Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock, IherPhoto

Ono što je zadesilo Argentinu danas, zadesiće, pre ili kasnije mnoge zemlje. Višedecenijsko zanemarivanje ekonomskih zakonitosti u službi „humanih“ politika vodi društvenom osiromašenju i krahu. Pobeda libertarijanca Havijera Mileja označila je, zasada u simboličkom smislu, kraj argentinskog socijalističkog eksperimenta. 

U korenu ovog eksperimenta koji u kontinuitetu sa menama desnog (peronovskog) i levog kolektivizma traje skoro vek, nalazi se filozofija „gde ima potrebe ima i prava“ koja po Mileju nije ništa drugo do socijalizam. U praksi ona se svodi na izdašne socijalne programe, rast javnog sektora u svim sferama pa čak i nacionalizaciju privrede – jednostavno, društveno uređenju u kome ličnu odgovornost zamenjuje državna briga (država dadilja). 

Ovakva filozofija kumovala je ne samo hiperinflatornim fazama već je, logično, kod stanovništva stvorila mentalitet od države zavisnog pojedinca, potražioca prava i pasivnog sledbenika političkog hira. Normalno je što takav čovek smatra da država – a ne delovanje privatnih aktera na deregulisanom tržištu – generiše blagostanje, da se do boljeg života dolazi na prečac i da na putu poboljšanja ne treba žrtvovati ništa. Umesto reformi, gradualizam poduprt zaduživanjem da bi se očuvao politički i ekonomski status quo – to je argentinski recept za propast. Do ovih poslednjih izbora, po pravilu su mogli da pobede samo oni koji su nudili što ambicioznija i besmislenija rešenja.

U praksi to je značilo nova zaduživanja uz nezaobilazno nepoštovanje dogovorenog prema stranim poveriocima. Dok je od ovakvih aranžmana korist imala samo jedna mala grupa političke i ekonomske elite, stanovništvo je tonulo u sve veću bedu i siromaštvo. 

Taj začarani krug pokušaće da probije čovek koji je pobedio samo zato što je svima postalo jasno da problem ne mogu rešiti oni koji su ga stvorili. Ali to je ujedno velika teškoća za samog Mileja, jer se ne zna koliki deo glasača zaista razume osnovne ideje liberalizma. Drugim rečima, koliki deo glasača je zaista voljan da ga sledi u onome što on namerava da učini. S obzirom na stanje argentinske privrede, može se reći da to više nije stvar volje nego moranja. Dno je dotaknuto. Zato Milej mora da bude uporan u onome što je obećao. 

Svet je ipak ostao iznenađen pobedom koja je sve osim tipična, a čak i oni koji su se zbog toga obradovali, učinili su to pomalo neiskreno, pokušavajući da ovaj jedinstven događaj podvedu pod već viđeno. 

Američka desnica vidi u Mileju novi proboj trampizma pred američke predsedničke izbore, iako Milej, deli vrlo malo sličnosti sa Trampom. Kao što se može videti iz intervjua koji je Milej dao Takeru Karslonu, reč je o čoveku sa karijerom profesora ekonomije koji duboko promišlja stvari i koji svoje uvide bazira na širokoj lepezi klasično liberalnih teoretičara. Što je najvažnije, Milej ima izgrađen pogled na svet i odaje utisak da čvrsto veruje u njega. Sve to nedostaje Trampu čije mišljenje odlikuje hektički tok intuicija koje su se u praksi manifestovale kroz mešavinu levih i desnih politika. Haos, voluntarizam i poneki „lucky strike“ umesto ideološke posvećenosti i zanosa. Sa druge strane, Milej je čovek sa ideologijom u koju čvrsto veruje. 

U ekonomskom smislu Milej je izvorni libertarijanac, dok je u pogledu spoljne politike klasični reganovac – antikomunista. On odbacuje saradnju sa komunističkom Kinom, Putinovu invaziju na Ukrajinu naziva zločinom, čvrsto podržava Izrael, ne želi da sarađuje sa svojim latinoameričkim komšijama simpatizerima Fidela i Raula Kastra (koje naziva ubicama), pa ni sa zvaničnim Brazilom bez obzira na ekonomsku povezanost i značaj ove zemlje za Argentinu. 

Sve to je daleko od stohastičkog pragmatizma i kratkovidosti koja je u Trampovom slučaju ishodovala tragikomičnim epizodama: od ponižavajućeg susreta sa Putinom, do urnebesnog „rešavanja“ bliskoistočnog čvora (Vašingtonski sporazum).

Takerov intervju je veštački usmerio priču na američki politički kontekst kao uvertiru za pobedu Trampa. Međutim, iako Milej svrstava Trampa u nekolicinu savremenih boraca protiv socijalizma, njegov odgovor je generalne prirode i kao da je upućen Ronaldu Reganu i Americi njegovog doba, a ne Trampu i sadašnjoj Americi. Američki konzervativni mejnstrim je, nažalost, odavno odbacio Reganovu principijelnost bauljajući između nemila i nedraga: trampističkog populizma i protekcionizma i ideološke neodlučnosti i srednjeputaštva Džordža Buša Starijeg. 

Tamo gde je stigla Argentina – i zbog čega joj je potrebna neko kao Milej, još uvek, na sreću, nije zadesilo Ameriku. Zato je Milejeva pobeda jedna velika opomena i za nju.

Milejeva pobeda se lakonski podvodi u još jedan trijumf desnog populističkog radikalizma, iako Milej zapravo nije desničar – već izvorni liberal. A nije ni populista, s obzirom na stanje Argentinske ekonomije. Na podsmešljivo pitanje novinarke BBC-a upućeno novom predsedniku Svetske Banke Ajaju Banki šta misli o Milejevom predlogu da se ukine centralna banka, Banki je odgovorio da se do izlaza iz teške situacije ne dolazi ponavljanjem iste taktike, te da gradualizam treba odbaciti.

Drugim rečima, neko poput Mileja sada je potreban Argentini. Tačno je da je Milej, poput mnogih desničara i nasuprot njegovom ideološkom ocu Mareju Rotbardu, protiv prava na abortus, ali njegova argumentacija nije konzervativna već tipično libertarijanska.

Nažalost, najveći broj ljudi kao i novinarski krugovi, malo su upoznati sa vrelom iz koga Milej crpi svoju mudrost. Javnost je slabo upućena u dela Hajeka, Mizesa, Rotbarda – poneki su čuli samo „po zlu“ za Miltona Fridmana – ali je novinarski establišment posebno neupućen u dela savremenog liberalizma. Otud to olako svrstavanje u unapred pripremljene kategorije levice i desnice bez posebnog udubljivanja. Nadajmo se da će Milej svojim delovanjem demonstrirati da postoji nešto iznad destruktivnog kolektivizma levice i desnice i njihove zaljubljenosti u protekcionizam i ekonomsku kontrolu. 

Na našim medijima se moglo čuti svašta o Mileju, pa čak i da je „neofašista“. Samo su retki, upućeniji u osnove liberalizma poput novinara Miše Brkića u drugačijem svetlu progovorili o ovom čoveku. Ne treba čuditi ni to što su zastupnici filozofije gradualizma na domaćoj sceni (na primer bivši guverner Narodne banke Dejan Šoškić) izrazili sumnju ne samo u Mileja samog već i u tip mera koje on predlaže. Svesno nesvesno, oni srpskoj javnosti odašilju (pogubne) argentinske signale.

Razumni pristup celoj stvari bi bio da se vidi u čemu je to Argentina grešila i da li se i kod nas čine iste greške, pa se onda upustiti u iznošenje zaključaka o prikladnim merama. Jer ukoliko se kreatori politike i dalje budu rukovodili gradualizmom i logikom „koliko potreba toliko prava koje država mora da obezbedi“ (socijalizam), argentinski scenario će postati neminovnost. Uostalom, setimo se visoke inflacije i neuspešnih stabilizacija tokom osamdesetih, ili svetskog rekordera u hiperinflaciji devedesetih. To nisu proizvodi kapitalizma i deregulisanog tržišta poduprtih vladavinom prava, već destruktivne logike kreiranja ekonomskog života iz jednog centra. 

Srbija je još uvek daleko od filozofije koju zastupa Milej, pre svega zato što je navikla na drugačiji model koji je serviran unazad decenijama. Sadašnja vlast je ogrezla u političkom i ekonomskom populizmu sa jedinim ciljem enormnog bogaćenja nekolicine, dok se ni politička alternativa – leva i desna – ne odriče još od socijalizma odomaćenog zanemarivanja ekonomskih zakonitosti i logike koju je Ronald Regan najbolje sažeo: „ako se mrda – oporezuj, ako nastavi da se kreće – reguliši, a ako stane, subvencioniši“.

Ne treba se ni samozavaravati da je Argentina daleko od Srbije i smejati se tuđoj muci. Treba samo pogledati stepen zaduženosti u periodu vladavine SNS-a. Takođe, treba pogledati šta to političari nude domaćim glasačima. U ekonomskom pogledu to je levičarski populizam koji opstaje dok traju rezerve ili dok mogu da se uzimaju pozajmice (poput „slavnog“ jugoslovenskog uspeha iz sedamdesetih), dok dugoročno vodi argentinskom scenariju. U aspektu političkih prava i sloboda još manje ima mesta za samozavaravanje. Argentina ima slobodne i fer izbore, uz veoma razvijenu javnu debatu. Srbija to nema. 

Milej je, bez obzira na to šta govori, još uvek velika nepoznanica i zaista je teško predvideti šta će biti u budućnosti. O mnogim stvarima on neće odlučivati, ili neće moći da odlučuje kako je zamislio. Ipak, njegova pobeda je ubedljiva i daje mu legitimitet da pokuša nemoguće. Za razliku od svojih konkurenata, Milej ne smatra da će uspeh doći preko noći – po njemu biće potrebno najmanje tri decenije da se Argentina približi najrazvijenijim zemljama, ali samo ukoliko ostane posvećena istoj ekonomskoj logici koju Milej želi da sprovede. 

Vreme je, dakle, da Argentina povrati staru slavu i sjaj o kome je Borhes tako nadahnuto pisao. Svetu je potreban pozitivan primer upravo iz dela sveta u kome je socijalizam ostavio toliku pustoš. Argentinski uspeh značio bi osvetljavanje puta za sve ostale, duž svih meridijana, koji pod izgovorim gradnje boljeg sutra tonu u etatizam, protekcionizam i gubitak slobode – jednom rečju u ropstvo o kome je pisao drugi Mijelev uzor, Fridrih Hajek.

 

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.