Naš svet se stalno menja, i te promene su sve brže – ako bi vas neko vremenskom mašinom prebacio u iz 1600. u 1800. godinu vi biste i dalje taj svet prepoznali. Da, ljudi bi se drugačije oblačili, pričali bi malo čudno, ali svet bi idalje ličio na onaj od pre dva veka: velika većina ljudi bila bi siromašni farmeri koji bi plugom obrađivali zemlju, jedrenjaci bi plovili morima, porodice bi bile brojne a životni vek kratak.
Ali ako bi prebacili nekog iz 1900. u današnje vreme, njemu bi bilo jako teško da prepozna svet oko sebe, od toga da u sred zime u lokalnoj prodavnici ima izbor svežeg voća i povrća, da su automobili svuda, da se nekada neizlečive smrtnosne bolesti leče sa par pilula, a o robotima, Internetu i veštačkoj inteligenciji da ne pričamo.
Glavni razlog za to je preduzetnička energija promena, koja stvara novo i istovremeno uništava staro. Uzmimo za primer konjske kočije: one su pre 150 godina bile jedino sredstvo prevoza u gradovima. Danas ih ima u tragovima samo u turističkim mestima, gde posetioci žele da osete duh prošlosti vozeći se njim po istorijskim četvrtima. Njih su zamenili automobili.
Invencija i inovacija
Iako obe reči u korenu sadrže latinsku reče za novinu, one se veoma razlikuju. Invencija je pronalazak ili izum, kreiranje novog znanja, kao što je parna mašina ili motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Inovacija je široka primena ovog pronalska u ekonomskom životu. Na prvi pogled deluje da ove dve stvari idu jedna sa drugom, ali to nikako nije tako.
Dobra primer je upravo parna mašina. Prvi zapis o njoj potiče iz antičkog sveta, i napravio ju je grčki naučnik Hiron iz Aleksandrije u prvom veku naše ere. Ali ona nije uspela da postane ništa više od kurioziteta – uostalom, kao i druge slične naprave u antici. Trebalo je da prođe preko 1,500 godina do pojave prvih prototipova parnih mašina koje su se koristile u rudnicima, dok njihovo dalje unapređivanje i širenje nije dovelo do Industrijske revolucije.
Videli smo da stari Grci nisu bili ništa gluplji od fizičara i inženjera u XVIII veku. Zašto onda oni nisu započeli Industrijsku revoluciju u antici? Jedan razlog su dominantne društvene i kulturne prilike. Zašto bi pokušali da uštedite rad upotrebom mašina, ako jednostavno možete da nabavite još robova? Zašto biste uopšte pokušali da uštedite rad, kada se zna da je jedini dostojan način da se zaradi za život ratovanje ili obrađivanje zemlje, ne trgovina ili proizvodnja bilo čega?
Tradicionalne rimske vrline opisao je još Marko Katon (stariji). One su podrazumevale upravo da je za rimskog plemića dostojan način zarade ratni plen i obrađivanje zemlje, dok su svi drugi načini za plebs i društveno i moralno neprihvatljivi. U srednjem veku, ako ste želeli da od plebsa dođete do aristokratije, kupovina zemlje i titule je bila stvar za vas. Vizantijski car Teofil je polovinom IX veka naredio da se spali trgovački brod sa sve teretom u luci Konstantinopolja kada je čuo da pripada njegovoj ženi. ’’Šta, zar me je moja žena od cara učinila trgovcem?’’
Tek je buržoarska revolucija nakon renesanse i doba prosvetiteljstva dovela do kreiranja društvenog sistema u kome je zarada putem trgovine ili proizvodnje društveno prihvatljiva.
Naučna dostignuća su su po pravilu invencije, ali da bi ona postala inovacije potrebna je preduzetnička inicijativa. Razvoju računara doprineli su mnogi naučnici, ponajviše možda Alan Tjuring, ali oni su postali svakodvenica naših života tek onda kada su neki ludaci u Kaliforniji počeli da prave firme u svojim garažama, sa kalkulacijom da računare učine pristupačnim svakome.
Slično je bilo i sa Internetom: njega jeste napravila vojska za komunikaciju između komandnih centara tokom Hladnog rata, ali veliki raskorak je između te činjenice i toga da život danas praktično ne možemo da zamislimo bez njega. Taj raskorak popunili su ljudi kojima je palo na pamet da Internet može da se koristi i za neke druge stvari od puke vojne komunikacije.
Kreativna destrukcija
Kada biste pitali engleskog kočijaša iz Londona u doba Šerloka Holmsa šta bi mu trebalo da više zaradi, odgovor bi glasio: još konja. Umesto toga, preduzetnici su stvorili automobile na motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Ovaj proces stvaranja novih proizvoda i usluga korišćenjem novih tehnologija, i pri tome uništavanje prethodnih proizvoda i starih procesa, ekonomista Šumpeter je nazvao kreativnom destrukcijom.
Upravo ova odlika preduzetništva je ona koja je učinila promene u našem svetu toliko velikim i sve bržim toliko da neko od pre samo par decenija ne bi mogao da prepozna naš svet.
Preduzetnike treba da cenimo
Doprinos preduzetnika našem svetu je nemerljiv. Bez njih bismo i dalje bili bez velikog broja stvari koje nas okružuju i koje smatramo potpuno normalnim, a koje su ranije bile ili nemerljivi luksuz ili potpuno nezamislive.
Ne zaboravimo scene iz filma ’’Victoria & Abdul’’ gde najmoćnija osoba na planeti, kraljica Viktorija ne može da proba mango, jer on istruli dok stigne iz Indije, čak i kada se šalje specijalno za nju. Mango danas kupujemo na komad u lokalnom Maksiju.
Još bolji primer je veš mašina – švedski naučnik Hans Rosling u svom TedX priča o čudu modernog sveta iz njegovog detinjstva, po prvi put kupljenoj veš mašini, i uzbuđenju njegove bake za koju je to bilo čudo koje ju je spasilo od mukotrpnog i napornog rada. Preduzetnik nije smislo veš mašinu jer se puno brinuo za zdravlje Roslingove bake, već da bi zaradio, ali time je i njoj i svima nama život učinio nemerljivo boljim.
https://www.youtube.com/watch?v=BZoKfap4g4w&ab_channel=TED
Ali preuzetnike ne treba da cenimo samo onda kada su uspešni – jer to nisu svi preduzetnički poduhvati. Veliki broj preduzetnika u svojim namerama na uspeva, njihovi poduhvati propadaju a firme bankrotiraju. Nekada su u pitanju to što su im ideje sumanute, što za njih vreme još nije došlo, zato što loše procenjuju, jer je došlo do nekih nepredviđenih promena, jer je konkurecnija bila bolja od njih, ili jer su oni loše upravljali itd.
Svaki preduzetnik svoje odluke donosi u okruženju neizvesnosti. Dok kod rizika, matematički govoreći, poznajemo funkciju gustine verovatnoće distribucije očekivanog događaja, kod neizvesnosti ne znamo verovatnoću pojave neželjenog događaja. Drugim rečima, znamo da kada bacamo kockicu da je šansa da dobijemo 6–icu oko 16,67% ali ne znamo kolika je šansa da kafić u kraju da ima dovoljno prometa da posluje uspešno.
I neuspešni reduzetnički poduhvati su nam kao društvu važni, jer nam govore šta ne treba da radimo, gde ne treba da usmeravamo energiju i resurse, ili šta treba da radimo na bolji i kreativniji način. Zato je Nasim Taleb predložio da se daju počasne plakete ne uspešnim i etabliranim, već upravo neuspešnim preduzetnicima.
U našem okruženju, pod bremenom socijalističkog nasleđa ali i političkog klijentelizma, svaki preduzetnik koji je zaradio novac je odmah automatski sumnjiv. Siromaštvo se prikazuje kao neka vrsta vrline, a preduzetnici su skoro pa lopovi. Ni u jednom društvu nema puno onih koji su spremni da na sebe preuzmu preduzetničku neizvesnost, a kada na to dodamo opštu društvenu klimu koja ih negativno prikazuje, kao i celokupni državni sistem koji je više tu da odmaže preduzetnicima i da ih sputava nego da im pomogne, onda je jasno zašto je razvoj preduzetništva kod nas prilično mršav. A razvoj društva bez preduzetničke energije biće spor i anemičan.