Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto:https://www.statista.com/chart/29410/number-of-worldwide-rocket-launches-by-companies-and-space-agencies/

Pogledajte ovu zabavnu, ali iznad svega poučnu infografiku koja se odnosi na broj uspešnih lansiranja tereta do niske Zemljine orbite ili dalje u 2021. i 2022. godini. (Nalazi se na odličnom sajtu Statistawww.statista.com – koji najiskrenije preporučujem, jer je prepun interesantnih podataka na sve teme, a koje bi trebalo da više uzimamo u obzir ukoliko želimo da svet razumemo onakav kakav jeste, a ne kako se vidi kroz medijske zatamnjene naočare. Vrlo u duhu pokojnog velikana statistike i demografije Hansa Roslinga i njegove briljantne Faktologije.)

Otprilike ovde bi ovaj tekst mogao i da se završi, jer je infografika sama po sebi zapanjujuća i zadivljujuća: u 2022. godini, jedna i dalje relativno mala privatna kompanija, SpaceX, izvela je više uspešnih lansiranja nego naredna 4 konkurenta zajedno – a to uključuje nacionalne svemirske agencije Kine i Rusije! Sveukupno, 11 privatnih kompanija je lansiralo 94 rakete, dok su sve državne agencije zajedno lansirale 71 u 2022. godini. To je do bukvalno pre koju godinu delovalo nezamislivo. Ko bi to sugerisao bio bi od strane dežurnih tvit-budalina i instagramorona proglašen za libertopijskog sanjara bez veze sa „stvarnim svetom“ (TM).  

(Ima smisla uzgred pomenuti da je slučaj Arianespace SA pomalo poseban – to nije državna svemirska agencija Francuske, koju kao članicu EU zvanično zastupa Evropska svemirska agencija, ESA. Arianespace SA se bavi isključivo operacijama i marketingom lansirnih sistema koje proizvode drugi ESA-ini podizvođači, pre svih ArianeGroup kao „svemirsko krilo“ vazduhoplovnog giganta Airbus-a. Iako se teorijski takmiči na tržištu, Arianespace SA je sa oko 62% učešća u kapitalu većinski kontrolisana od strane ArianeGroup koju, opet, kontrolišu deoničari Airbus-a direktno ili indirektno povezani sa vladom Francuske. Ako deluje komplikovano – i jeste!)

Veličinu uspeha SpaceX-a koji je – čak i da ništa više nikada ne postigne, a nekmoli da evo tu pre koju nedelju uspešno na lokaciju isporuči kosmološki svemirski teleskop Euclid – već revolucionarno izmenio sam pojam lansiranja, moguće je sagledati kroz još jedan podatak: najbliži konkurent u privatnom sektoru mu je United Launch Alliance (ULA), koji je zajednički poduhvat ni manje ni više nego dva najljuća konkurenta u domenu avioindustrije, Boinga i Lokid-Martina, dakle dve megakorporacije od kojih svaka vredna više od dvogodišnjeg BDP-a Srbije. ULA je od osnivanja 2006. godine poznata po lansirnim sistemima kao što su Atlas V, Centaur i Delta Heavy, kojima su lansirane brojne interplanetarne misije poput marsovskih rovera Ingenuity i Perseverance. Sa velikim nestrpljenjem se očekuje već 9 godina razvijana dvostepena raketa Vulkan Kentaur, kojom ULA očekuje da zavlada segmentom teških lansera – ne superteških, već onih u segmentu 20-50 tona nosivosti – u bližoj budućnosti. U kojoj će meri to biti uspešno u svetlu jakih konkurenata, vrlo je otvoreno pitanje, na koje će odgovor postati nešto jasniji nakon uvođenja Vulkana u redovno korišćenje, što se planira za narednu, 2024. godinu.

Međutim, treba imati na umu da je SpaceX kao kompanija tek marginalno veći od ULA (recimo da je razlika u godišnjim prihodima oko 30% u korist SpaceX-a), a postigao je skoro 8 puta više lansiranja ako uzmemo prošlu godinu kao referentnu. I to je ne samo ogroman uspeh za čitavo čovečanstvo, već šalje i jednu suptilniju poruku. ULA je u suštini „stara garda“ aviokosmičke industrije, kvazimonopolistički relikt Hladnog rata isto kao što je u suštini ruski Roskosmos.

Kompanija Ilona Maska je, međutim, nešto suštinski drugačije i potpuno novo na sceni:  ekstremno uspešan startap, izvanredan slučaj unutar čitavog novog ekosistema malih i srednjih svemirskih firmi koje su počele da niču „kao pečurke posle kiše“ čim je došlo do liberalizacije tržišta svemirskih usluga. Tek za nijansu manje postignuće je pojava na ovoj infografici američko-novozelandske firme RocketLab, koju je osnovao briljantni novozelandski preduzetnik Piter Bek. Njihova raketa Electron je skoro potpuno proizvedena 3-D štampom (!), a 3. maja prošle godine je postigla i istorijski uspeh tako što je helikopterom uhvatila prvi stepen rakete u vazduhu, dok se vraćao na Zemlju! Bekovi planovi uključuju lansiranje prve privatne sonde na planetu Veneru i još mnogo toga, o čemu će biti još reči u ovoj rubrici.  

Uglavnom, ukoliko bi se ovaj trend nastavio (a teško da hoće, pre svega zbog toga što će se tržišna utakmica u svemiru rasplamsati upravo zbog uspeha SpaceX-a, a ne nasuprot njemu, kako ovdašnje male Perice zamišljaju konkurentnost i slobodu tržišta), mogli bismo doći u situaciju u kojoj će cene lansiranja, ali i ostale svemirske tehnologije početi da opadaju daleko brže nego što se to očekivalo. Nije nemoguće da se pojavi svojevrsni Murov zakon za lansiranje industrijskih tereta koji će omogućiti revoluciju u korišćenju svemirskih resursa ništa manje dramatičnu od digitalne revolucije prethodnih decenija. S obzirom da su svemirski resursi daleko, daleko veći (neki bi rekli: po definiciji) od onih koji su na raspolaganju na Zemlji makar i da je celu pretvorimo u čipove, zaključak je jasan: čak ni stara izreka da je samo nebo granica više nije tačna.

Čak ni bukvalno. 

 

* Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Zahvaljujemo se sajtu Statista.com