Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 7 minuta

Photo: Drago Havranek / CROPIX

 

Prisiljen da razmisljam
ja shvatio sam sve
nisam rodjen da budem heroj
o ne, ne, ne

Prljavo kazalište (1981)

 

Nekada – a to može značiti i antički svet i srednjevekovlje i svet Renesanse, Prosvetiteljstva ili Industrijske revolucije, ali podjednako može značiti i recimo doba herojskog rušenja Berlinskog zida – su kao heroji slavljeni ljudi koji su mnogo rizikovali i mnogo patili. Od kralja Leonide do Andreja Saharova, od Galileja do Oskara Šindlera, od Jana Husa do Srđana Aleksića, heroji su bili ljudi koji su stavljali svoj život, slobodu i prosperitet na kocku zarad istine, moralnog načela i plemenitog cilja i često plaćali najvišu cenu za to. 

Jedino u svetu nakazne postmoderne i tiktokerskih generacija sa nanosekundnim rasponom pažnje i prezirom prema Prosvetiteljstvu i znanju postalo je moguće biti heroj, a da se rizikuje – baš ništa. Naprotiv, ne samo što se postaje popularan na „društvenim“ mrežama, već se slično kukavičko ponašanje i potreba za tetošenjem i „sigurnim prostorima“ normalizuju i postaju poželjni obrasci ponašanja za čitavo društvo

U krajnjoj instanci, to se svodi na brutalnu dilemu koja se svako malo pojavljuje u ozbiljnijim medijima: kada se tinejdžeri anketiraju o najpoželjnijim profesijama, da li će se pri vrhu nalaziti „influenseri“/“tjuberi“ ili inženjeri/hirurzi/piloti? Razlika između dekadentnih sredina i onih u usponu se manifestuje upravo u tome da u jednima – pogoditi kojim! – mladi žele stvaran posao u koji se mora uložiti  veoma mnogo napora, energije i vremena, dok u drugima preferiraju put manjeg otpora, lenjost, povlađivanje svom velikom egu i druge maligne navike u kojima se ugledaju na političare i druge „selebritije“.

Za prvo je potrebna hrabrost, za drugo je dovoljan kukavičluk koji je danas normativan. I ne samo da se u ambiciji da se bude „influenser“, „tjuber“ ili populistički političar lično ne rizikuje ništa, već se i eksplicitno širi ideja ekstremne averzije prema riziku, odnosno „sejftizma“ o kojem smo u ovoj rubrici već detaljnije pisali

Posledice ovoga po nauku i tehnologiju su više nego dramatične: smanjeno interesovanje za STEM oblasti vrlo brzo će dovesti do toga da samo održavanje tehnološke infrastrukture – o napredovanju da ne pričamo! – neće biti moguće. Odatle su samo dva puta, jedan koji vodi u potpuno prepuštanje svega veštačkoj inteligenciji (sa svim nužnim posledicama), drugi koji vodi u kolaps civilizacije i povratak srednjem veku, ako već ne i neolitu.

Lažni heroji su tek jedan od simptoma ovakvog razvoja događaja.

Uzmimo recimo Gretu Tunberg koja se besomučno reklamira kao ikona novog ekoaktivizma i heroina generacije Z. Ako se ne ide u školu petkom – a nakon toga se to proširi na celu radnu nedelju – to nije nikakav heroizam, već neodgovornost i lenjost. Ako se roditelji „izazivaju“ da postanu vegani, to nije hrabrost, već porodična disfunkcionalnost i razmaženost, posebno kad se cene veganske hrane u zemlji kao što je Švedska koja je neto uvoznik hrane uzmu u obzir. Ako se protestvuje u zemlji kao što je Švedska, ne rizikuje se baš ništa, jer ne samo što policija gotovo nikad ne interveniše, a i kad to čini, čini nežno i u rukavicama. Protesti ispred Riksdaga u Štokholmu su savršeno bezbedna, gotovo turistička aktivnost; bilo bi zanimljivo videti šta bi se desilo sa pokušajima protesta, ekoloških ili ma kakvih drugih, ispred pekinškog Zabranjenog grada ili teheranskog Medžlisa ili Devana u Džakarti ili u Kremlju. 

I onda dolazimo do vrhunca postmoderne „hrabrosti“, naime Gretinih transatlantskih plovidbi jedrilicom koje se među kultistima veličaju kao podvizi maltene na nivou Jurija Gagarina ili Nila Armstronga. U realnosti su, naravno, plovidbe bile medijski i propagadni cirkus, navodno motivisane željom da se korisnicima aviona nametne osećaj krivice za „sudbinu planete“, iako je vazdušni saobraćaj odgovoran za manje od 3% antropogenih emisija gasova staklene bašte. Ne samo što je ova motivacija moralno sporna, već je u najmanju ruku sumnjivo da bi masovna zamena vazdušnog pomorskim putničkim saobraćajem uopšte dovela do smanjenja emisija i za najsićušniji deo procenta.

O ekološkim posledicama po svetske okeane i njihove ionako preeksploatisane rezerve ribe i druge ljudske hrane da ne govorimo. Pri čemu je, naravno, Gretino sektaško krilo ekoaktivizma žestoko protiv nuklearne energije, koja bi jedina mogla da sačuva globalni pomorski saobraćaj, i teretni i putnički. Ali sa stanovišta ovog teksta još je važnije da to jedrenje preko okeana nije bio nikakav podvig hrabrosti i ne samo zbog usijanog medijskog interesa. Današnji materijali, nivo meteoroloških informacija, a posebno GPS praćenje čine jedrenje daleko, daleko bezbednijim nego ikada u istoriji. Ima li boljeg dokaza za to od činjenice da se tokom jedrenja sa jahte obilato tvitovalo?

 

 

Zamislimo Gretinog dalekog pretka Erika Torvaldsona, poznatijeg i kao Erik Crveni, kako preplovljava okean oko 990. godine, rizikujući svoj život i živote svoje posade takoreći svakog dana, ako ne i svakog minuta – bez GPS-a, bez satelita, helikoptera, jahti, čitavog tima spremnog da priskoči u pomoć. Bez mame i tate, u krajnjoj liniji, da mu napišu šta treba da misli, kaže i tvituje. E to je bila ozbiljna plovidba preko Atlantika. Erik je rizikovao svoj život i život svoje porodice, uključujući njegovog sina budućeg velikog istraživača Lajfa Eriksona, bio više puta povređen na moru, pao sa konja na kopnu, sekirom osvetio ubistvo svojih robova, prvi naselio Grenland na kojem je i umro od epidemije. Potpuno nezavisno od drugih osobina zbog kojih čovek možda ne bi sa njim popio pivo ili medovinu, niko Eriku Crvenom – ni Vikinzima uopšte – ne može osporiti hrabrost.

U doba Gretinog pretka Erika, skandinavske zemlje uključujući Švedsku, bile su među najsiromašnijim delovima Evrope i sveta, ali su ih očigledno nastanjivali hrabri ljudi; danas sve deluje suprotno. Današnja švedska „heroina“ se zalaže da se ta vremena vrate – jer je „rast loš za planetu“, a njene tupave čirlidersice poput Nejtana Robinsona ili Džordža Monbioa oduševljavaju se tim dubokim umovanjima kao da su u pitanju misli Platona ili Kanta. Od Robinsona i ekipe veće budaline su samo oni pomračeni umovi (a ima ih na društvenim mrežama i na stranama Guardian-a i Jacobin-a) koji „misle“ da su bogatstvo i prosperitet današnje Švedske posledica pohoda Erika Crvenog od pre hiljadu godina, a ne protestantskog kulta rada i znanja Šveđana tokom poslednjih 100-200 godina, i inovativnosti slobodnog tržišta koja je stvorila tetrapak, Volvo, Ikeu, grupu ABBA, Ericsson, H&M, Electrolux, Paradox Interactive ili Saab. Naravno, i visokog stepena zaštite ljudskih prava – među kojima su imovinska prava kao temelj svake uspešne ekonomije.

Kao i u mnogim drugim stvarima (pretežno negativnim), ovi srpsko-jugoslovenski prostori su bili ispred svog vremena. Mnogi su lokalni analogoni Grete Tunberg, lažni heroji i lažni disidenti, a ustvari neznalački slabići, podmenuta „kukavičja jaja“ i marionete, ali verovatno najimpresivnija stavka na tom spisku bio je i ostao Vojislav Koštunica, na šta nas podseća nedavni odlični tekst Ljubomira Živkova. Ako, da parafraziram najistaknutijeg zlikovca sa ovih prostora, ne znamo ni da radimo ni da se bijemo, barem znamo da spletkarimo sa nekontrolisanim centrima moći, kontrolisanim medijima i organizovanim kriminalom.  

Šta je zajedničko Greti Tunberg i Vojislavu Koštunici? Oboje su lažni heroji lažnih („revolucionarnih“) promena. Oboje su takođe duboko neobavešteni, što se u jednom slučaju može objasniti opsesivnim bežanjem iz škole, dok u drugom moramo pribeći mnogo mračnijoj hipotezi koja se zasniva na onome što je veliki Česlav Miloš nazvao arapsko-persijskom reči ketman. U pitanju je sposobnost da se u totalitarnom okruženju kaže – i zna – samo ono što je u datom trenutku poželjno, da se simulira apsolutno neznanje i neobaveštenost ukoliko to vodi ka Višem Cilju.

Taj Viši Cilj može biti „spasavanje planete“ ili, na lokalu, spasavanje neotvorenih arhiva i propale nacional-boljševičke ideologije. I oboje imaju svoju rulju sa vilama i močugama koja je uvek na oprezu da neko ne uvredi njihove svete krave; rulja se doduše modernizovala utoliko što umesto močuga koristi aplikacije, ali mentalitet je ostao isti. Isto kao što je rulja na „socijalnim“ mrežama urlikala i zahtevala da se čovek poput Dena Simonsa koji je nešto stvorio u životu izvinjava razmaženom derištu da ne bi bio otkazan, tako su isto domaći nosioci vila, močuga i svakojakog ordenja kreštali kadgod bi se neko, poput herojskog advokata Srđe Popovića, usudio da pomene da bi njihovu divu iz Belanovice valjalo makar samo informativno ispitati.

Jer se u ćutanju najbolje razumemo. Nismo slučajno zemljaci.

Za razliku od velikih disidenata poput Saharova, Solženjicina, Orlova, Mihnjika, Nadežde Mandeljštam i mnogih, mnogih drugih istinskih heroja i mučenika, naš dični „disident“ nije bio u gulazima, nije bio hapšen i nisu mu izbijani zubi motkom, niti je sekao drva na minus 40 Celzijusa ni tucao kamen na plus 38. Umesto toga – izgubio je maženi i paženi posao na fakultetu, o užasa. Dok su ljudi poput Borislava Pekića, Mihajla Mihajlova, Vokija Kostića, Lazara Stojanovića i drugih robijali i dobijali batine, naš lažni disident je pisao „naučne radove“ na virtualnom „institutu“ uspostavljenom za njega i njegove prijatelje. Jer, bilo bi neprilično da takav „heroj“ piše radove – kao što je recimo u par mahova činio veliki prof. dr Jurij Fjodorovič Orlov – u kojima bi umesto „akademske afilijacije“ stajao broj zatvorske jedinice.

Naravno, „kolege“ sa „instituta“ su ga pomno posmatrale i „pratile“, neki profesionalno, drugi iz hobija. (Izvinjavam se na ovolikim navodnicima, ali kad se radi o ovoj personi i svemu za nju vezanoj, oni su neophodni; što bi rekao lik Kevina Kostnera u najboljem Stounovom filmu, morate misliti kao služba: crno je belo, belo je crno!) I naravno, kao što se „probudio“ kad je to bilo potrebno i poput Anuške prolio ulje, tako se i uspavao kad su Velika Dela, pardon, Nedela bila obavljena. 

Lažno rizikovanje lažnih heroja ima još jednu veoma važnu posledicu koja je nažalost svojevrsna paradigma sveta u kojem živimo: ukoliko se ne govori o ključnim problemima, onda se ne ćuti (kao što bi Vitgenštajn sugerisao u vremenu u kojem je ozbiljnost bila više cenjena), već se govori o pseudoproblemima i budalaštinama. Otuda i sve besmislice kojima smo zasuti kroz specijalne medijske operacije posvećene zastrašivanju, preuveličavanju i skretanju pažnje na periferne stvari.

Otuda u medijima slabo ima tema poput nuklearne energije, novih materijala, rizika od bioterorizma, svemirske tehnologije, potrebe za naučnom pismenošću, pa i univerzalnog osnovnog dohotka ili kvalitetne nezavisne filmske produkcije, ali zato sve pršti od loših karikatura, „selebriti“ nekulture, „influenserskih“ shizofrenija i plemenske opsesije „nacionalnim“ sportom. Usudio bih se da postavim hipotezu da je takav izbor medijskih tema doslovce posledica kukavičluka postavljenog na pijedestal vrline i katastrofalno loših primera kukavičkih ličnosti koje se besomučno promovišu u medijskoj močvari.

Ovo treba uporediti sa primerima autentičnih heroja i to ne samo onih iz doba totalitarnog ropstva navedenih gore, već i onih savremenih koji govorie o realnim problemima u korporacijama i na univerzitetima i zbog tog verbalnog delikta snose posledice, poput Džejmsa DeMora, Pitera Bogosijana, Ketlin Stok, Majkla Rektenvalda, Breta Vajnstina i mnogih, mnogih drugih. 

Naravno, niko se ne može naterati da bude hrabar, ako to nije – niti je svako od nas herojski materijal. Kao što su Jasenko Houra i drugari ironično shvatali još pre 40+ godina, ako neko nije rođen da bude heroj, nemoguće je od njega napraviti Džejmsa Bonda. Nikakva propaganda, „snaga volje“, vikanje parola ili populističko busanje u prsa to neće učiniti. Ali to što je heroja malo nikako ne znači da kukavica treba da bude mnogo. Ta lažna implikacija i nasilje nad logikom jedno su od najpodmuklijih oružja demagoga i manipulatora današnjice, rukovođenih (prećutno ili eksplicitno) postmodernističkom budalaštinom o „propasti metanarativa“. 

U tom smislu, omrznuti metanarativ Prosvetiteljstva nas uči da upravo primenom znanja i razuma rasterujemo mrak neznanja koji nas plaši, suočavamo se sa našim strahovima i – pobeđujemo ih. I to, na veliku žalost postmodernista i njihovih lažnih heroja funkcioniše. Može se medijski ignorisati ili privremeno gurnuti u treći plan, ali svejedno – funkcioniše. Ultimativno, svako biva „prisiljen da razmišlja“. 

Stoga, odbacimo lažne heroje – i prestanimo da se plašimo.

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.