Photo:IMDb
Režija: Alexandre Aja
Scenario: Christie LeBlanc
Uloge: Mélanie Laurent, Mathieu Amalric, Malik Zidi
Distribucija: Netflix
Premijera: 12. maj 2021.
IMDB: https://www.imdb.com/title/tt6341832/
Kiseonik je hemijski element, zvaničnog simbola O, atomskog broja 8 i atomske težine skoro okruglo 16. U pitanju je najrasprostranjeniji element u hemijskom sastavu naše planete po broju atoma i drugi najrasprostranjeniji po masi (iza gvožđa). Što se šireg kosmosa tiče, radi se o trećem najzastupljenijem elementu i po broju atoma i po masi, iza vodonika i helijuma, nastalom prevashodno tokom evolucije zvezda velike mase i njihovih završnih eksplozija – supernovih. To je drugi najagresivniji element u čitavom periodnom sistemu Mendeljejeva (odmah posle fluora, kojeg ima oko 25 hiljada puta manje) koji teži da reaguje sa svim ostalim atomima i jonima, uključujući pod specifičnim uslovima i neke plemenite gasove i metale.
Upravo mu ta ekstremna reaktivnost omogućuje da njegovo vezivanje („oksidacija“) bude temelj metaboličkih procesa najvećeg broja živih bića na Zemlji. Iako ima stvorenja koja ne samo da lagodno žive bez slobodnog kiseonika, već je on za njih otrovan, ona su uglavnom prosti jednoćelijski organizmi (uz par neočekivanih izuzetaka poput pre par decenija otkrivenog okeanskog filuma Loricifera). Ogromna većina životinja, uključujući sve kičmenjake, može samo kratko vreme preživeti u sredini bez kiseonika.
Za ljudska bića, ovo vreme iznosi 3-10 minuta.
Kiseonik je istovremeno i naslov francuskog naučnofantastičnog filma koji se već dugo vremena spremam da prikažem u ovoj rubrici. U tekstu posvećenom nezavisnoj SF produkciji sam se relativno kritično izrazio prema francuskom SF filmu, i stoga evo prilike da se taj stav revidira. Kiseonik je zapravo odličan film koji sticajem različitih okolnosti koji uključuju i nedavnu pandemiju SARS-CoV-2, ali i sve nemuštiju kritiku sve spremniju da populistički podilazi hirovima mase, nije dobio pažnju koja mu s obzirom na kvalitet i ideje pripada.
Aleksandr Aža, jedan od zanimljivijih francuskih režisera srednje generacije koji se najviše istakao u horor žanru (Ogledala, Pirana 3D, Rogovi, Deveti život Luja Draksa), radio je dugo i vredno na ovom projektu i rezultat je očigledan. Njegova pouzdana režiserska ruka, sjajan minimalistički scenario Kristi Leblan i harizma Melani Loren u glavnoj ulozi žene bez pamćenja/doktorke Liz Hansen, napravili su retko kvalitetno ostvarenje, film iz koga naprosto zrače istinski humanizam, plemenitost, intelektualno i kreativno poštenje (verovatno najređa odlika u današnjoj visokobudžetnoj produkciji), kao i autentična moralna vizija kosmičke budućnosti čovečanstva.
Međutim, za razliku od svog hemijskog imenjaka, Kiseonik zaista nije za svakoga. Ukoliko ste snažno klaustrofobični, film koji se praktično do poslednjeg kadra (sa izuzetkom par flešbekova) dešava u zapremini od cca. 2 kubna metra (!) sa uglavnom slabim i svesno zbunjujućim osvetljenjem i namerno haotičnom kamerom, te zvukom urađenim tako da tokom većeg dela filma dočarava gušenje, može predstavljati prejak izazov za vas. Koliko ste u stanju da zadržite dah? Čak i ukoliko niste klaustrofobični, Ažin film vas može učiniti takvim, barem tokom svojih 101 minut.
Dobro, ovo je možda preterivanje, ali ne suviše veliko – film uspeva da dočara skučenost i nedostatak vazduha na uznemirujuće ubedljiv način. I to nije uopšte stvar samo scenografije, kinematografije i fiziološke potrebe ljudskog metabolizma za disanjem. Pokušaji glavne junakinje da otkrije istinu o sopstvenom identitetu i kafkijanske prepreke koje joj se na tom putu postavljaju predstavljaju možda i jači generator kulturne klaustrofobije; potonji kvalitet nije ništa novo, naročito u današnjem svetu neznalaštva i raspona pažnje svedenog na nanosekunde.
Ukoliko, pak, uspete da preskočite ove psihološke prepreke, pred vama je retko zanimljivo umetničko delo. Kiseonik otpočinje sa izrazito horor elementima, kao i drugi Ažini filmovi, da bi kasnije dobio izrazito distopijske i SF dramske elemente. Pri kraju, gledalac shvata da se radi o filmu o spasavanju čovečanstva od globalne kataklizme. Bez ulaženja u detalje koji bi čitaocu mogli pokvariti uživanje, daću samo par napomena o zapletu.
Žena se budi u medicinskoj kriogenoj komori i otkriva ne samo da komora ne može da se otvori (iz razloga koji će tek mnogo kasnije postati jasni), kao i da nivo kiseonika u njoj ubrzano opada. Usput, ona se ne seća ko je i kako je u komoru dospela. Kao što nije teško pretpostaviti, ovakva situacija dovodi do pojačanog uzbuđenja – koje, sa svoje strane, dovodi do povećane potrošnje ono malo preostalog kiseonika, što AI glas koji se predstavlja kao MILO redovno konstatuje, što dovodi do pojačanog uzbuđenja, itd. Obično se kod ovakve pozitivne povratne sprege navodi „do u beskonačnost“, ali ovde ishod ne samo da je konačan, već je i veoma blizu, a to je smrt protagonistkinje. Borba da se taj ishod odloži, a začarani krug prekine, predstavlja sadržaj većeg dela filma.
MILO (eng. Medical Interface Liaison Officer, odnosno oficir za vezu sa medicinskim interfejsom, ne jedina kafkijanska referenca u filmu) nije ona vrsta veštačke inteligencije čiji je prototip i nepatvoreni lider HAL9000, mada i Skynet ima izvesnih pretenzija, ali teško da je baš metalni drugar s kojim bi se moglo na piće à la R. Denil Olivo. Bez ulaska u dalje spoiler-e, ispostavlja se da postoje jaki razlozi – kao i uvek, malo DrŽaVnI, a malo MoRaLnI – zašto se AI prema junakinji ponaša kao prema ženskoj verziji Jozefa K., uključujući i sajber-verziju poslednje scene Procesa.
Ali nije MILO u tome jedini, saučesnici su i policija, mediji, društvene mreže i – u dramatičnom obrtu – sama protagonistkinja, odnosno njen original. Do spoznaje se ne dolazi lako, ponavljam: sve što se dešava tokom najvećeg dela filma dešava se na rubu gušenja i smrti.
Konačno, čak i holivudski happy end u ovom vrlo jasno ne-holivudskom filmu ne deluje izveštačeno i naivno; naprotiv, on deluje izuzetno plemenito, ohrabrujuće, uzdižuće i – gle čuda, evo izraza koji je u eri instagramskih budaletina nepravedno zaboravljen – katarzično. Leo i Liz su prikazani na dalekoj i nastanjivoj planeti, nasmejani i u zagrljaju. Prikazi filma obično naglašavaju kako su to klonovi Lea i Liz; suština je upravo suprotna – ako do tog trenutka u filmu neko nije uveren u najdublju ljudskost protagonista, nikakva lekcija iz etike ili ontologije mu neće pomoći. (Što podseća na ljude kojima scena na krovu i kiši pri kraju Blejd ranera „nije ništa naročito“ ili im je „nerazumljiva“ ili „dosadna“; teško da tu ima pomoći.) Pravljenje moralne razlike ili diskriminacije na osnovu molekularnog mehanizma začeća je samo vrhunac, logički završetak i reductio ad absurdum nakaznih politika identiteta koje su i inače izvori problema i zala – i u filmu i u tzv. stvarnom životu.
I kad smo već kod srećnog kraja, zadivljujuće i duboko ohrabrujuće je koliko istinski pozitivnih i moralnih poruka ovaj film šalje – a sve sa tako jednostavnim, pa i oskudnim sredstvima. Pre svega, u pitanju je poruka nade. Junakinja filma suočava se sa svakako jednim od najimpresivnijih nizova prepreka/neprijatelja u istoriji filmske umetnosti: amnezija, nedostatak kiseonika, ravnodušna (ili ne-empatična) veštačka inteligencija, totalitarna vlast, smrtonosni virus, nedostatak medicinske etike – ovom spisku se može dodati, pomalo osvežavajuće, i duboka usamljenost koja pod određenim uslovima (ne nužno) može predstavljati katastrofu.
Konačno, ona je u tenziji, ako ne i direktnom sukobu sa najvećom od svih pretnji: samom sobom. To jest, u konkretnom slučaju kroz posredovanje moćne biotehnologije, svojim „originalom“. Konfučije je onomad utvrdio da „nije pobednik onaj ko je pobedio stotinu hiljada ljudi na bojnom polju, nego onaj ko je pobedio samoga sebe“. U ovom filmu se to dešava, na domišljat način, i doslovno.
Kako je to moguće? Moguće je pošto je Kiseonik film koji ne samo što ima glavnu junakinju – već je ona, za razliku od istoimene plitkoumne holivudske etikete istinska „snažna žena“. Aža, Leblan i Loren efektno ruše ovaj odvratni postmodernistički i woke kliše upravo na način koji pobornike identitetskih politika najviše boli: pokazujući šta pojmovi zapravo znače, u jedinstvenoj, objektivnoj, racionalnoj stvarnosti, nezavisnoj od subjektivnosti i identiteta.
I da, „snažna žena“ postiže svoje ciljeve zahvaljujući sa jedne strane prirodnoj inteligenciji (koja je, kao što znamo već decenijama, velikim delom biološki i genetski uslovljena, a ne „društveno konstruisana“ – što se u filmu indirektno i afirmiše), a sa druge upravo naučnom i tehničkom, dakle STEM, obrazovanju. Postoji tu i nežna ljubavna priča, koja je delom takođe u funkciji svojevrsnog transhumanističkog obrta.
U neposrednoj vezi sa tim, ovo je i film o prevladavanju strahova i fobija, a naročito straha od budućnosti i tehnološkog razvoja, ali i od globalnih katastrofa. Jedna od poruka filma jeste da je kosmička migracija i naseljavanje drugih habitata širom Galaksije ne samo najpoželjnija budućnost ljudske vrste, već i jedini način da se izbegnu egzistencijalni rizici koji proističu iz vezanosti za samo jednu sićušnu planetu, jedan infinitezimalno mali kosmički habitat.
Da, tehnologije poput krionike i kloniranja će verovatno biti neophodne za buduće kosmičke migracije i obezbeđivanje istinski vizionarske budućnosti čovečanstva. To što su se današnji ideolozi na različitim delovima političkog i kulturnog spektra udružili radi suzbijanja ovih i sličnih transhumanističkih tehnologija će jednoga dana biti zaboravljeno od svih, sem nekolicine istoričara i ljubitelja antikviteta.
Šta će našem srećnom potomku u 31. veku koji će biotehnološki poboljšan živeti na teraformiranom Ganimedu ili Titanu značiti što su pre hiljadu godina konzervativni ekstremisti poput Leona Kasa ili Frensisa Fukujame i postmodernistički ekstremisti poput Nejtana Robinsona ili Emili Bender bili ujedinjeni u protivljenju napretku i protivljenju samoj njegovoj egzistenciji? Ništa. To jest, isto što danas nama znače vatrene rasprave – često praćene nasiljem – između monofizita i monotelita u doba imperatora Iraklija i Konstansa II u 7. veku naše ere. Ne znate ko su bile ove hrišćanske sekte i oko čega su se ogorčeno svađale, pa i ubijale? Nije ni važno – upravo u tome i jeste poenta!
(A sad još razmisliti i o tome da naši potomci mogu – ako budemo mudri – biti mnogo dalje od nas u vremenu, pa i morfološkom prostoru, nego što smo mi u odnosu na ljude ranog srednjeg veka.)
Nema razloga za strah od krionike, nema razloga za strah od kloniranja, niti ima razloga za strah od kosmičke avanture ili mističnog „gubitka ljudske suštine“ koji nam donosi avantura. Kiseonik nam pokazuje u kojoj meri je hamletovska ironična dilema o „zatočenosti u orahovoj ljusci“ naspram „kraljevstva beskonačnog prostora“ zapravo razrešiva – ako imamo nešto, faktor X koji je pre svega hrabrost, u sebi.
Konačno, verovatno najvrednija poruka ovog filma je ona jednostavna i doslovce naturalistička: ne plašite se, jer pored svih drugih loših posledica, time nepotrebno trošite dragoceni kiseonik.
Ne plašite se. Ikada.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.