Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 4 minuta

Photo by Markus Winkler on Unsplash 

Centralna banka Kosova donela je odluku o obaveznom korišćenju evra kao valute u gotovinskom platnom prometu. Čemu ova odluka i kako se prilagoditi?

Bizarnost kosovske strane

Iz ovog ugla posmatrano, postupak uvođenja evra kao obaveznog sredstva gotovinskih plaćanja na Kosovu deluje potpuno bizarno jer kosovska centralna banka ne kontroliše ponudu evra, već to radi Evropska centralna banka u Frankfurtu. Dodatni bizar, Kosovo uvodi evro kao zakonsko sredstvo plaćanja nelegalno, ’’na divljaka’’, i iz vizure domaćeg tj kosovskog prava i iz vizure međunarodnog prava. 

Propisi Kosova navode da će se zakonsko sredstvo plaćanja urediti zakonom, što još nije urađeno. Dakle, ne postoji zakon koji propisuje korišćenje evra kao nacionalne valute, ali centralna banka onda uvodi evro kao zakonsko sredstvo plaćnja podzakonskim aktom, tj uredbom.

Na spoljnom planu, da bi koristilo evro kao sredstvo plaćanja, Kosovo mora ili da bude član evropske monetarne unije (EMU) ili da sa njom potpiše sporazum o korišćenju evra, kao što su uradile evropske mikrodržave koje ga koriste: Andora, Monako, San Marino i Vatikan. Primetićete odsustvo Crne Gore sa ovog spiska, jer i ona evro koristi ’’na divljaka’’.

Bizarnost srpske strane

Kako na Balkanu bizarnost ne poznaje granice, tako se ni ona ne zaustavlja na mostu na Ibru u Kosovkoj Mitrovici, ili Jarinju i Brnjaku. Reakcije iz Srbije su naravno negativne, ali ne baš preterano smislene. Posebno imajući u vidu da je dinar zbog lošeg monetarnog rukovođenja (čitaj, visoke inflacije i nestabilnog kursa) izgubio neke od osnovnih knjiških funkcija novca, kao što su mera vrednosti ili sredstva plaćanja). 

Ukoliko bi država ukinula obavezu korišćenja dinara kao zakonskog sredstva plaćanja, gotovo preko noći bi se cela naša privreda i građani prebacili na evro. Ovo priznaje i sama država pa daje zakonske izuzetke kada je moguće plaćati u evrima a ne u dinarima: to su primeri plaćanja premije životnog osiguranja, kupovine nekretnina i slično. 

Takođe, trenutni devizni režim dinara jeste u praksi fiksni kurs prema evru. Ovo nije zakonski propisano, ali kurs dinara praktično od 2017. stoji zakucan na 117 dinara za 1 evro. Naše monetarne vlasti time same potvrđuju da dinar nije baš dobra valuta, jer ga moraju vezati za evro da bi povećali poverenje u njegovo korišćenje. 

Valuta kao izraz suvereniteta

Zbog svega toga, teško da postoji bilo kakav poseban ekonomski razlog za ovakvu meru, već je on prvenstveno politički. Nacionalna valuta se ne posmatra samo kao ekonomska kategorija, već i kao politička, u ovom slučaju kao dokaz monetarne suverenosti. Ako nemaš svoju valutu, nemaš ni svoju državu – kako bi uprošćeno glasio ovaj moto. Stoga je malo bizarno što Kosovo ne uvodi svoju, već koristi tuđu evropsku valutu, ali bitno je valjda samo da ona nije srpska. 

Ali ovo je i neka vrsta ’’uvođenja reda’’ – Kosovo je do sada funkcionisalo kao teritorija sa delimično dvovalutnim sistemom. U opticaju su bili i dinar i evro: na većem delu teritorije Kosova bio je korišćen evro, dok je dinar bio korišćen u srpskim opštinama. Ovo ipak nije značilo čvrste granice, pa je evro mogao da se koristi i u srpskim krajevima.  

Više valuta istovremeno

Dvovalutni sistemi su prilično retki, ali nisu nepostojeći. Na primer, Zimbabve je nakon poslednje epizode hiperinflacije 2009. (koja je bila druga najveća zabeležena u istoriji, pa je pretekla i našu iz 1993.) uveo čak nekoliko stranih valuta kao sredstva plaćanja: južnoafrički rand, američki dolar, britansku funtu, evro, japanski jen i bocvansku pulu, dok je povukao nacionalnu valutu zimbabveanski dolar. 

U novije vreme, sa rastom kriptovaluta, neke zemlje su odlučile da dozvole plaćanja i bitkoinom. Najpoznatiji je slučaj Salvadora koji je 2021. bitkoin proglasio za zakonsko sredstvo plaćanja. Centralnoafrička republika je 2022. isto proglasila bitkoin zakonskim sredstvom plaćanja, da bi onda 2023. tu odluku povukla.

Sama istorija zakonskog sredstva plaćanja prilično je kratkotrajna, jer je stvarno zaživela tek nakon uništenja zlatnog standarda tokom Prvog svetskog rata – iza nje pored već navedene nacionalističke retorike stoji i želja za aktivnom monetarnom politikom kao mehanizmom za ekonomsku politiku.

Štampanje para bez pokrića da bi se finansirao budžetski deficit nastao prevelikim državnim rashodima za subvencije različitim industrijama neće baš da funkcioniše u dvovalutnom sistemu, jer će se svi prebaciti na drugu stabilniju valutu. Loša valuta se koristi samo ako se mora. Dvovalutni sistem bi bio prirodni korektiv za lošu monetarnu politiku, te ga zato države i ne tolerišu. 

Posledice mogu da se ublaže

Sada dolazimo i do toga kakve posledice bi ovo imalo po lokalnu zajednicu, što to znači za one srpske opštine na Kosovu gde se do sada koristio i dinar. Stanovnici ovih opština primaju penzije, socijalna davanja, i plate (ako rade u nekoj državnoj instituciji) i razne druge prinadležnosti iz budžeta Republike Srbije, naravno u dinarima. Ukoliko ove prinadležnosti nastave da im se isplaćuju u dinarima, oni sada svoj novac ne bi mogli da potroše odmah, nego bi pvo morali da ga zamene za evro, što bi ih izložilo troškovima konverzije, koji mogu biti prilično visoki. Takođe, i sva plaćanja iz ovih područja prema Srbiji bi onda morala da vrše sa suprotnim konvertovanjem, iz evra u dinare.

Kosovo je nezavisnost proglasilo još 2008. Bez obzira na to da što zvanična Srbija odbija da to prihvati, moglo se predvideti da će u nekom trenutku kosovske vlasti krenuti u uspostavljanje jedinstvene monetarne kontrole na teritoriji koju kontrolišu (što tenutno de facto znači proširenje na srpske opštine na Severu Kosova koje do skoro nisu bile pod direktnom prištinskom kontrolom, kao i na srpske opštine južno od Ibra gde je korišćenje dinara bilo tolerisano iako su ove opštine mnogo ranije ušle u kovovski sistem). Jer barem u Evropi je dvovalutni sistem pre izuzetak nego pravilo, da ne spominjemo ceo ’’nation building’’ narativ iza ovakve odluke.

To što su kosovske institucije rešile da ovo pitanje pokrenu na nelegalan način (podzakonski aktom određujući evro kao zakonsko sredstvo plaćanja umesto da to prvo urede zakonom) i bez nekakve javne diskusije, traženja kompromisa ili barem ostavljanja dužeg roka da ovu promenu građani i preduzeća lakše podnesu, neka služi njima na čast. Na našim političkim predstavnicima na čast treba da služi to što nisu postavili neki predlog rešenja i aktivno radili na njemu, već su se izgleda nadali da će po ovom pitanju da zauvek traje status quo.

U platnom prometu između Srbije i Kosova već postoje ozbiljni problemi, tako da bi ovo bilo dodatno pogoršanje. Ne vidim zašto bi Centralna banka Kosova menjala ovu odluku imajući u vidu prilično neefektivan pritisak na kosovske institucije usled nepoštovanja do sada postignutih dogovora (EU institucije su stavile kosovske zvaničnike pod sankcije i zamrzle neka sredstva namenjena Kosovu, ali se i dalje evropski političari sastaju sa visokim predstavnicima Kosova i tok evropskog novca nije prestao).

Stoga je realnije rešenje da se srpske vlasti prilagode novonastaloj situaciji, sa ciljem da se olakša opstanak srpskoj zajednici koja ostaje na Kosovu – to bi značilo prekogranična plaćanja ka teritoriji Kosova u evrima, a ne u dinarima. Ovo je moguće uraditi u dogovoru dve centralne banke, koje bi po sistemu kliringa međusobno menjale valute, ili unilateralno time što bi Srbija promenila svoje propise vezane za devizna plaćanja time što će posebno regulisati plaćanja ka Kosovu i omogućiti da se ona vrše i primaju u evrima.