Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 7 minuta

Photo by Element5 Digital on Unsplash 

(Skraćena verzija ovog teksta objavljena je na blogu Škole fizike i matematike MiM .)

Jedna od najpogubnijih i najrazornijih pojava u domaćem obrazovanju – inače prepunom problema, kao što je opštepoznato – jeste inflacija ocena: iz različitih razloga kojima ćemo se baviti u ovom tekstu, dobra ocena u školi ili na fakultetu sve manje vredi, jer je dobrih ocena sve više. Ne zato što učenici i studenti sve više znaju (naprotiv), već stoga što su se kriterijumi za visoku ocenu strmoglavili u provaliju. 

Svi znamo da se inflacija ocena dešava svuda oko nas: u osnovnom, srednjem, višem i visokom obrazovanju. Nije potrebno ići daleko u prošlost („kako je bilo našim starim…“) da bi smo se prisetili doba u kojem je, kad govorimo o fakultetima, desetka bila retkost čak i za najbolje studente, a statistički modus (najčešća ocena) na većini ispita na ozbiljnim fakultetima bio 7 ili eventualno 8. 

Za ovaj tekst je značajno da znamo ono što treba naučiti na časovima matematike – a što se možda nije dogodilo upravo zbog inflacije ocena o kojoj govorimo! – a to je da je modus (ili mod) nekog statističkog uzorka ona vrednost koja se u uzorku najčešće ponavlja. Na primer, ako izmerimo visinu velikog broja – na primer 10000 – odraslih muškaraca u Srbiji sa tačnošću do na 1 cm, dobićemo da je srednja vrednost (koja, naravno, ne mora da bude ceo broj!) 180,57 cm, ali modus je nešto manji, recimo 178 ili 179 cm, zato što je u uzorku jednostavno bilo najviše odraslih muškaraca sa upravo tom visinom.

Uočimo da je za pitanje koliki je modus ovog uzorka savršeno nevažno koliko ima džinova ili patuljastih ljudi – to je upravo ono zbog čega se modus često smatra tzv. robusnom statistikom, nezavisnom od prisustva ekstremnih vrednosti. Robusnost je u statistici, baš kao i svuda drugde, izuzetno dragocena i potrebna osobina.

Savremena inflacija ocena se upravo i ispoljava u tome što je danas – opet ako govorimo o fakultetima – modus ocena na većini ispita postao jednostavno 10. Desetku na mnogim ispitima ne dobijaju samo oni koji baš ništa ne znaju – ili na ispit ni ne izađu. U školama petice su postale uobičajena pojava, „vukovaca“ ima, kako bi naši stari rekli, k’o pleve. I to nije neka spora, evolutivna promena kroz mnogo generacija – najveći deo ove inflacije ocena odigrao se u poslednjih 20-25 godina.

E sad, zbog čega bi ocene trebalo da se razlikuju od visine? Pojednostavljeno govoreći, ne bi trebalo. U krajnjoj instanci, i visina i ocene su odraz nekih osobina pojedinaca u datom trenutku vremena. U meri u kojoj su ocene odraz saznajnih sposobnosti učenika u vezi sa određenim skupom sadržaja (i analogno za kreativne i fizičke sposobnosti kada se radi o umetničkim predmetima ili fizičkom vaspitanju), one ne mogu biti učinjene jednoobraznim išta više nego što se visina ljudi može ujednačiti – što je poslednji put pokušano u antičkom mitu sa jezivom napravom poznatom kao „Prokrustova postelja“. Koju bi danas, kad se o obrazovanju radi, mnogi želeli da ponovo aktuelizuju.

(To je i naslov jedne nadasve zabavne knjige Nasima Nikolasa Taleba, koja se bavi sličnim patološkim pojavama u širem društvenom i kulturnom kontekstu. Snažna preporuka!)

Uzroci?

Možemo spekulisati o uzrocima inflacije ocena. Uobičajena, ekonomska inflacija je još uvek relativno zagonetan fenomen, sa više mogućih uzroka, iako je uložen ogroman napor tokom proteklih stotinak godina da se odgonetnu njeni pravi uzroci. Kosmološka inflacija (o kojoj govorimo ovde) jeste posledica posebnog oblika potencijala skalarnog polja i naročitih početnih uslova u veoma ranom svemiru. Koji su uzroci inflacije ocena u školama i na fakultetima? 

Jedan od uzroka za inflaciju ocena je svakako po(st)mod(er)na ideja da niko ne treba da se oseti loše ili „ugroženo“ ili „nebezbedno“ ili neka od sličnih besmislenih formulacija tako što bi dobio lošu ocenu. Nasuprot prethodnim vekovima u kojima je obrazovanje bilo veoma strogo i u izvesnom smislu bilo nastavak vojne obuke (pročitati samo briljantnu Autobiografiju Branislava Nušića!) sa izuzetno snažnom disciplinskom komponentom, tokom poslednjih decenija klatno je otišlo u suprotni ekstrem.

Zajedno sa dodatnom greškom stavljanja preteranog naglaska na osećanja učenika i studenata umesto na njihov razum, ovo dovodi do besmislica poput tvrdnji da ne strogo, nego adekvatno ocenjivanje dovodi do „psiholoških tegoba“ ili „osećanja niže vrednosti“ ili „frustracija“. Zamislite čuda, učenik koji ne zna i dobije slabu ocenu može se osetiti uvređenim, pa i – o horora! – poniženim. Ovo, naravno, vodi do učeničkih – i, još skandaloznije i odvratnije, roditeljskih – pritisaka da se daju nezasluženo visoke ocene. 

Ovo je očigledan nastavak politike zavisti, inače uobičajenog hobija demagoga i neznalica svih boja. „Kako to da mamina i tatina posebna pahuljica dobije slabu dvojku, a Pera, Mika, Jasna ili Sara imaju petice?“ samo je ekstenzija onog „kako može komšija da vozi Porše, a ja peglicu?“ Nepravda, nepravda! Kriv je sistem! Kriva je „društvena nepravda“!  

Drugi uzrok jeste neprekidno srozavanje ugleda prosvetnih radnika i njihove materijalne situacije. Ova pojava prirodno vodi ka smanjenoj motivaciji da se u složeni proces ocenjivanja ulazi ozbiljno i sa entuzijazmom. Kao i u drugim sferama i nasuprot brojnim predrasudama, ljudi u stvarnosti reaguju na pozitivne i negativne podsticaje.

U Srbiji, prosvetni radnici su već dugo vremena izloženi isključivo negativnim podsticajima sa svih strana: od učenika, od roditelja, od školskih/univerzitetskih birokratija, od lokalnih samouprava, od ministarstva i ostatka državnog aparata, itd. Prirodna posledica takvog negativnog uslovljavanja je apatija i biranje puta manjeg otpora, često i uočljiva autocenzura povezana sa osećajem nemoći i inferiornosti. A jedan od simptoma toga je, kako smo već rekli, upravo inflacija ocena.

Konačno, možemo diskutovati u kojoj meri upravo otklanjanje naglaska sa oblasti kao što su matematika i druge STEM discipline dovelo do smanjenog naglaska na akademsku strogost, koja jednostavno mora da postoji – kako u domenu samog gradiva, tako i u domenu ocenjivanja. Zna se kako se dokazuje da li je neka, recimo, geometrijska teorema tačna ili netačna. Isto tako se mora znati da li neki nivo znanja pokazanog na pismenom zadatku ili ispitu odgovara prolaznoj ili visokoj oceni – ili ne odgovara. Isključivo medijske i folklorne manipulacije zamagljuju suštinsku identičnost ove dve situacije i čine da se umanjuje važnost strogosti u zaključivanju, baš kao i u ocenjivanju.

Iznad svega toga stoji opšta društvena patologija koja proklamuje da je cilj obrazovanja ocena i diploma, a ne znanje; da je priprema za život naučiti kako se „snaći“, a ne kako znati i raditi, te radom i znanjem stvoriti novu vrednost. Ove patologije odraz su dublje moralne patologije koja sugeriše da krivica za problema nikad nije u nama samima, nego uvek „u sistemu“ ili „u masonskoiluminatskojevrejskojrotšildovskojitdisl zaveri“.

Ovo je ključna i temeljna tragedija današnjeg sveta, a Srbije naročito: činjenica da postoji značajan procenat „građana“ koji su iskreno prihvatili i uživeli se u kvazi-makijavelistički „pragmatizam“ lišen ikakvih moralnih i intelektualnih vrednosti nam zapravo objašnjava ogromnu većinu, ako ne i sve negativne pojave koje primećujemo u društvu oko nas: od bacanja đubreta kroz prozor i ponašanja učesnika u saobraćaju do rezultata izbora.

Oni se tog stava drže promovišu same sebe kao „realiste“, „životno iskusne“ ili „cinike“, a uistinu su samo toksične kukavice koje samom svojom egzistencijom ovaploćuju drevnu Sokratovu mudrost da nema većeg siromaštva od neznanja (baš kao što i nema većeg bogatstva od znanja).

Inflacija ne ide nikome u prilog 

Ovo je ključno ponoviti i ponavljati: inflacija ne ide nikome u prilog. Visoka inflacija u ekonomiji šteti svima, sa mogućim izuzetkom par ljudi iz medija i političara kojima pruža priliku za demagoško mudrovanje. Ponekad ima ljudi koji misle da su se okoristili od visoke inflacije – ali to je najčešće iluzija, pošto su destruktivne posledice po sveukupno stanje ekonomije takve da je doslovce svaki akter srednjeročno i dugoročno na gubitku. Obično je dovoljno otići na pijacu ili u supermarket da bi se videlo razorno dejstvo inflacije.

Inflacija ocena još je štetnija i opasnija, posebno što se za razliku od one u ekonomiji ne vidi na kratak rok. Inflacija ocena čini da društveni status samog znanja neprekidno opada. Inflacija ocena pogađa same nastavnike, profesore i asistente koji se zbog nje često osećaju bedno i poniženo.

Inflacija ocena pogađa poslodavce koji se više ne mogu oslanjati na svedočanstva i jasne kvantitativne kriterijume prilikom zapošljavanja; umesto toga, podstiču se nejasniji i amorfniji kriterijumi, poput pisama preporuka, koji su sa svoje strane afirmacija subjektivnosti, a često i raznih oblika korupcije i nepotizma. Inflacija ocena, naravno, pogađa i sve korisnike profesionalnih usluga, kojima će sutra projektovati zgrade i mostove, planirati logistiku, operisati srci ili pilotirati avionom ljudi koji su ocene dobili na kukumavčenje ili zato što su ionako „svi prošli“ na ispitima. 

I dalje, inflacija ocena direktno pogađa čitavo društvo koje se sve manje može oslanjati na kvalitet sopstvenih ljudskih resursa. Ona podriva samo načelo meritokratije na kojem se temelje sva dostignuća savremene civilizacije: ako ocene ničemu ne služe i predstavljaju formalnost, onda smo time utvrdili da ni znanje ničemu ne služi, svako može ne samo da bude fudbalski selektor, nego i da presađuje bubrege, gradi mostove, pilotira avionima, drži celom svetu lekcije iz morala, proučava (nepostojeće) „vinčansko pismo“. 

Što drži vodu sve dok se most ne sruši. Ili avion.

Ukratko: inflacija ocena je vaš očigledni i nemilosrdni neprijatelj.

Kao što ekonomska inflacija urušava vrednost finansijskog kapitala, bacajući građane u bedu i očajanje i pružajući podsticaj korupciji i kriminalu, tako inflacija ocena urušava vrednost drugih vrsta kapitala, pre svega intelektualnog i ljudskog kapitala. Rezultati su isti: korupcija, beda i očajanje. 

Šta učiniti?

Jasno je da se inflaciji ocena ne može stati na put preko noći. Ona je postala u toj meri rašireni tumor na tkivu obrazovanja, da se tu ništa ne može naglo prelomiti. Prvo i najvažnije je suočiti se sa problemom i prihvatiti da je on realan. Bez toga, napretka nema, baš kao kad je zdravlje u pitanju: ko ne prihvati da je bolestan i na osnovu tog uvida ne preduzme mere, ne može se nadati ozdravljenju.

Ostaje nam da se nadamo da tumor nije metastazirao i da je još moguće da se prizovemo pameti i shvatimo da nam ono što se dešava nije u interesu. Svi uzroci koji su gore pomenuti se mogu prevazići odgovornim radom na tome i afirmacijom vrednosti Prosvetiteljstva. Morbidnu ideju o oceni kao o sredstvu za „bolje osećanje“, a ne merilu znanja, valja potiskivati svuda i na svakom koraku. Svi treba da osudimo pritiske na prosvetne radnike, u svetlu činjenice da je u njihovim rukama bukvalno budućnost svakog društva; njihov bolji materijalni i društveni status je doslovce u interesu svih nas. One kojima je to nekakav nepotreban trošak, uvek valja podsećati da, ma kolika bila cena obrazovanja, ona je izvesno zanemariva sitnica naspram cene neobrazovanja

Ako vam je obrazovanje preskupo, pokušajte sa neobrazovanjem. Oh, wait (što bi rekli na „socijalnim medijima“), pa u Srbiji upravo to već decenijama pokušavamo. I rezultati su zadivljujući, u negativnom smislu. Možda da ipak probamo da okrenemo taj poslovični novi list? 

Jedan takav novi model obrazovanja svakako ćete pronaći ovde.

 

* Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.