Photo by Guillaume Périgois on Unsplash
Srbija se već 20 godina nalazi na retoričkom putu ka Evropskoj uniji, a tamo nikako da zaista i stigne. U međuvremenu, podrška za članstvo u EU se postojano smanjivala, da bi sada bila ispod polovine biračkog tela. Ovome je svakako kumovao zamor od dugotrajnog procesa koji nikako da da neke vidljive rezultate osim bezviznog režima, medijske propagande koja predstavlja EU kao da propada, ali i lošeg predstavljanja evrointegracija našoj javnosti.
EU kao kasica prasica
Jedan od najvažnijih argumenata za članstvo u EU koji se čuje u javnosti jeste to da ćemo moći da računamo na velika podsticajna sredstva iz kohezionih fondova. Evropska unija se predstavlja kao vreća para koja nas čeka kao nagrada za naše članstvo.
Ova sredstva zaista postoje i jesu namenjena manje razvijenih članicama, i ona bi svakako bila dobrodošla jer se investiraju uglavnom u infrastrukturne projekte – obnove škola, bolnica, komunalnu i putnu infrastrukturu, u šta se već decenijama ne investira dovoljno. To bi ubrzalo i privredni rast – kratkoročno kroz vrednost izvedenih radova koji bi zaposlili građevinsku industriju i radnike, ali i dugoročno kroz otklanjanje postojećih infrastrukturnih uskih grla, bolje obrazovanje i zdravstvo.
Zemlje koje su završile tranziciju i ušle u EU značajno su profitirale od ovih transfera, i uspele su da značajno unaprede svoju infrastrukturu, toliko da sada u nekim domenima ne samo da mogu da pariraju starim državama članicama EU, već su ih i nadmašile. Ovi iznosi mogu da dostignu čak i po 3% BDP-a godišnje svake od tih zemalja (da stavimo u perspektivu, u zadnje dve godine istorijski visokih javnih investicija u našoj zemlji, one iznose oko 7% BDP-a).
Novac umesto vrednosti
Ali ovo može da ima i loše efekte. Prvi jeste taj da se zaboravlja da je EU ipak stvorena kao neka zajednica liberalnih vrednosti – u procesu pridruživanja to se vidi kroz kriterijume iz Kopenhagena: potencijalne članice moraju da imaju tržišnu privredu i određen nivo demokratje i vladavine prava. Baš one stvari koje nam ovde jako vidljivo nedostaju.
Prevelikim naglašavanjem potencijalnih ekonomskih dobiti kroz vizuru ’’besplatnih para’’ u drugi plan se stavljaju ove vrednosti, čiji značaj u našem društvu već nije na prevelikoj ceni. Nisu se Velika Britanija, Francuska, Nemačka ili Švedska razvile jer im je neko drugi dao besplatne pare preko projekata EU, već zato što su ustanovile funkcionalne društvene institucije koje su neophodni preduslov za ekonomski rast. A te institucije počivaju upravo na pomenutim liberalnim vrednostima.
Drugi loš efekat jeste to što cela svrha evropskih integracija jeste uklanjanje barijera u komunikaciji, razmeni ideja, ekonomskoj i svakoj drugoj saradnji sa drugim evropskim državama. Poenta je dakle da možemo lakše da poslujemo na novom velikom tržištu i da proizvodimo novu vrednost, a ne da sedimo i čekamo da nam novac padne u krilo.
Ovi evropski fondovi daju i loše signale: za njih je potrebno određeno znanje (da se napišu, pripreme i izvedu ti projekti) a pošto su velika sredstva u pitanju, sa sobom nose i radna mesta sa pristojnim platama. Ali da li je za neko društvo dobro da se stotine mladih perspektivnih ljudi svake godine upućuje u ovakve poslove, uglavnom u državnoj administraciji, umesto da se okrenu razvijanju poslovanja i novih preduzetničkih ideja? Da je Branko Milutinović rešio da se bavi IPA projektima, sigurno bi u tome imao uspeha, ali ne bismo imali Nordeus.
Takođe, ovakav ćup zlata na kraju duge u vidu evropskih kohezionih fondova može da kreira i stav da ’’imamo pravo na tuđ novac’’. To jest, neku vrstu mentaliteta zavisnosti i privilegije – što sam imao prilike da vidim u razgovorima sa nekim ljudima iz paradržavnog sektora u Bosni i Hercegovini sa kojima sam imaomprilike da sarađujem.
EU nije savršena
Dodatni problem u prikazivanju koristi od EU integracija kod nas leži u tome što se često sve što EU uradi prikazuje kao pametna i jedina ispravna politika. Zaboravlja se da su odluke EU institucija plod političkih procesa i odnosa društvenih snaga, kao što su zagovaranje, lobiranje pa i naša stara dobra korupcija.
Afere koje tresu Evropski parlament, kao ona u vezi sa korupcijom novcem iz Katara, kao i ozbiljne optužbe da je sadašnja predsednica Evropske komisije dok je bila na čelu nemačkog ministarstva odbrane bila uključena u nameštanje javnih nabavki, dosta govore o tome da njihovi političari nisu ništa bolji od naših.
Evropska birokratija može biti još gora – stara šala o njoj kaže da prosečni briselski birokrata ima fleksibilnost Nemca, imaginativnost Holanđanina, organizovanost Italijana i skromnost Francuza, na šta ga krase još velikodušnost Belgijanca, inteligencija Irca, trezvenost Poljaka i radna etika Grka.
Samim tim, odluke evropske birokratije mogu biti prilično loše ili čak potpuno sulude i štetočinske. Zato se ne treba upinjati da se one nešto posebno opravdavaju, dosta je samo da razumemo da su takva pravila, iako možda loša, neophodna da bismo postali članica tog kluba, pa ih moramo primeniti hteli – ne hteli, ako želimo da i mi budemo njegovi članovi.
Ali primena ovih zajedničkih pravila ima prednosti kroz pristup evropskom tržištu. Primer bresaka koje su nedavno vraćene sa granice jer su prskane pesticidom koji sadrži hlorpirifos koji je zabranjen u EU dok kod nas to još uvek nije slučaj, prilično je evidentan slučaj šta je posledica toga što naši tehnički stadardi nisu usaglašeni sa evropskim. Slučaj aflatoskina u mleku od preko nekoliko godina, kada smo problem njegove prevelike koncentracije rešili tako što smo tu granicu samo podigli, isto je dobar pokazatelj.
Saradnja i vrednosti umesto para sa neba
Članstvo Srbije u EU sa sobom bi sigurno donosilo više koristi nego štete. Naravno, pitanje Kosova je ono koje muti i otežava celu situaciju. U svetlu realpolitike gde političari iz EU svesno gaze neke od propovedanih vrednosti postaje malo otrcano pričati o vrednostima kao o nečemu što treba da spaja Srbiju i EU. Ali prilično simptomatično je to da naši političari iste te vrednosti slobode medija, građanskih i demokratskih sloboda i vladavine prava bezobzirno krše na svakom koraku, u potpunosti im ne pridajući nikakav značaj jer bi to ograničilo njihovu apsolutnu moć.
Da bi promenili stavove o EU, moramo da probamo da promenimo pristup, a to je da pričamo o vrednostima i idejama, ne samo o finansijskoj koristi i novcu koji će nam članstvom pasti sa neba.
Glavni urednik Talasa