Photo by Maxime VALCARCE on Unsplash
Poov zakon, najnoviji Sokal i Elektroprivreda Srbije
Ovo je tekst o dva zakona u kojima je (na neprolaznu žalost većinske srpske javnosti) nemoguće „pronaći rupu“ i izbeći njihove posledice. Jedan je Poov zakon diskusija na tviterima, tiktokovima i drugim internet forumima; drugi je zakon održanja energije.
Počnimo sa Poom – nije u pitanju Edgar Alan, već Nejtan Po, korisnik na religijskom forumu christianforums.com koji je 2005. tokom diskusije o kreacionizmu, postavio sledeći „zakon“ internet diskusija:
Bez jasne indikacije autorove namere, nemoguće je napraviti razliku između iskrenog ekstremizma i parodije ekstremizma.
Detaljna diskusija se može naći na, za ove stvari vrlo pouzdanom, RationalWiki članku. Iako je u pitanju Nejtan, mnogi aspekti Poovog zakona su, međutim, autentični horor u duhu Edgara Alana, posebno onog iz Pada kuće Ašerovih ili Jame i klatna. Dovoljno je videti woke budaletine koje proglašavaju Korišćenje Velikih Slova za izraz rasizmaseksizmapatrijarhata ili mega-umove astronomskih nauka koji osporavaju diskusiju crnih rupa kao (naravno!) odraz rasizma – svaki razuman posmatrač će prvo pomisliti da ti ljudi „ne misle ozbiljno“, odnosno da su u pitanju trolovi i satiričari koji izvrgavaju ruglu sve ono do čega je dovelo ludilo postmoderne i nakazne identitetske politike.
Može se argumentovati da je upravo primena Poovog zakona dovela do spektakularnog uspeha Sokalove podvale: ostrašćeni, ali ne preterano obrazovani urednici Social Text-a nisu uspeli da uoče da Sokal parodira njihov postmodernistički i socijal-konstruktivistički ekstremizam, bez da i sam bude ekstremista. Pri čemu, valja se uvek podsetiti, Sokal jeste ostavio gomilu ključeva i namigivanja i nagoveštaja šta mu je odista bila namera; kao što je neko pomenuo tokom skandala koji je usledio, jedino što je mogao još da uradi jeste da stavi smajlije na svakoj strani!
(Uzgred, upravo prepoznavanje da je Sokal uspeo zahvaljujući Poovom zakonu samo po sebi – na izrazito meta-način! – demonstrira koliko je socijalni konstruktivizam besmislen. Potpuno je smisleno i konzistentno govoriti o Sokalovom korišćenju Poovog zakona iako je sam zakon formulisan tek 9 godina nakon Sokalove podvale.
Zašto? Zato što Poov zakon – kao i drugi autentični zakoni – opisuje pravilnosti pojava koje objektivno postoje u stvarnom svetu. Isto kao što je bilo nemoguće putovati brže od svetlosti milijardama godina pre pojave Ajnštajnove teorije relativnosti, isto kao što je bilo moguće i očekivano – nasuprot jezivom lupetanju „velikog“ Bruna Latura svojevremeno – da Kohov bacil izazove smrt miliona ljudi vekovima pre nego što ga je Robert Koh identifikovao. Isto tako, Poov zakon bio je operativan u drugim medijima, ne samo pre nego što je formulisan na internetu, nego i pre nego što je internet uopšte postojao.)
Ovo nas neposredno dovodi do najnovijeg (za sada, tu se stvari menjaju jako brzo) mogućeg rimejka Sokalove podvale. Tekst pod naslovom „Energetsko iskakanje: spekulativne istorije i kvantni protivčinjenički iskazi“ (eng. The energy glitch: Speculative histories and quantum counterfactuals) potpisao je izvesni Skot V. Švarc sa Siti Koledža u Njujorku, adresa u Bruklinu, a izašao je septembra 2022. u – bar donedavno – renomiranom časopisu za istoriju nauke Endeavour (izdavač: Elsevier). U pitanju je svakako jedan od najbizarnijih članaka koji su se ikada pojavili u recenziranoj istraživačkoj literaturi koji svakako dokazuje ne da su „varvari pred kapijama“, nego da su već ušli u navodno dobro čuvanu tvrđavu nauke.
Dovoljno je pročitati rezime rada:
Energija (u svim svojim konceptualizacijama i konotacijama) je kvar, bag, greška. Ovde pokazujemo da je energija prepreka u naporima da se artikuliše i formuliše koherentni fizički model univerzuma, kao i otežavajuća okolnost za postizanje pravednih društvenih odnosa zasnovanih na jednakosti. Energija je oštetila fiziku, ali je oštetila i društvo. Ovaj rad prati zagonetke i neodređenosti koje vladaju u savremenoj fizici, od nepomirljivosti kvantne dinamike i gravitacionog prostorvremena do nezadovoljavajućeg postulata tamne energije i raširenosti probabilističkog rasuđivanja. Ukratko razmatram istoriju termodinamike i njenu isprepletenost sa industrijskim kapitalizmom preko parne mašine.
Takođe ispitujem alternative istorije energije (hidrodinamičku i metaboličku) i spekulišem o potencijalnim društvenim implikacijama ovih protivčinjeničkih trajektorija. Konačno, na osnovu nove teorije konstruktora, razmatram mogućnost da se energija zameni sa informisanim uočavanjem [u originalu “informed noticing”] kao temeljnom arhitekturom fizike, zamenjujući dinamiku sa razboritošću kao najosetljivijim delom discipline. Radna pretpostavka nije da se tvrdi kako je sadašnji kurs fizike zasnovane na energiji „pogrešan“, već pre da je problematičan iz razloga kako kosmološke kompatibilnosti, tako i društvenog nesklada koji je izazvao.
Ako mislite da je ovaj rezime preteran – varate se. Ostatak teksta je još daleko luđi. (Gotovo je nemoguće adekvatno prevesti ovu salatu od reči; bilo mi je potrebno duže vreme za prevođenje ovog paragrafa nego za pisanje i redigovanje ostatka ovog teksta. Razlog tome nisu samo bizarni neologizmi, inače poznati još od Martina Gardnera kao simptom pseudonauke, već i nezgrapna rečenična konstrukcija i tragično loš stil nedostojan navodno „književno obrazovanih“ navodnih humanista.)
Teško je uopšte staviti u reči u kojoj meri je ideja ovog teksta ne samo pogrešna, već i lišena najelementarnije primese smisla i logike. Nakon potpuno idiosinkratskog pregleda istorije fizike, gde su bez ikakvog reda i smisla nabacane stvari, od Bolcmanove interpretacije drugog zakona termodinamike do tamne energije, autor nastavlja sa nebuloznim predlozima za „drugačije zasnivanje“ fizike, što je po njemu stvar političke odluke većine, a ne stvar uređenja samog univerzuma. Sve to praćeno nivoom političke korektnosti i woke poštapalica koji bi postideo čak i holivudske morone tipa Alise Milano ili Gvinet Paltrou. Što bi rekao besmrtni Volfgang Pauli (beli heteroseksualni muškarac, oh užasa!): Nije čak ni pogrešno!
Sa druge strane, objavljivanje ovog teksta predstavlja krunski dokaz – ako je nekome uopšte bio potreban – kako postmodernističko ludilo, nasuprot optimistima, zapravo nema granica. Samim tim, kao i bilo koje drugo zlo bez granica, ono ugrožava opstanak civilizacije i čovečanstva. Ideja zamene energije bilo čime u diskursu fizičkih nauka je nešto što predstavlja potpuno novi nivo antinauke (kao različite i malignije pojave od pseudonauke, kao što smo diskutovali ovde).
„Dobronamerni“ ratnici za društvenu pravdu za tastaturama – ili katedrama – poput druga Skota Švarca nisu na nivou zagovornika ravne zemlje ili antivaksera: oni su drastično ispod tog nivoa. Čak i najtuplji ravnozemljaš poseduje predstavu o tome da postoji nešto kao što je stvarnost opisana činjenicama, makar ta predstava bila zamagljena, siromašna, logički protivurečna, itd. Ravnozemljaš je to što jeste upravo zato što insistira da je njegova stvarnost superiorna u odnosu na naučni konsenzus od doba Pitagore naovamo. Čak ni on/ona/ono/oni ne osporavaju postojanje bar nekakve stvarnosti, kao što to efektivno čini drug Švarc i slični navodno sofistikovani bullshit kvaziintelektualci. Ovo nije čak ni klasični filozofski antirealizam, pa čak ni nihilizam; bez obzira koliko logički i moralno inferiorne, ove doktrine se bar mogu smisleno izložiti. Nije tako za Švarcovu ekstremnu verziju socijal-konstruktivizma koja odriče fizičku stvarnost.
U pismu koje sam uputio uredništvu Endeavour-a, dobronamerno sam ih upozorio da su, možda nesvesno, postali žrtve podvale u duhu Alana Sokala. Da je to slučaj, ovo bi mogla biti priča sa srećnim krajem. Nažalost, svaki oblik optimizma ponekad doživi spektakularan fijasko i žalosno podsećanje da je ovaj svet patnja (što bi rekao Buda), odnosno stvoren od strane Zlog Demijurga (što bi rekli gnostici Bazilid i Valentin u prvim vekovima hrišćanske ere, ali i Franc Kafka, Emil Sioran i mnogi drugi u novije doba).
Na to me je podsetio i prof. Donald Opic, glavni urednik časopisa, koji je u odgovoru, nakon desetak dana premišljanja, utvrdio da je Švarcova mega-besmislica prošla odgovarajuću recenziju, i da on nema razloga (!) da poveruje da se radi o podvali. Ni rimski inkvizitori nisu imali razloga da poveruju da se Zemlja okreće oko Sunca. Iako se ona ipak okretala, okreće se i dokle god bude postojala okretaće se; između ostalog i zbog toga što, gle čuda, energija postoji i zakon održanja iste važi, potpuno nezavisno od „društvene pravde“.
Naravno, u domaćem kontekstu, niko ne bi bio srećniji da je moguće naći rupu u zakonu održanja energije od štetočinske državne firme kakva je Elektroprivreda Srbije. Omiljeno čedo svih državista, ultracentralizovana državna energetska „firma“ (u vrlo, vrlo rastegnutom značenju te reči) je nedavno konačno po prvi put poražena u svom pohodu na džepove i disajne organe građana Srbije, ali i cele Evrope: prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu, EPS-u je naloženo da smanji emisije sumpor dioksida iz svojih termoelektrana. Ovo je prva, makar i mala i za sad još ne pravosnažna, pobeda Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) u borbi protiv zastrašujuće prljavog – u doslovnom ekološkom, baš kao i u moralnom smislu – antiekonomskog monopola koji kontroliše vaskoliku električnu energiju i dobar deo rudarstva Srbije.
Kada bi zakon održanja energije prestao da funkcioniše – kroz, recimo, usrdno blebetanje o društvenoj pravdi po ugledu na druga doktora skota Švarca (setite se da su velika slova = rasizamseksizamitd.) – EPS ne bi nikome morao da objašnjava kako je moguće da u 3. deceniji 21. veka, u zemlji koja se (lažno) predstavlja kao „postojbina Nikole Tesle“, gubici iz elektromreže budu bilo gde između zvaničnih 14% koje je svojevremeno priznala i ex-ministarka Zorana Mihajlović i realnosti u kojoj su negde između 20 i 30%. Takođe bi bilo nevažno što se nekvalitetni ugalj lako nakvasi, pa se mora polivati nekvalitetnim mazutom, što nakon 15 godina niko i dalje nije zvanično i sudski objasnio kako u EPS-ovim postrojenjima bageri mogu da rade po 35 dana mesečno i ko je otišao u zatvor zbog toga, te zašto je potrebno biti um na nivou Tesle da bi se uopšte razumele stavke u mesečnim računima građana.
I tu opet imamo srpsku verziju teorije potkovice: maligna javna preduzeća se održavaju zahvaljujući partijskoj državi i masivnoj korupciji, a njihov imidž zajedničkim snagama podstiču fanatici i sa nacionalističke desnice („prljavi lignit je nacionalno blago!“) i sa boljševičke levice („državna svojina po svaku cenu!“). Sa stanovišta objektivne realnosti – koja je zasnovana upravo na stvarima poput zakona održanja energije, stvarima koje su nezavisne od godišnjeg doba, posmatrača, „privilegija“, „društvene pravde“ ili čak i postojanja čoveka na planeti – lako je uveriti se kako EPS bedno radi svoj posao, usput nas sve trujući.
Ali, ako ratujete protiv te iste objektivne realnosti, onda vam svakako može biti od koristi postmodernistička woke besmislica koja osporava ne samo zakon održanja energije, već i ostatak te smaračke tehničke fizike, a preko nje i fundamentalne fizike. Drug Skot Švarc verovatno i ne sanja da bi ga na adresi u Balkanskoj ulici u Beogradu dočekali širom raširenih ruku – trebalo bi da mu to neko javi, a obzirom da na svetu nema mnogo mesta gde bi dokone budaletine sličnog profila mogle da doguraju i do rukovodećih pozicija.
* Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu