Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Federal Bureau of Investigation

Preminuo je Teodor Kazinski, tokom svoje zlikovačke karijere slanja eksplozivnih naprava poštom poznat i kao Unabomber. Po svemu sudeći, ovaj osuđenik na čak 4 doživotne robije bez mogućnosti pomilovanja izvršio je samoubistvo u zatvorskoj bolnici u Butneru, Severna Karolina, 10 juna ove godine u svojoj 81. godini.

Iako bi optimista mogao pomisliti da njegov finalni čin označava okasnelu grižu savesti za terorističke zločine koje je počinio, pre će biti da je u pitanju reakcija na dijagnozu neizlečivog tumora. (Ovde treba dodati i porodičnu sklonost ka kancerogenim oboljenjima i suicidu; njegov otac, koji se takođe zvao Teodor Kazinski, počinio je samoubistvo 1990. godine nakon što mu je dijagnostifikovan terminalni rak pluća.) Iza sebe je ostavio 3 leša, 23 povređene osobe, od kojih su neke ostale trajno invalidne, kao i veoma dosadni eko-teroristički manifest od 35 hiljada reči pod naslovom „Industrijsko društvo i njegova budućnost“.

Razlozi zbog kojih vest čitate u rubrici posvećenoj popularnoj nauci su trojaki. Prvi, formalni i relativno najmanje značajan jeste što je Kazinski bio jedan od retkih zločinaca poteklih iz sveta nauke. Pre nego što se okrenuo eko-terorizmu, Kazinski je bio profesor matematike na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, nakon što je prethodno 1967. godine odbranio po mnogim svedočenjima briljantnu doktorsku disertaciju iz funkcionalne analize na Univerzitetu Mičigena u En Arboru.

Talenat Kazinskog pokazao se, između ostalog, u činjenici da je iz docenta unapređen u vanrednog profesora za manje od godinu dana, što se veoma veoma veoma retko dešava, posebno na ultraprestižnim univerzitetima poput Berklija. Međutim, iznenada je napustio naučnu karijeru u leto 1969. godine da bi se iz kolibe u šumama Montane posvetio aktivnostima daleko mračnijim čak i od visokoapstraktne teorijske matematike. Ovo je samo dokaz, ako je nekome uopšte bio potreban, da naučno obrazovanje samo po sebi ne čini ljude moralno boljim, naročito kada postoji sklonost ka ekstremizmu (za koji dobrim delom, kako se ispostavlja, postoje genetske predispozicije).

Drugi i daleko važniji razlog jeste da je Unabomber – ili „ujka Ted“, kako su ga zvali gluplji među njegovim milenijalskim/gen Z obožavateljima – u doslovnom smislu zagovarao rušenje civilizacije i povratak čak ne srednjevekovnom, već paleolitskom načinu života. Razmislimo načas o tome. Nedavno smo u ovoj rubrici prikazali poučni roman Roberta Herisa Drugi san. 

Sve ono što Heris oslikava kao užase sveta vraćenog kolapsom civilizacije na pozni srednjevekovni/rani novovekovni nivo, važi na kvadrat (ili neki viši stepen) u slučaju zagovornika povratku paleolitskog društva lovaca i skupljača, kakvo je zagovarao Unabomber i njemu slični ekoprimitivisti. Zapravo je šokantno da je to ikome sporno – kao što je Aristotel napisao na jednom od legendarnih mesta u svojoj Logici, „neki nam traže da im i ovo [princip isključenja trećeg] dokazujemo, čime samo pokazuju svoju neukost, jer šta je drugo neukost nego ne znati šta zahteva, a šta ne zahteva dokazivanje.“

Za razliku od svojih manje inteligentnih istomišljenika, Kazinski je bio savršeno svestan da način života koji je zagovarao nužno uključuje smrt između 80% i 95% današnje ljudske populacije planete. Ta smrt bi bila većinom bolna i mučna – jer je smrt od gladi ili većeg broja izlečivih bolesti obično takva. Međutim, on je to prihvatao i u više navrata u svom manifestu nazivao opravdanom cenom za postizanje političkog cilja. Još jednom valja ovo vrlo jasno izraziti: smrt više od 6 milijardi ljudi je opravdana cena, u očima ekstremnog neoludita i eko-teroriste poput Kazinskog, koja se mora platiti za navodno „oslobođenje“ čoveka od navodnog „robovanja“ mašinama.

Pardon, oslobođenje samo onog čoveka koji preživi. Za one druge su, ispostavlja se, svi problemi rešeni. „Nema čoveka – nema problema,“ što bi rekao Josif Visarionovič, večna inspiracija i uzor ekstremista.

Šta je pa par ubistava i ranjavanja za koja je Kazinski osuđen u poređenju sa tim

Najveća ironija celog slučaja jeste da je Kazinski bio ispred svog vremena po mnogo čemu, uključujući zagovaranje terorizma u ime „višeg cilja“. Da je sačekao koju deceniju, bio bi svedok žalosnog spektakla da razmaženi levičarski „intelektualci“ opravdavaju, pa i veličaju ekološki terorizam (npr. ovde). Unabomber je već heroj mnogima – otuda ogromna korespondencija koju je vodio iz zatvora, interesovanje medija, ali i brojnih akademika, za intervjue sa njim, da ne pominjemo bračne ponude i mimove na „društvenim“ mrežama. Da nije svojevoljno požurio sa odlaskom, vrlo je moguće da bi doživeo i da mu budalasti woke postmodernisti, naročito sledbenici Grete Tunberg, pokreta Extinction Rebelion i slični neoludisti, podignu i pravi, fizički spomenik. Ako vam se to čini preteranim, samo lagano i strpljivo, stvari idu u tom pravcu i smeru, a kad stignu – setite se da ste to prvi put pročitali ovde. 

Jedna od najvećih ironija Unabomberove zločinačke karijere jeste što je kao mete birao osobe koje mu nisu bile sasvim neslične. Verovatno najbizarniji od njegovih napada jeste pokušaj ubistva Dejvida Gelertnera, profesora računarstva i preduzetnika koji je u to vreme (jun 1993. godine) predavao na Jejlu. Nakon eksplozije paketa-bombe Gelertner je ostao invalid bez mogućnosti korišćenja desne ruke i permanentnim oštećenjem vida.

Ironično, Gelertner je, kako je vreme prolazilo, postajao poznatiji manje po svom naučnom radu koliko po sve ekstremnijim političkim i pseudonaučnim stavovima: protiv teorije evolucije, protiv realnosti globalnog zagrevanja, protiv jednakosti plata za žene i – rečnikom kao prepisanim iz Unabomberovog manifesta – protiv levičarenja u akademiji. Gelertnerova kompanija koju je osnovao 2019. godine zove se ni manje ni više nego Revolution Populi; na sajtu kompanije se već u startu vidi svojevrsna bizarna postmodernistička woke sinteza Če Gevare i Bernija Medofa. Uz sve to, Gelertner je bespoštedni, gotovo komični kritičar svih političara koji nisu Donald Tramp, što dodatno potcrtava ironičnu sličnost njegovog populističkog pogleda na svet sa Unabomberovim. 

Zašto je, dakle, Unabomber uzeo Gelertnera za metu? Tu dolazimo do trećeg razloga zašto o Unabomberu pišemo u ovoj rubrici, ali i bizarnog vrhunca ove priče. Njemu se, očigledno, nije dopadao rani Gelertnerov rad na razvoju – da, pogodili ste! – veštačke inteligencije.

Naime, Unabomber je, ništa čudno, bio ultra-mega-apokaliptičan u pogledu veštačke inteligencije, što su i drugi uočili. Čitajući njegovu masivnu škrabotinu moguće je uočiti svojevrsnu opsesiju veštačkom inteligencijom i njenim navodnim efektom koji ljude čini prevaziđenim ili zastarelim; i to decenijama pre Juvala Noe Hararija i drugih današnjih AI-apokaliptičara. Ovo treba posmatrati u širem kontekstu Unabomberove osude onoga što je zvao „surogatnim aktivnostima“, a što su za nas smrtnike i ne-ludiste jednostavno male životne radosti: sport, rekreacija, igranje video-igara, stvaranje i konzumiranje umetnosti, čitanje tekstova na Talas.rs, itd. isl.

Pošto čovek koji živi životom lovaca i skupljača nema ni trenutka slobodnog vremena u svom kratkom i mučnom životu, a čovek industrijskog/postindustrijskog/informatičkog doba ipak ima nešto slobodnog vremena tokom znatno dužeg životnog veka, nakazna logika kaže da je bilo šta što omogućuje još više slobodnog vremena zapravo udaljavanje od „ideala“. I treba da bude suzbijeno zloglasnim svim sredstvima

Naravno, zamenu čoveka robotima predviđao je Karel Čapek još 1921. godine u besmrtnoj drami R.U.R., i ne samo da se ona nije još ostvarila, već je taj tekst zapravo ukazao na prave korene problema: antropocentrizam i netoleranciju, a ne fizičku i intelektualnu superiornost mašina. 

Krunska demonstracija duboke unutrašnje protivurečnosti pogleda na stvari Kazinskog i njegovih istomišljenika jeste to da se oni pribojavaju momenta kada će čovečanstvo u toj meri zavisiti od inteligentnih mašina da će njihovo isključivanje biti „civilizacijsko samoubistvo“. Ovaj trenutak kad se, da parafraziram E. M. Fostera i naslov njegove vrhunske distopije iz 1909. godine, mašina zaustavlja jeste nešto – trebalo bi da pretpostavimo – gore od onoga za šta se ekoprimitivisti zalažu. Osim što to ne stoji, jer bi nasilno odustajanje od tehnologije kakvo je Unabomber zagovarao značilo svojevoljno uništenje civilizacije u roku od jedne generacije ili kraćem, dok je za očekivati da će taj navodno previsoki stepen zavisnosti od AI biti daleko sporiji proces, tokom kojeg se mogu pojaviti brojne olakšavajuće okolnosti (poput, recimo, širenja čovečanstva po Sunčevom sistemu). 

Ali, racionalnost je ionako tek jedna „surogatna delatnost“ po Kazinskom i ekipi. Terorista je fizički otišao, ali će njegove ludačke ideje nažalost biti i dalje sa nama.

 

Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.