Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 4 minuta

Photo:iStock, ajijchan

Demografija se kod nas najčešće posmatra kroz vizuru nacionalizma: demografska kretanja se posmatraju kao pretnja opstanku nacije. To nije naravno odlika samo Srbije, već većine društava u kojima nacionalizam igra značajnu ideološku ulogu. Mnogo manje pažnje se posvećuje tome kakve posledice demografske promene imaju po privredi, pa i pružanju državnih usluga. Ovde je posebno važno socijalno osiguranje u vidu penzionog i zdravstvenog sistema, čiji troškovi rastu a padaju na sve manji broj radno aktivnih.

Nedavno je objavljena projekcija troškova društvenog starenja organizacije ‘Mame su zakon’.

Studiju možete pogledati ovde: https://www.mamesuzakon.org/studija-demografski-izazovi/.

Ove ekonomske projekcije rađene su na osnovu demografskih projekcija za Srbiju Ujedinjenih nacija do 2040. godine, i to srednje varijante. Ukratko: nema dobrih vesti.

Tržište rada

Projekcije tržišta rada su najmanje sigurne i zato ću njima da posvetim najmanje pažnje. Imajući u vidu da je 2040. za 16 godina što je 4 mandata Vlada (ili u našem slučaju čestih vanrednih izbora, negde oko 8-10 mandata) ovo je praktično govoreći prekosutra. Do tada bi praktično u Srbiji nestalo nezaposlenih, ali je to više posledica smanjenja kontingenta radne snage nego povećanje broja zaposlenih – svake godine one generacije koje izlaze sa tržišta rada su mnogobrojnije od onih koje na njega ulaze. To znači do 2040. oko 190,000 ljudi manje u radnoj snazi. 

Naravno da je teorijski nemoguće imati u privredu koja nema zaposlenih – čak i one zemlje sa veoma niskom prirodnom stopom nezaposlenosti, kao što su Nemačka, Švedska ili Češka, imaju stopu nezaposlenosti od 2-3%. Ova nezaposlenost je uglavnom frikciona – između promene radnog mesta, od kada neko izgubi posao pa dok ne nađe drugi, na primer, što upućuje na to da ovaj scenario teško da može da se ispuni. Drugim rečima, umesto da očekujemo privredu bez nezaposlenosti (usled rasta zaposlenosti koji je posledica privrednog rasta, ali i smanjenja radnog kontingenta) verovatnije je da će manjak radne snage uticati na to da stopa privrednog rasta bude niža, uz posledično niži rast zaposlenosti. 

Zdravstvo

Starenje stanovništva sa sobom nosi i više troškove zdravstva. Logika je jednostavna: mlađe kohorte imaju niže prosečne troškove zdravstvenog osiguranja jer nemaju toliko brojne hronične bolesti, i ređe se javljaju različite teške i smrtonosne bolesti čija lečenje zahteva značajna sredstva. OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) dala je prognoze razlika u troškovima lečenja preko Indeksa zdravstvenog sistema u odnosu na referentu grupu odojčadi i dece do 4 godine starosti – on će se u Srbiji povećati sa trenutnih 1,56 u 2023. na 1,86 što bi bio rast od gotovo 20%. Ovaj rast troškova ne podrazumeva nove terapije, već isti nivo pružanja usluga, imajući u vidu samo promenu demografske strukture korisnika.  Imajući u vidu trenutni nivo potrošnje na zdravtsvo (od čega 60% otpada na javne rashode a preostalih 40% privatne rashode), ovo znači rast rashoda na zdravstvenu zaštitu od oko 1,6% BDP-a – sa 8,4% na 10% BDP-a.

Penzije

Slično je i sa penzijama – Bizmarkov sistem protočnog bojlera finansira trenutne penzije penzionera naplatom doprinosa od trenutnih radnika, uz obećanje da će isto to raditi i kasnije te sadašnjim radnicima isplaćivati penzije od doprinosa koji plaćaju njihova deca. Ovaj sistem je bio genijalna perpetuum mobile mašina onda kada je bio uveden, jer su u Evropi kasnog XIX i ranog XX veka vladao demografski bum. Ali u situaciji kada je obrnuto onda penzioni sistemi silom prilika ne ostaju održivi, već deo novca mora da se nadomesti iz drugih poreskih prihoda. 

Ova projekcija rast rashoda po neto penzije obračunava na osnovu nekoliko pretpostavljenih odnosa (na primer, između prosečne penzije i plate) i ekonomskih kretanja (stope ekonomskog rasta, rasta cena i zaposlenosti), tako da ove pretpostavke treba uzeti sa dozom opreza, ali kao sve dugoročne projekcije njihov cilj je više da ukaže na glavne tokove a ne da pogodi svaki broj. 

Rast rashoda po neto penzije (čista isplata penzija, bez ostalih pratećih troškova koji se isplaćuju iz PIO fonda a koji su deo socijalne politike, kao isplata naknada za tuđu negu i pomoć) procenjen je na 20%, jer bi neto penzije porasle sa 10% BDP-a danas na 12% BDP-a u 2040.

Šta sada?

Ove projekcije ukazuju na to da će demografska kretanja da imaju negativan uticaj na stope privrednog rasta već na srednji rok, a da će na duži rok dovesti do porasta rashoda za socijalno osgiguranje od oko 3,6% BDP-a do 2040. Studija predlaže niz politika za povećanje aktivnosti na tržištu rada i zaposlenosti koji bi trebalo da neke od ovih problema umanji. Pošto ni zemlje sa najizdašnijim pronatalitetnim politikama u Evropi nisu uspele da dostignu stopu nataliteta koje je neophodna za prostu reprodukciju stanovništva, odgovore treba tražiti negde drugde. 

Rast troškova socijalnog osiguranja može da se finansira smanjenjem trenutnih prava (nr povećanjem broja godina života i/ili staža za odlazak u penziju ili smanjenjem nivoa penzija u odnosu na plate), povećanjem javnih prihoda (socijalnih doprinosa ili poreza) i naravno mešavinom ovakvih politika. Pošto su sve ove mere prilično nepopularne, najverovatniji je upravo taj slučaj da se svuda ’’štrpne’’ po malo, jer bi se to manje videlo ili osetilo, umesto da se ide samo na jednu meru. 

Jasno je da je novouvedeno fiskalno pravilo o penzijama neodrživo na duži rok (ono cilja rashode za penzije na nivou od 10% BDP-a), te bi direktno poštovanje ovog pravila značilo i smanjenje kupovne moći penzija u odnosu na plate. Ovo pravilo bi stoga u nekom trenutku trebalo zameniti nečim fleksibilnijim. Takođe, projektovani rast troškova na penzije znače i da ovakva ograničenja po rast penzija moraju da se zaista i poštuju, umesto da se svako malo dezavuišu vanrednim indeksacijama penzijama ili isplatama kojekvih penzionerskih bonusa, koje penzioni sistem čine još više neodrživim. 

Uvoz radne snage koji se trenutno dešava stihijski i dalje je još uvek niskog intenziteta (oko 35,000 radnih dozvola godišnje) postaće uobičajen jer samo radne migracije mogu da popune nedostajuće kontingente radne snage na tržištu rada. Stoga o ovome treba misliti unapred, da bi se odabrao tip migracije koji odgovara Srbiji (stalni, gde ljudi dolaze sa namerom da ostanu i zasnuju / dovedu porodice; ili cirkularni gde dolaze da rade tokom nekog perioda ali sa namerom da odu dalje ili se vrate u zemlju porekla) i da bi se predupredili potencijalni problemi vezani za integraciju ovih radnika u društvo, te onemogućio socjalni damping i slično. Izgleda da poslednja rečenica Druge knjige Seoba Miloša Crnjanskog nikada nije bila aktuelnija: ’’Ima seoba, smrti nema.’’