Photo: Joshua Sortino on Unsplash
Indeks bede (misery index) je svojevrsni instrument koji je osmislio američki ekonomista Artur Okun, glavni ekonomista administracije Lindona Džonsona.
Indeks bede bi trebao da opiše da li se kvalitet života prosečnog stanovnika SAD smanjuje ili raste tokom godina – Okun ga je sastavio kao prost zbir stope nezaposlenosti i stope inflacije. Viša vrednost ovog indeksa značio bi pad životnog standarda, i obrnuto, njegova niža vrednost značila bi rast standarda.
Zašto ne samo jedan indikator?
Za razliku od drugih mera životnog standarda, indeks bede nam daje jasnije indikacije kako živi prosečan stanovnik neke zemlje. Ako bismo posmatrali samo stopu nezaposlenosi ili inflacije, to nam ne bi dalo jasnu sliku, moda bi nas čak i odvelo na pogrešne zaključke. Deluje nelogično, ali prosečna plata može da zapravo i raste u vremenu recesije.
Kada se smanjuje ekonomska aktivnost, preduzeća prvo otpuštaju one čiji odlazak mogu najlakše da podnesu – a to su upravo prvo ljudi sa najnižim kvalifikacijama, i oni zaposleni na nestandardnim ugovorima. Jer kada se recesija završi lakše ćete pronaći da zaposlite kasira ili noćnog čuvara, nego programera ili računovođu. Kako poslove najviše gube ljudi sa najnižim platama, tako statistički prosečna plata u privredi raste.
Sa druge strane, ako posmatramo samo stopu inflacije, takođe imamo pomešane signale. U makroekonomiji postoji obrnuta veza između nezaposlenosti i inflacije – kada je nezaposlenost jako niska, može doći do inflacije jer preduzeća moraju da ponude sve više i više zarade da bi privukle ili zadržale nedostajuće a neophodne radnike.
Proizvodnja ne raste istom brzinom, pa dolazi do rasta cena. Nasuprot tome, u vremenu slabe privredne aktivnosti i recesije, inflacioni pritisci su slabiji jer ljudi gube radna mesta ili jer se plate smanjuju.
Veza politike i ekonomije
U demokratijama se režimi smenjuju na izborima. Jedan, ali sigurno ne jedini ili možda čak ni najvažniji, razlog za to kako ljudi glasaju jeste to da li oni lično žive bolje ili lošije.
Kako je za svaki režim neophodna većina glasova, onda je za političare najvažniji stav medijalnog ili prosečnog glasača. Ako je njemu bolje, političar ima dobre šanse da bude reizabran na svoju funkciju, i obrnuto, ako je medijalnom glasaču lošije, političaru će to biti znatno teže. Zato je svim političarimo bitno da prate ovakve pokazatelje.
Birači inače previše značaja daju političarima. Tačno je da pojedinačne ekonomske politike ili političke odluke mogu da utiču na to da se stopa ekonomskog rasta uspori / ubrza, ali ipak pojedinačno najveći uticaj na svaku malu i otvorenu privredu (kakve je i Srbija) imaju globalna ekonomska kretanja.
Pogledajmo samo slučaj Srbije: ekonomska politika se tokom prethodne decenije nije značajnije menjala, bazirana je na privlačenju stranih investicija i državnoj kontroli nad velikim brojem domaćih preduzeća.
U periodu 2012-2016. ovo nije dalo nikakve posebne ekonomske rezultate, stope rasta su bile jako niske. Tek nakon ekspanzivne monetarne politike ECB-a koja je započeta 2014. dolazi do prelivanja ekonomskog rasta iz Evrope na Srbiju, pa naša privreda počinje da beleži pristojne rezultate zbog lakšeg pristupa finansiranju i nižim kamatnim stopama. Danas, kada su kamatne stope ponovo visoke ekonomski rast Srbije nakon korone je ponovo više nego anemičan.
Štelovanja Indeksa
Naravno da koliko ekonomista toliko i mišljenja. Tako je Robert Baro, profesor sa Harvarda u jednačinu dodao i visinu kamatnih stopa, kao i razliku između stope ekonomskog rasta i njenog višegodišnjeg trenda. Stiv Hanke, profesor sa Džon Hopkinsa, u svoju jednačinu ubacio je pored nezaposlenosti i inflacije, i kamatne stope, kao i godišnju stopu ekonomskog rasta po stanovniku.
Nisam siguran da ova štelovanja daju neku dodatu vrednost indeksu – tu je problem kolinearnosti jer su kamatne stope u korelaciji sa inflacijom, kao i to što prosečnom biraču usporavanje ili ubrzanje ekonomskog rasta u odnosu na stopu trenda ne znači puno, koliko samo prosta razlika u njegovoj kupovnoj moći u odnosu na neko drugo vreme.
Svaki od ovih različitih načina obračuna Indeksa bede daće nešto malo drugačije rezultate, ali oni će opet biti međusobno visoko korelirani, tj. neće biti značajno velikih razlika u rangu pojedinačnih zemalja. Takođe, ideja iza Indeksa nije da se međusobno porede zemlje (za to je mnogo bolje koristiti BDP po stanovniku izražen u kupovnoj moći), nego da politički akteri mogu da porede situaciju u različim vremenskim periodima unutar date zemlje.
Ona metodološka intervencija koja meni deluje opravdana jeste drugačije ponderisanje Indeksa u odnosu između stope nezaposlenosti i inflacije. Kada nemate posao i samim tim prihod, nalazite se u mnogo goroj situaciji nego onda kada zbog inflacije izgubite deo kupovne moći. Stoga bi bilo logično da nezaposlenost ’’vredi’’ u ovoj jednačini nešto više od stope inflacije. Jedno istraživanje iz 2001. (Preferences Over Inflation and unemployment: Evidence from Surveys of Happiness) je stavilo ovaj odnos na 1,7.
Indeks bede u Srbiji
Ako vas interesuju uzroci političkih promena u Srbiji, ovaj grafikon vam može reći dosta toga. Veliki rast Indeksa bede (bilo standardnog, bilo korigovanog) jasan je do 2012, upravo one godine kada je došlo do smene režima. Nakon toga kreće njegovoo smanjenje, koje je na kratak rok bila posledica smanjenja stope inflacije, a tek na srednji rok i smanjenja nezaposlenosti.
Vrednosti Indeksa bede u Srbiji, 2010-2022. Izvor: podaci NBS.
Indeks bede je dostigao svoju najnižu vrednost 2020. tokom korone, sa najnižom nezaposlenošću i niskom stopom inflacije. Ali stanje se onda promenilo i sada se Srbija nalazi u periodu rasta ovog negativnog pokazatelja. Ovaj rast je gotovo isključivo posledica rastuće inflacije.
U ovom ključu treba da čitamo mere Vlade o različitim programima podele novca – dodaci za penzionere ili mlade, te obećanja o istorijskom porastu plata u javnom sektoru i penzija. Istovremeno, ova kriza je prva učinila medijska mantra režima o neviđenim ekonomskim uspesima ne deluje više svima toliko sigurna, što je prilika i za opoziciju da na ekonomskim temama zadobije ili proširi podršku.
U ovim ekonomskim problemima vidljivim kroz rast indeksa bede možemo da potražimo barem deo uzroka za izlazak na ulice tokom protesta tokom prethodnih nedelja.
Rast indeksa bede, međutim, jeste neophodan ali nije nikako dovoljan uslov za političke promene. Da jeste, Milošević bi sa velikom razlikom izgubio prve naredne izbore nakon onih prvih višestranačkih, imajući u vidu hiperinflaciju i slom privrede 1990-ih umesto što je nastavio da vedri i oblači do Petog oktobra. Trenutne vrednosti ovog Indeksa daleko su od katastrofalnih, i još su ispod vrednosti zabeleženih 2012.
Takođe, možemo da očekujemo da će u kratkom roku da se ove vrednosti smanje jer najveći prirast dolazi od visoke inflacije, a procene su da je njen vrhunac u Srbiji prošao.