Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 7 minuta

Photo by Federico Beccari on Unsplash 

Britanski astronom ser Fred Hojl (1915-2001) bio je svakako jedan od najznačajnijih naučnika 20. veka, bez obzira koliko ga kartonska udžbenička verzija istorije nauke proglašavala za „kontroverznog“, „odmetnika“ i slično. Slični epiteti namenjeni su, naravno, omalovažavanju ljudi koji imaju neortodoksne i nedogmatske stavove, a dovoljno su velika imena da ih se ne može samo tiho i podmuklo ignorisati (što je uobičajena strategija kukavica).

Hojl je bio upravo takva ličnost. Njegova dostignuća teško je i ovlaš nabrojati: teorija zvezdane nukleosinteze i razumevanje porekla skoro svih hemijskih elemenata u Periodnom sistemu, objašnjenje „trostruke alfa“ fuzione reakcije sinteze ugljenika, doprinos modeliranju evolucije zvezda, akrecije međuzvezdane materije, uloge neutrina u nukleosintezi, nastanka planetskih sistema, neutronskih zvezda, antropičkog načela, porekla kosmičkih zraka, testiranja teorije gravitacije i još mnogo, mnogo toga. 

Brojne njegove ideje bile su daleko ispred svog vremena (poput narušenja očuvanja barionskog broja, uticaja međuzvezdanih oblaka na klimu naše planete ili interpretacije Stounhendža kao drevne astronomske opservatorije), a pojedine se tek mogu pokazati aktuelnim (efikasnost međuplanetske panspermije, na primer). Kao pionir popularizacije nauke, Hojl je praktično izmislio korišćenje elektronskih medija za popularizaciju nauke i u jednoj od svojih izuzetno slušanih radio emisija u proleće 1950. godine je i nehotice postao kum Velikog praska. Ironija je, naravno, u tome što je Hojl ovaj izraz skovao podrugljivo, pošto je bio – i nakon mnogih mena na suštinski način ostao – protivnik standardnog kosmološkog modela. Kako to već u istoriji biva, pežorativno značenje se izgubilo, a njegovi protivnici su ga prihvatili kao privlačan naziv usvojen i daleko van granica kosmologije. 

Konačno, to što je Hojl zagovarao kosmološku teoriju večnog stanja čak i kad se ona pokazala empirijski neodrživom nije, za ozbiljnu naučnu metodologiju, nikakav „smrtni greh“; čak i da prihvatimo za momenat da postoji teorija koja je „tačna“ (štogod to precizno značilo u postpozitivističkoh epistemologiji, a daleko je od očiglednog), vrlo smo daleko od dostizanja tog nivoa kada se o kosmologiji radi. U Hojlovo doba bili smo još dalje nego što smo danas, nakon tolikih uspešnih kosmoloških misija i uređaja kao što su COBE, WMAP ili odskoro i JWST.

Pošto je bio istinski renesansan čovek, a ne ono što su neke ranije i mudrije generacije zvale poučnom sintagmom fah-idiot, Hojl se bavio i mnogim drugim stvarima. Tokom većeg dela svoje karijere, od 1950-tih do 1980-tih pisao je SF romane, od kojih su neki, poput Crnog oblaka (1957), bili sa pravom zapaženi i često diskutovani i do danas. Ali njega su zanimale i brojne druge teme na koje je uspešno primenjivao svoj analitički i renesansni um.

Tako je napisao i odličnu knjigu o Stounhendžu, nekoliko knjiga za decu, dve naučnofantastične drame, par libreta za opere i čitav niz društveno angažovanih članaka po novinama, uključujući često lokalne medije u Jorkšajru i u Kembridžu, što ga je, zajedno sa organizacionim radom na projektima kao što je Institut za astrofiziku ili Anglo-Australijski teleskop, učinilo jednim od najistaknutijih britanskih javnih intelektualaca 20. veka. Da i ne pominjemo čudesni sticaj okolnosti u kojem je Hojl 1961. godine odigrao značajnu ulogu u lansiranju karijere do tada potpuno nepoznate engleske glumice Džuli Kristi, kasnije Oskarovke sa glavnim ulogama u legendarnim filmovima kao što su Doktor Živago, Farenhajt 451 ili Nebo može da čeka.

Ne, tu smo veoma daleko od domena fah-idiota.

Upravo je u duhu društvene odgovornosti i intelektualnog poštenja 1977. godine Hojl objavio omalenu (jedva 80 strana) knjigu pod provokativnim naslovom Energija ili izumiranje? i podnaslovom U prilog nuklearnoj energiji (eng. Energy or Extinction? The case for nuclear energy, izdanje Heinemann Educational Books Limited, London). 

Iako je prošlo gotovo pola veka od njenog objavljivanja, ova knjižica je aktuelna kao da je napisana prekjuče. Zapravo, događaji koji su se desili mnogo kasnije, velikim delom nakon što nas je ser Fred fizički napustio 2001. godine, mu više nego spektakularno daju za pravo. U pitanju je fenomen neočekivane svežine i aktuelnosti koji smo već diskutovali u ovoj rubrici na primeru Ortege i Gaseta.

Po mnogo čemu, Hojlov vatreni otpor naučnom establišmentu – uključujući arogantni Nobelov komitet – odražava upravo onu vrstu antinomije između ljudi koji sebi postavljaju najviše zahteve i institucionalizovane inertne mase o kojoj piše Ortega. Sa druge strane, Hojlov vrlo praktični down-to-Earth pristup ovoj, kao i drugim temama kojima se bavio, predstavlja odličnu dopunu Orteginoj filozofskoj i pomalo apstraktnoj analizi. 

U skladu sa tim, Hojl je naravno veliki zagovornik miroljubivog korišćenja nuklearne energije i to u dobu u kojem je to, nažalost, bilo nepopularno baš kao što je velikim delom i danas. Zapravo, upravo u tom periodu 1970-tih godina delovanje antinuklearnog lobija je dovelo do prve velike krize poverenja u nuklearnu energiju, što je direktni uzrok činjenice da smo do današnjeg dana ostali vezani za fosilna goriva. Hojl to sjajno objašnjava, sa naročitim naglaskom na činjenicu da je energija = civilizacija, i da su rusoovske besmislice o „povratku prirodi“ i životu bez potrošnje energije upravo i samo to – besmislice.

Kao što se skoro uvek dešava, ideologizovani pristup stvarima doveo je do posledica koje su dijametralno suprotne onima koje ideologija na rečima promoviše. Nacistička zločinačka potraga za „životnim prostorom“ za germanski Volk dovela je do nestanka nemačkog stanovništva sa većine teritorija na kojima je vekovima živelo, od Kenigsberga do Apatina. Komunistička besmislica o „vladavini radnika i seljaka“ pod vođstvom „avangarde radničke klase“ dovela do izgladnjavanja, terora i pokolja desetina miliona tih istih radnika i seljaka. O posledicama ideološke „brige za Srbe van Srbije“ iz mračnih 1990-tih godina ne treba ni trošiti reči – sve je ispalo dijametralno suprotno od praznoslovlja sa televizora.

Na potpuno identičan način, ostrašćena ideološka borba lažnih eko-aktivista protiv nuklearne energije dovela je do toga da je svetska civilizacija i danas, u 2023. godini, tragično zavisna od prljavog, kancerogenog i klimatski neodgovornog spaljivanja uglja. Da se entuzijazam za nuklearnu energiju koji je vladao 1960-tih i ranih 1970-tih godina nastavio i proširio, danas bi mnogo diskutovana „neto nula“ bila sasvim realistična, ako ne i ostvarena, a ne tek prazna priča za nejasnu budućnost i skupljanje jeftinih političkih poena.

Što bi rekla jedna vrlo poučna, a slabo shvaćena, narodna(TM) izreka: poš’lji ludog na vojsku i sedi pa plači.

Fred Hojl je ovoga bio savršeno svestan još 1977. godine. On skreće pažnju na elementarnu činjenicu koja nažalost promiče mnogim eko-aktivistima koji nemaju obrazovanje iz fizike i prirodnih nauka uopšte: nije dovoljno pronaći novi izvor energije, potrebno je da iz njega dobijete više energije nego što ste u njega uložili. Zapanjujuće i zastrašujuće je u kojoj meri ova jednostavna poenta izmiče ljudima i koliko ljudi ne shvataju da, na primer, solarni paneli zahtevaju ogromnu količinu energije da se proizvedu – i još veću količinu energije da se recikliraju ili makar samo bezbedno dekomisioniraju. To je odlično uočio čak i Majkl Mur, o čemu smo već u ovoj rubrici pisali. O tome šta i kako raditi sa isluženim vetroturbinama i njihovim pilonima tek će se pričati. 

U poglavlju 4, Hojl sumira ne-nuklearne izvore energije za budućnost i zaključuje da su oni ili tehnički nerealistični ili neefikasni ili preskupi. Neki – poput dobijanja značajne količine energije iz plime i oseke – su neutemeljene maštarije. Drugi, poput solarne energije, su neefikasni sa stanovišta korišćenja prostora i materijala, te atmosferskih prilika i njihove promenljivosti. Hojl sve to objašnjava jezikom fizičara, tj. pravog naučnika.

Kao što opisuje sa dosta živopisnih detalja (str. 38-39), priroda se itekako potrudila da nam pruži obrazac efikasnog korišćenja solarne energije: to je hidroelektrična energija koja predstavlja prirodan i izranjajući oblik sakupljanja solarne energije širom čitave teritorije sliva neke reke. Čovek ne može da mnogo poboljša tu efikasnost – bez da napravi mnogo veću štetu i ekološki rizik na drugim stranama. 

Hojl takođe pokazuje da je problem odlaganja nuklearnog otpada bio, ako ne u potpunosti rešen, a ono svakako rešiv još tada, dakle u 1977. godini. On takođe vrlo ubedljivo pokazuje u kojoj meri je ovaj problem prenaduvan u medijima koji sistematski podcenjuju otpadne proizvode spaljivanja uglja ili mazuta (a danas i lažu o „obnovljivoj biomasi“ ili, još gluplje, o „zelenom vodoniku“), a precenjuju otpad iz nuklearnih elektrana. Na jednom mestu, ukazujući na tipično senzacionalistički primer raspirivanja antinuklearne histerije ovim povodom, Hojl poentira: „Prava opasnost ne dolazi od tehnecijuma-99, već od pseudonauke iz pera urednika Sandej Tajmsa.“ (str. 71)

Ključna stvar je uočiti da je sve ovo Hojl napisao mnogo pre nego što je priča o klimatskim promenama postala aktuelna, zapravo u vreme kad je samo nekolicina astrofizičara spekulisala o efektu staklene bašte, i to ne na Zemlji, nego na Veneri (ili ranom Marsu). Dakle, suštinska vrednost ove knjižice leži upravo u tome što jasno i glasno pokazuje kako su argumenti u prilog nuklearne energije daleko, daleko snažniji od onih protiv – čak i kad se klimatski efekti ne uzimaju u obzir!

Dakle, ovo treba ponoviti još jednom: čak i da nema pretnje klimatskih promena, argumenti u prilog nuklearnoj energiji su daleko jači od onih protiv. Naravno, klimatski efekti koji su realni su samo poslovični „šlag na torti“, koji definitivno potvrđuju pobedu pro-nuklearne strane. Ali razmislite svakako o onome što nam Hojl ne tako skriveno poručuje: argumenti antinuklearnog lobija uopšte nisu naučni ili tehnološki, oni su pre svega i iznad svega politički. I to ne bilo kako politički, već izrazito ekstremistički i politikantski – od one vrste politike koja se finansirala i instruirala sa trga Lubjanka i iz sedišta Štazija u Lihtenbergu u Istočnom Berlinu.

Danas su isti dobrim delom instruirani sa sličnih mesta, bila to Lubjanka ili sedišta vlasti u komunističkoj Kini – što baca očekivano svetlo na „koincidenciju“ da se malo šta čuje o antinuklearnim pokretima i aktivistima u Rusiji ili Kini, prevashodno iz ontološkog razloga: naime, ne postoje. 

Sad, neko će pomisliti da je u toj tački Hojl ipak zastareo – međutim, to teško da je slučaj, u šta nas zilion stvari, od kojih mnoge tragične poput aktuelne ruske agresije na Ukrajinu, uveravaju. Istovremeno sa spoljnom, već duže vreme imamo i unutrašnju agresiju protiv zdanja moderne civilizacije, u kojoj važnu ulogu igra lažni ekoaktivizam kao svojevrsna peta kolona.

Pod raznim maskama „kritičkih“ teorija, „postkolonijalnih studija“, „studija debljine“ i slično, provlače se bukvalno identični elementi antizapadne i anticivilizacijske histerije koji su u periodu do Pada berlinskog zida karakterisali ideologiju sovjetske despotije i njenih plaćeničkih filijala na Zapadu poput „frankfurtske škole“ ili Université Paris 8 Vincennes-Saint-Denis. Sada se tome pridružuju – bespotrebno! – i pozivi za „net nulom“, „cirkularnom ekonomijom“, „nerastu“ (engl. degrowth, mada je i stočno tumačenje podjednako dobro) i slične parolaške mantre.

Bespotrebno, jer u nuklearnoj energiji imamo već razrađeno i pouzdano rešenje ekoloških i klimatskih problema. 

Sve u svemu, pitanje korišćenja nuklearne energije je dakle pre svega političko, ekonomsko i obrazovno pitanje, a ne tehnološko ili ekološko. Čak i mnogo pre razvitka reaktora četvrte generacije, u vreme kada je Fred Hojl pisao, tehnološka pitanja su bila rešena, a ekološke posledice – mada naravno postoje, baš kao i kod svake tehnologije ikada razvijene – dokazivo manje od drugih energetskih sektora. Najbizarnije od svega jeste što to nije nikakva novost; naprotiv, poznato je jako dugo i davno.

Potiskivanje nuklearne energije iz javnog diskursa je doslovce zločin protiv civilizacije i zločin protiv budućnosti čovečanstva. Ako ne želimo da nas se buduće generacije sa gnušanjem i odvratnošću prisećaju kao zlikovaca koji su u ime ispraznih parola i ideološkog čistunstva ugrozili samo postojanje budućih generacija, učinićemo dobro da proučimo i usvojimo Hojlov nauk. 

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.