalizma smatra i ’’socijalni liberalizam’’ što je contradiction in adiecto). Dobra ilustracija je Trampova spremnost da se sastaje i pravi dilove sa raznim diktatorima, poput Putina, dok Milei jasno odbija da se sreće i sarađuje sa ’’socijalistima’’, kako ih sam opisuje. 

Vrednosti individualne slobode, iz kojih proističu minimalna država (tržišna privreda uz vrlo malo regulacije i niske poreze) se lako mogu iščitati iz njegovih javnih nastupa. Možda najinteresantniji jeste onaj nedavni na Davosu, gde je Milei bio disonantan glas plejadi uvezanih političara, birokrata i biznismena koji teže da upravljanju privredom.  

Ko razume španski, ovde je i Mileijev TED govor od pre 4 godine gde praktično ponavlja većinu teza iznetih u Davosu. 

Stanje u Argentini

Kandidat koji nije deo establišmenta i nije izbor tradicionalnog medijalnog glasača pobeđuje na izborima samo u vanrednim situacijama, kada se dotašnja rešenja ne mogu više primeniti na narasle probleme.

Argentina poslednjih 50 godina nema stabilnu makroekonomsku situaciju, što je posledica loše vođene domaće ekonomske politike (kako monetarne, tako i fiskalne) – inflacija viša od 100% godišnje bila je standardna tokom cele dve decenije počevši od 1970-ih. Čak i nakon toga, sa umerenijim pumpanjem novca, inflacija je na primer od 2010. bila dvocifrena svake godine od tada, da bi godišnje stope inflacije od 2018. bilo oko 50%.

Ovakav rast cena je naravno imao posledice po privredu, otežavajući preduzetničke kalkulacije, a dodatna skleroza nastala je zbog prevelike regulacije privrede, usled jakih interesnih grupa koje su bile dobro političke povezane sa peronistima koji su najduže vladali zemljom. Ovo se najbolje vidi po nivou ekonomskih sloboda, mereno indeksom Instituta Frejzer: Argentina se nalazi na samom dnu lestice, na 158 mestu. Iza nje se nalazi samo 7 zemalja: Venecuela, Zimbabve, Libija, Iran, Jemen, Sirija i Sudan.

Posledica ovih problema jeste široko rasprostranjeno siromaštvo. Dok je zvanična stopa siromaštva bila 25% tokom 2017, u 2023. procenjeno je da iznosi 40%. Ali nije oduvek bilo tako . Argentina se pre 100 godina mogla meriti po dohotku gotovo sa SAD, i bila je jedna od najbogatijih zemalja sveta.

Grafikon: Dohodak Argentine i SAD, u međunaordnim 1990 USD po stanovniku. Izvor: Maddison project.

Na talasu ovakve krize i njome izazvanog nezadovoljstva pojavio se Milei, koji je za razliku od drugih kandidata za ekonomsku bolest davao drugačiju dijagnozu i put za ozdravljenje. Za tako nešto ne treba biti ekonomski genije – srž prolema leži u tome što argentinske vlasti troše mnogo više novca nego što mogu da prikupe kroz poreze ili što mogu da pozajme (već su par puta bankrotirali pa nije čudo što investitori ne čekaju u redu da kupe njihove državne obveznice). One potom tu rupu popunjavaju primarnom emisijom, tj. štampanjem para kao kod nas u Topčideru 1993. Da bi se problem rešio, neophodno je da se prvo sredi budžet, potom zaustavi štampanje para. 

Reforme zdravorazumske, čak i blaže od retorike

Ali to je lakše reći nego učiniti – sa deficitom od oko 5,5% BDP-a u 2023. i bez kreditora koji bi uzajmili, uz stagnantnu ekonomiju i već visoke poreske stope (pa nema nade u nove poreske prihode ako se povećaju porezi ili ako privreda ’’proradi’’) jedino zdravorazumsko rešenje jeste smanjenje deficita kroz smanjenje državne potrošnje. Tu stopa Mileiovo ’’Afuera’’ iz predsedničke kampanje!

Nakon izbora, nedavno je izašao sa paketom mera u vidu predsedničkih ukaza. On predviđa praktično eliminaciju budžetskog deficita, uz smanjenje javne potrošnje od oko 3% BDP-a i povećanje poreza (uglavnom na dohodak) od 2%. Ministar ekonomije, Luis Kaputo, izjavio je da su ova poreska povećanja privremenog karaktera i da će neka od njih biti ukinuta kada se stanje bude normalizovalo. 

To naravno nije sve. Za razliku od drugih dosadašnjih argentinskih reformatora, Milei je spreman da ide brže i dalje protiv uvreženih interesa. Novim dekretom pripremio je teren za privatizaciju 41 velikog državnog preduzeća (zamislite da se kod nas privatizuju Telekom, Er Srbija, EPS i Pošta).

Takođe, tu je i njegov ’’megadekret’’ kojim je uvedena liberalizacija cena kirija i namirnica, zbog kojih je već bilo nestašica. Tu je i deregulacija tržišta rada: probni rad produžen je sa 3 na 8 meseci i smanjenja su otpremnine prilikom prekida ugovora o radu. Ovo su sve koraci u dobrom pravcu. Ipak, sve to zajedno uzeto je i dalje prilično daleko od nekakvog libertarijanizma, pa čak i od nama poznatih zemalja sa socijalnom državom iz Evrope.

Klinovi u toškovima

Milei je predsednik u argentinskom političkom sistemu gde veliku ulogu igra i dvodomi Kongres. Pošto Vladu čini raznorodna koalicija okupljena oko njega (njegova partija Libertad Avanza ima mali broj deputata), sastavljena od nekoliko različitih partija i pokreta, on mora da drži mir u kući, i da progura predložene reforme kroz Kongres. Verovatno je zato niz mera prilično mlaka i razblažena verzija onoga što je pričao u predizbornoj kampanji.

Na primer, pošto dekret o privatizacijama nije stavio u ’’megadekret’’ čije donošenje je bilo pravdano ekonomskim vanrednim stanjem, on će morati da bude usvojen u Kongresu da bi mogao da stupi na snagu. Tu je i sudstvo, imajući u vidu da je sud po žalbi najvećeg sindikata u zemlji stavio vansnage delove odredbi ukaza o radnim odnosima početkom januara, na šta tek treba da se pokrene apelacija kabineta.

Imajući u vidu istoriju Argentine, gde su slične reforme sprovodili ljudi koju su u njih mnogo manje ideološki verovali nego Milei tokom 1990-ih, mislim da možemo očekivati prvi korak u vidu gašenja makroekonomske krize kroz stabilizaciju budžeta i primirivanje inflacije. Drugi korak, u vidu sveobuhvatnih reformi kroz liberalizaciju i deregulaciju mnogo je manje verovatan. 

Dok su reforme u susednom Čileu tokom 1980-ih bile uspešne, u Argentini će taj put biti mnogo teži i verovatno manje uspešan. Razlika se krije u nesputanoj političkoj moći koji je imao Pinoče kao diktator par excellance (’’ne sviđaju vam se moje reforme, hajde malo da se provozate helikopterom i porazmislite o njima’’) dok Argentina ipak ima kakvu-takvu demokratiju.

U situaciji u kojoj mora da se posveti gašenju požara u vidu ekonomske krize tokom svog prvog mandata, političkoj slabosti u Kongresu i potrebi da usaglašava stavove sa članovima koalicije koji su mnogo manje liberalno opredeljeni, Milei će imati veoma težak zadatak pred sobom. 

Zbog toga svako pomeranje Argentine po pitanju ekonomskih sloboda treba da smatramo Mileievim uspehom. I nadom za bolju i zdraviju Latinsku Ameriku, gde bi i mi trebalo da tražimo inspiraciju za naše domaće probleme.