Photo by Robert Katzki on Unsplash
Nakon što je likovni kritičar i filozof Klement Grinberg od Džeksona Poloka napravio zvezdu, a od ideja driping slikarstva (’prskanje’ platna kistom uz guste nanose boje) čitav pokret apstraktnog ekspresionizma – koji će bitno uticati na umetnost druge polovine XX veka – bilo je za očekivati da će bogati kolekcionari nuditi vrtoglave iznose za Polokove slike.
Premda se kontroverzni list iz Pariza (pretpostavljate, Figaro) neslavno našalio sa Polokovim slikarstvom, stavivši na svoju naslovnu stranu karikaturu magarca koji repom umočenim u boju ’lupa’ po platnu, njegove slike su zaista bile na ceni, te se nakon jedne uspešne aukcije na kojoj je njegova slika po prvi put prodata u iznosu većem od 100.000 USD Polok odazvao na poziv novinara i tom prilikom dao intervju.
Ipak, primetivši da u ruci ima svega 10.000 USD, novinarka je upitala slavnog slikara o čemu je reč, a on je odgovorio – Kada platim svojim pomagačima, tehničkom osoblju, menadžerima, kritičarima i svima drugima koji su mi pomogli da izgradim svoju reputaciju, stil i naposletku sebe, taman ostane ovoliko!
Iako smo nebrojano puta čuli priču o Mocartovom ocu koji mu je ’sređivao’ nastupe, odnosno kolekcionarima koji su već u XV veku počeli da trguju umetninama i antikvitetima, promovišući njihove estetske i ekonomske vrednosti – gradeći tako i njihov simbolički kapital – postavlja se pitanje zašto nam je ideja menadžmenta, te ekonomije u umetnosti, i dalje tako daleka?
Za početak, postavimo sebi pitanje – kako zamišljamo umetnika odnosno šta simbolički vezujemo za njegov identitet? Kada u opštoj populaciji postavimo prethodno pitanje, najčešći odgovori nas upućuju da je reč o lucidnoj, kreativnoj i nadahnutoj osobi koja je pomalo odsutna od realnosti, zanesenjaku koji je hipersenzitivan te koji, najčešće usamljen, stvara iz dubine duše i time inspiriše sve nas ’neumetnike’.
Iako istraživanja pokazuju da se umetnici od neumetnika zaista razlikuju na neuralnom planu (mehanizam nagrade, percepcije i kreativnosti), premda je sama kreativnost simetrično raspoređena u populaciji, ovakva ideja o umetniku dolazi nam iz perioda romantizma kada se – nasuprot racionalnom umetniku klasičnog perioda – pojavljuje ’nesnađeni’, razočarani i usamljeni umetnik romantizma, vođen duboko iracionalnim porivima koje prikazuje kroz svoje stvaralaštvo.
Ako je umetnik renesanse napokon otvorio prozor i tada pogledao šta se dešava izvan zidina crkve (setimo se Đotovog neba koje je prvobitno bila zlatno, a potom plavo!), onda je umetnik romantizma ponovo zatvorio taj prozor i vratio se u intimne prostore sopstva. Povrh svega, na tu ideju je bitno uticala i pojava larpurlartizma – umetnosti radi umetnosti – koja tvrdi da umetnička dela imaju autonomnu logiku i egzistenciju u odnosu na stvarnost i čovekov život kao takav.
Premda nam deluje kao da sada sve ima smisla, činjenica je da je ovakva perspektiva duboko pogrešna i u najmanju ruku istorijski netačna, a u narednim redovima ćemo pokušati da učinimo jednu suludu stvar – da demistifikujemo kulturu!
Recimo to odmah – umetnici romantizma nisu bili nesnađeni (premda su se, kao i svi, nekada sigurno tako osećali iz n razloga!), čemu u prilog govori činjenica da su mnogi od njih objavljivali svoje pesme u dnevnim listovima (Bodler), držali veoma posećene i tada popularne koncerte (Listov resital u Rimu) i prodavali dela kolekcionarima i bogatim pojedincima (Gustav Kurbe je nagi ženski akt pariske plesačice pod nazivom Rađanje sveta prodao jednom turskom diplomati da bi danas taj ’pornografski’ materijal u muzeju Orsej bio predstavljen kao jedno od najvećih dela devetnaestog veka!).
Pored toga što su mnogi umeli da se ’snađu’, ne zaboravimo i da je ’ludi’ Van Gog bio prvi umetnik koji se borio za socijalno i zdravstveno osiguranje tzv. radnika u kulturi, a da je Betoven usložnjavao svoje partiture čineći ih virtuoznijima kako bi se teže prepisivale i krale, samim tim i umanjivale njegov te dobitak njegovog izdavača od prodaje.
Ni drugi nisu prezali od tržišta; da bi izgradio svoje pozorište u Bajrotu, Vagner je držao javna filozofska predavanja na kojima je naplaćivao prisustvo, a Šopen se zavidan broj puta našao u prisustvu imućnih grofica koje su mu obezbeđivale zabavu, salonska izvođenja muzike, nagrade i druge društvene počasti. Takođe, društveno angažovanih pisaca je uvek bilo, a začudili biste se kada biste saznali koliko je prosečnih ljudi u XVIII veku posedovalo slike frankoflamanskih majstora.
Dakle, tržište umetninama, kao i sam kulturni život, bilo je vrlo živo, a svemu tome su u velikoj meri doprineli kolekcionari, kritičari, urednici listova, menadžeri, izdavači, mecene i drugi akteri (buržoaskog) društva, pa tako balada o razočaranom romantičaru pada u vodu – ili ipak ne?
Ukoliko pročitate ekonomski izveštaj o globalnom stanju kulture sa bilo kog političkog krila – čemu priključujemo i marksistički orijentisanog teoretičara umetnosti Borisa Grojsa – ispostavlja se da se nikada nije otvaralo više galerija odnosno bilo više koncerata popularne, te klasične muzike, projekata, umetničkih škola i drugih javnih odnosno privatnih aktivnosti koje u svom fokusu imaju umetnost.
Prosečna godišnja primanja umetnika koji su na početku svoje karijere u Americi iznosi oko 49.000 USD – što je za oko 10.000 USD manje od prosečne plate u istoj zemlji. Ipak, dok se od umetnosti najviše zarađuje u Kaliforniji, blue chip umetnici (renomirani stvaraoci koji uđu u tzv. ’sistem umetnosti’) mogu zarađivati i preko 100.000 USD godišnje – što je za 24.000 USD više od prosečne plate srednje etabliranih umetnika.
Posmatrajući brojeve, lako se da zaključiti da je situacija daleko od loše, premda nikako ne smemo zaboraviti da su umetnički poslovi najčešće neizvesni i nestalne prirode, kao i pozicija na tržištu zavisi od mnogo faktora na koje umetnik više ili manje može da utiče. Posao, dakle, nije siguran, ali je relativno dobro plaćen. Međutim, zašto u Srbiji ne možemo da se pohvalimo takvom statistikom?
Od Mokranjca do Slavenskog, čitali smo pisma umetnika koji sa podozrenjem gledaju na stanje u kulturi, tvrdivši da nikada nije bilo gore i da se nikada nije manje ulagalo, a danas je u javnom diskursu ostao supstrat tih duboko pogrešnih uverenja – uvek je bilo i uvek će biti tako. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega i dalje gajimo srodna uverenja, a ne činimo ništa da takvu situaciju ’promenimo’ – odgovor je, razume se, veoma složen. No, krenimo od osnova.
Kada su pre nekoliko godina putem Erazmus+ te programa Kreativne Evrope inostrane institucije kulture predložile inovacije u oblasti visokog umetničkog obrazovanja Univerzitetu umetnosti u Beogradu – u vidu novih master programa koji bi u svom fokusu imali biznis, a ne umetnost-po-sebi – domaća akademska javnost je insistirala da se na sednicama, u kontekstu umetnosti, nikako ne upotrebljava reč ekonomija (u tome nema poštenog posla, a posebno nema veze sa umetnošću! – rekli su), već da se ona zameni srodnim terminom ’e-word’.
Pored toga što je ova situacija slika i prilika ekonomske (ne)pismenosti i brutalne činjenice da se akademija u pravom smislu reči odrodila od stvarnosti, ona svedoči i o opštoj nezainteresovanosti državnih ustanova kulture za ekonomska pitanja jer, gle čuda, finansije dobijaju od države (čitajte nas, poreskih obveznika), te tako znaju da će novca uvek biti. Državizam ponovo ’rešava’ problem; iako je reč o brodu koji permanentno i bespovratno tone usled neprilagođenih kurikuluma, internosti institucija i pojedinaca koji, kako to obično biva, doslovno parazitiraju na porezima anonimne grupe ljudi bez svesti i straha od konkurencije, država će uvek naći mehanizam da ’strašnu situaciju u kulturi’ potpomogne još nekom besmislenom regulacijom.
Na to se može nadovezati i izjava našeg poznatog flautiste koji je rekao da će na BUNT festivalu svirati ’čak i ako sala bude potpuno prazna’. Dakle, na neki čudan način domaći umetnici (premda odlično finansijski situirani u okviru državnih institucija) previđaju suštinski problem, a to je marketing u kulturi, smatrajući da umetnička produkcija sama iz sebe zrači vrednostima koje mi i ne treba da promovišemo – ljudi jednostavno treba da dođu na izložbe i koncerte jer su to the vrednosti, najveće od najvećih (i to ljudi, bez naše intervencije u medijskom odnosno društvenom prostoru, nekako moraju znati jer to je – kultura!).
Na nama je da stvaramo i divimo se metafizičkim entitetima, zaboravljajući da iza svega stoji premisa kulturalnog elitizma i opšte istorijske nesvesti: tržište u umetnosti je uvek postojalo, ali tzv. umetnost u doba kulture, kao ravnopravni igrač na tržišnoj utakmici, nije, jer je ranije uglavnom imala povlašćen status. Ovde primećujemo i da je na snazi prethodno opisana ideja o usamljenom buntovniku koji se silovito bori protiv vetrenjača kao prototipu umetnika koji nikad, istini za volju, nije postojao, a zapravo – danas je postojaniji nego ikad.
Naredna stvar koja ’guši’ tržišni fer-plej su namešteni konkursi te neplaćene tantijeme; dok je veliki broj konkursa zasnovan na procenama ’umetničke vrednosti’, subjektivnih sudova, kao i na nepotizmu, određen broj njih pati i od prevelikog stepena formalizacije te ’lažnih ček-boksova’: Monteskje je još davnih dana tvrdio da ’razmena (trgovina) leči predrasude’, no naša projektna dokumentacija i dalje mora da sadrži segment o ugroženim društvenim grupama, čak i po cenu toga da se u većini projekata takve vrednosti pronalaze, zapravo, samo na papiru.
Iako je odavno trebalo da osvojimo ideju da je umetnost posao kao i svaki drugi, to i dalje nije slučaj; dok EU zabranjuje neplaćene studentske angažmane i prakse, mi se vodimo drugom logikom – ako mlad čovek ima priliku da izlaže svoje slike i skulpture ili izvodi muziku, smatra se da mu je to već dovoljna privilegija i da je svako potraživanje ne samo besmisleno, već i bezobrazno!
Tako se institucije oslobađaju finansijske obaveze prema umetnicima, a oni pristaju na takve u najmanju ruku nakaradne ’aranžmane’ jer znaju da ako neće oni – neko će drugi! Prilika se, u tom slučaju, ne ispušta iz ruku, a nije zgoreg dopuniti i svoj umetnički CV. Premda su ulaganja u kulturu gotovo po pravilu ispod predloženog evropskog minimuma koji iznosti 1% državnog budžeta (kod nas je, reda veličine, uvek reč o 0,6-0,7%), ne propuštamo priliku ne samo da se požalimo na aktuelnu situaciju, bez ideje za kreativnu destrukciju i sopstveni biznis u kulturi, već i da istaknemo ’činjenicu’ kako je kultura cvetala u doba socijalizma.
Iako je nesumnjivo tačno da je tada izgrađeno puno ustanova kulture, ne smemo zaboraviti ono što ističe naš poznati ekonomista i filozof Slaviša Tasić – građene su radi indoktrinacije, budnih očiju i uvek prisutne kontrole, premda formalni dokument, poput Ždanevljevog dekreta, u Jugoslaviji nije postojao (tzv. porez na kič su samo jednom platili Rokeri s Moravu!). Danas su pomenuti prostori širom zemlje najčešće prazni i bez kulturnih sadržaja, sa retkim inicijativama lokalnog stanovništva, dok veći gradovi, pored Beograda, mogu da se pohvale sporadičnim događajima i aktivnostima.
Decentralizacija kulture je još jedan korak koji mora biti načinjen, a slobodno tržište ideja, kao i finansija, njegov je conditio sine qua non. Na sve to treba dodati da u našem društvu postoji ozbiljna kritika ’konzumerističke kulture’ (u kojoj lično ne vidim ništa loše, premda se iza cele pompe krije nesposobnost pojedinca da se odupre afektivnim porivima usled kojih konzumira), pa umetnost – sveti gral društva iz koga naprosto i bezrezervno ’treba’ i ’moraju’ svi da piju – nikako ne može biti predmet ekonomske procene, on ’nema vrednost’ te mora biti besplatan i dostupan svima. Ipak, priznajem da nedeljom na Kolarcu sretnem svega nekoliko pospanih lica koji dolaze da čuju otvorena izvođenja.
Pored kritike umetničkog obrazovanja koje ne osluškuje ni tržište ni zdrav razum, važno je osvrnuti se i na samu – kritiku! Dok u većem delu zapadnog sveta umetnička kritika služi kao sredstvo po kome znate koji događaj vredi posetiti (služi, dakle, promociji ili pokudi kako biste, uvereni u reči dobrog kritičara, znali gde da date svoj peni za kulturu!), kod nas ima drugu funkciju – prikaz erudicije kritičara kroz visokoparni, impresionistički diskurs o umetničkom delu.
Ne samo da kritika nema društveno korisnu funkciju i po pravilu služi samo za pohvalu (ne valja se zamerati kolegama koji sutra, kroz prizmu sujete i infantilnosti, treba da odluče o vašem napredovanju u zvanje…), već se događalo da se u dnevnom listu ona objavi čak i kada se koncert nije ni dogodio!
To nas uvodi i u problem monopola koji podrazumeva da nekoliko istaknutih pojedinaca dobija projekte, vodi orkestre i katedre, te da određena umetnička elita dodeljuje nagrade koje su davno prestale da budu stvar prestiža i pohvale kada je reč o kulturi, a ne treba zaboraviti da je glavni kriterijum napretka u ovoj branši daleko od umetničkih ideja i kvaliteta, sveden na primitivne mehanizme socijalnog ostrakizma.
Čini se, takođe, da je jedan od problema domaće kulturne scene, koji ujedno produbljuje već postojeću ’krizu’, model klasno diferencirane konzumacije kulture; dok se na zapadu češće susrećemo sa modelom ’omnivora’ (ili svaštojeda, prema kome ’svi konzumiraju sve što im se dopada’), domaće stanovništvo preferira kulturne sadržaje u odnosu na socijalni status – premda kod mladih vidimo tendenciju da se to promeni.
Realne kulturalne aspiracije društva promenile su se u odnosu na minule decenije, ali slika kulture u javnom diskursu nije; usiljeni odlasci na koncerte, izložbe i javna čitanja poezije zbog socijalne vidljivosti samo su deo problema, dok drugi deo, nesumnjivo, pripada umetnicima. Slavoj Žižek ističe jednu zanimljivu pojavu koju naziva krizom licemernog subjekta; dokle god mu ’ide u životu’, čovek će sve zasluge naprosto pripisivati sebi, a kada nešto krene po zlu – okriviće okolnosti!
U umetnosti je asimetrija ove vrste prilično prisutna; dok, sa jedne strane, umetnici žele socijalnu afirmaciju za svoja (zlo)dela kao i finansijsku sigurnost, sa druge oni nikako ne žele preteranu popularnost i vidljivost kako bi ostali underground, ’neshvaćeni’ i ’revolucionarni’. Ako je popularno, ona je trivijalno, a ako je umetnički – onda mora biti neisplativo. Dakle, ova duboko pogrešna perspektiva upisana je u umetničko polje proizvodnje, svodeći ’dostojnu’ umetničku delatnost na ’sadomazohizam’ i patnju.
Ima li nam, naposleku, pomoći? Činjenica je da su na globalnom nivou pozorišta nikad punija, a aukcija ima na sve strane! Projekti umetničkih razmena zakucali su i naša vrata, dok su internacionalni angažmani i porudžbine već postali deo biznisa. Geografske granice su, ipak, donekle postale porozne. Međutim, ono što je ključno za razvoj tržišta umetnosti nije samo X ili samo Y (obrazovanje, nepotizam, kritika itd.), već skup bazičnih društvenih vrednosti spram kojih se gradi ideja o slobodnom tržištu; dok svega 37% Evropljana pokazuje preduzetničku inicijativu, broj Amerikanaca koji je spreman da se upusti u sopstveni biznis prevazilazi 50%.
Pored toga, ’društvo u tranziciji’ kakvo je naše, ukoliko želi da postane konkurentno unutar, ali i van sebe, mora da odustane od prethodnih ideala ’konstruisane sigurnosti’ i kolektivizma, kao i da se upusti u permanentnu kolaboraciju sa drugima uz poštovanje tuđih sloboda, potencijala i drugih vrednosti koje, potencijalno, neki subjekti u razmeni ne poseduju.
Slobodne institucije kulture još jedna su karika u nizu, a privatizacija obrazovnog sektora (što vidimo po određenim delovima tržišta poput IT industrije) budućnost koja se samoproklamovanim socijalistima baš i neće svideti. Manji udeo državne intervencije i alokacije resursa (što znači širi spektar slobode pojedinca da odluči šta će da sluša ili gleda, bez otimanja njegovog novca od strane države koja želi da učini ’dobro’ za sve – što je, složićete se, paradoksalno) neizostavni je korak u razvoju.
Naposletku, ukoliko već toliko želimo da prepisujemo tuđe zakone kako bismo bili ’u korak sa svetom’, bilo bi dobro da usvojimo tuđe vrednosti u čijem svetlu ti zakoni jedino imaju smisla. Problemi našeg društva, kada govorimo o kulturi, počivaju na daleko fundamentalnijim problemima koji svoju nepovoljnu projekciju pronalaze i u kulturi; odsustvo slobodnog izbora, burazerski kapitalizam i tektonski poremećen sistem vrednosti koji je rezultat vrlo ostrašćenih intelektualaca prošlosti i sadašnjosti (ukoliko niste levičar, niste intelektualac!) predstavljaju temeljne aberacije našeg društva čija je promena preduslov svake druge promene. Zaključio bih divnom idejom jednog makedonskog časopisa – Kapital su ideje, sve ostalo je novac!
* Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Doktorand Fakulteta muzičke umetnosti