Photo by Guzel Maksutova on Unsplash
Veličina i veličanstvenost ljudske kulture tolike su da je to najefektniji dokaz – ako bi ikome bio potreban – efikasnosti evolucionog procesa.
Aleksandrijska biblioteka bila je pretesna čak i u dobu u kojem je sagrađena da u nju stane sva mudrost sakupljena do tada; a koliko smo samo u međuvremenu naučili! Često je samo dovoljno pronaći neko manje poznato blago, obrisati prašinu sa njega – ili čak samo otškrinuti vrata riznice – i pustiti ga da blešti sopstvenom unutrašnjom svetlošću.
Upravo takvo je blago delo velikog španskog liberalnog mislioce Hozea Ortege i Gaseta (1883 – 1955). Ovaj briljantni španski filozof, sociolog i javni intelektualac u najboljem smislu te reči, čijih 140 godina rođenja obeležavamo ove godine, ostavio je iza sebe obimno delo.
U pedesetak knjiga nalazimo monografije o slikarima poput Goje i Velaskeza, brojne eseje, Meditacije o Don Kihotu, rasprave o Lajbnicu, Mirabou, Šopenhaueru, Džonu Stjuartu Milu, ali i savremenicima poput Arnolda Tojnbija, knjige o psihologiji ljubavi, lovu, sintetičkoj istoriji, metafizici.
Žestoku kritiku dominantne španske kulture dao je 1921. u knjizi pod dovoljno rečitim naslovom Beskičmenjačka Španija (šp. España invertebrada); gle čuda, nije bio povlačen po tabloidima i proglašavan za „autošovinistu“ i koješta slično, već je slavljen kao pisac i mislilac britkog pera, a kasnije i izabran za narodnog poslanika.
Međutim, njegova najslavnija knjiga, Pobuna masa (šp. La rebelión de las masas), objavljena je 1929. godine – a dobrim delom aktuelna kao da je napisana juče popodne. U legendarnoj biblioteci Alef/Gradac, kao čedo Branka Kukića, velikog čoveka, istinskog patriote, pregaoca i mislioca, objavljen je srpski prevod Branka Anđića, sa pogovorima Ksenije Atanasijević (iz 1966. godine) i Triva Inđića (posebno za ovo izdanje iz 2013.). Izdanje je aktuelno iz stotinu i jednog razloga – i globalnih i onih lokalnih u Srbiji.
Na (za naivnije) neočekivanu relevantnost Pobune masa upravo u današnjem digitalnom dobu ukazao je – ovaj put sasvim neočekivano – ni manje ni više nego Daily Beast u odličnom tekstu koji možete naći ovde.
Nema mnogo stvari u univerzumu u kojima je moguće naći saglasnost tog „sofisticiranog“ tabloida i rubrike koju čitate; ali ovo je jedna od tih stvari. Već sama ta činjenica govori da ovo delo u potpunosti transcendira sve sitne dnevnopolitičke, ideološke ili kulturne podele i naprosto vapije za univerzalnim, integralnim, svehumanističkim čitanjem.
Stoga, ovde samo nekoliko karakterističnih odlomaka iz Pobune masa, knjige koju bi svako valjalo da pročita i ponovo pročita ako želi da čuje dostojanstveno upozorenje iskrenog humaniste i individualca čitavom čovečanstvu. Ortega i Gaset, svojim rečima:
Savetujem zato čitaocu da zlobni podsmeh sačuva tek za poslednja poglavlja ove knjige gde se poprilično smelo, uprkos suprotnim tendencijama aktuelnih pojava, dokazuje da je moguća i verovatna jedna državna unija Evrope. … Ne mislim tako, dakle, zbog slabosti pred navalom mašte niti zbog sklonosti prema nekakvom „idealizmu“ kojeg mrzim i protiv kojeg se borim celog veka. Istorijski realizam me je naučio da spoznam jedinstvo Evrope kao društva, i to ne kao kakav „ideal“, nego kao oveštalu, svakodnevnu činjenicu. (str. 12)
Integralno politiziranje, apsorpcija svega i svakog od strane politike jedna je ista stvar kao i pojava pobune masa koja se ovde opisuje. Buntovna masa je izgubila svu sposobnost vere i saznanja. Ona može primiti samo politiku, i to pomahnitalu, razularenu, raspuštenu politiku, jer bi ta politika da nadoknadi saznanje, veru, mudrost, na kraju krajeva jedino što je po svojoj suštini podesno da se smesti u samo središte ljudskog uma. Politika prazni čoveka od njegove osame i od ličnog života, pa je otud propovedanje integralne politizacije tehnika za socijalizovanje čoveka. … Politika hita da navuče zastore kako bi sve mačke postale sive. (str. 23-24)
Kada se govori o „odabranim manjimama“, uobičajena zloba pretumba smisao tog izraza i pravi se da ne zna kako čovek elite nije tek tako uobraženo biće što veruje da je iznad ostalih, već stvor koji od sebe traži više nego drugi čak i kad mu ne polazi za rukom da ostvari sebi postavljene više ciljeve. Najradikalnija podela svekolikog čovečanstva nesumnjivo je ona na dve klase spodoba: na one koji od sebe zahtevaju mnogo, pa na pleća tovare teškoće i obaveze, i na one koji od sebe ne traže ništa posebno; za ove poslednje živeti znači u svakom trenu biti ono što već jesu – bez ikakvog napora da sebe usavrše, oni se prepuštaju matici života kao plovak vodenoj struji. (str. 36)
Možda i grešim; ali kad pisac sebi zada temu koju je dugo osmišljavao i proučavao, mora misliti da prosečni čitalac – inače nevičan toj konkretnoj temi – ne čita zato da nešto nauči, već da pisca kritikuje ako se tekst ne podudara sa frazama kojih je prepuna njegova glava. Kad bi se pojedinci koji čine masu smatrali osobito darovitim, ovde bismo imali samo slučaj lične zablude, a ne sociološki poremećaj. Danas je osobeno da prost čovek, mada prepoznaje u sebi prostotu i prosečnost, drsko ističe vlastito pravo na prosečnost i prostotu i posvuda ih nameće. (str. 38, naglašeno u originalu)
I ako se zanemare svekolike finese, iskustvo kaže da se evropski soj utrostručio podvrgavanjem ljudi dejstvu ta dva principa: tehnike i liberalne demokratije.
Ta nametljiva činjenica nas prisiljava, sem ako nismo sišli s uma, da izvedemo sledeće zaključke: prvo, da je liberalna demokratija, utemeljena na tekovinama tehnike, najviši dosad poznat oblik javnog života; drugo, da taj tip života možda nije najbolji mogući, ali da bismo smislili neki bolji treba da sačuvamo suštinska načela takvog života; treće, da je pravo samoubistvo povratak na životne oblike koji su ispod života XIX veka. (str. 61)
Vrlo su naivne te razmažene mase kad smatraju da je ta materijalna i društvena organizacija koja im stoji poput vazduha na raspolaganju istog porekla samo zato što takođe nikad ne manjka i gotovo je podjednako savršena kao da je dar prirode.
Moja teza je, dakle, ovakva: upravo je savršenstvo s kojim je XIX vek organizovao neka područja života povod što mase uživalaca ne smatraju to životnom organizacijom već prirodnim proizvodom. Tako se objašnjava i određuje besmisleno duševno stanje svojstveno današnjim masama: ništa ih se drugo ne tiče sem njihovog blagostanja dok istovremeno kidaju sve veze sa uzrocima tog blagostanja. Pošto u preimućstvima civilizacije ne vide čudesne izume i tvorevine koje može održati samo veliki, osmišljeni napor, veruju da se njihova uloga svodi na to da ih samo neodložno zahtevaju kao da im je to prirodno pravo. U pobunama izazvanim oskudicom mase obično traže hleba, a sredstvo kojem obično pribegavaju da ostvare svoj cilj je – uništavanje pekara. To može biti simbol ponašanja – u širim i složenijim odnosima – današnjih masa prema civilizaciji koja ih hrani. (str. 67)
Pod znakom sindikalizma i fašizma u Evropi se po prvi put javlja tip čoveka koji neće da daje razloge i nema potrebe da bude u pravu, već koji je jednostavno rešen da nametne svoje mišljenje. Eto, tu je novost: u tom pravu da se ne mora biti u pravu, razlog bezrazložnosti. U tome vidim najopipljiviji pokazatelj novog načina postojanja masa, rešenih da upravljaju društvom bez ikakve sposobnosti za to. (str. 76, naglašeno u originalu)
Mislim na najveću opasnost koja danas preti evropskoj civilizaciji. Kao i sve ostale opasnosti koje joj prete, i ova je proistekla upravo iz te civilizacije. Štaviše, civilizacija se njom veoma diči; to je savremena država. Opet se srećemo i novom ruhu sa onim što je prethodno rečeno o nauci: plodnost njenih načela gura je stalno napred; ali to neizostavno vodi specijalizaciji koja preti da nauku uguši.
Isto se dešava sa državom. (str. 107)
Konačno, nešto što je posebno relevantno za srpsko javno mnjenje i medijsku (ne)kulturu:
Jadan je i ništavan prizor koji danas ostavljaju mali narodi. Videvši da Evropa, kako se priča, opada – pa stoga zapostavlja upravljanje – svaki, pa i najmanji narod skače na noge, široko razmahuje, postavlja se naglavačke, trsi se i nadima ne bi li ostavio utisak zrelog stvora koji upravlja svojim životom. Otud ta primitivna panorama „nacionalizama“ koju vidimo na sve strane. … Zaista je smešno posmatrati kako se poneka majušna republika diže iz svoje zabiti, propinje na vrhove prstiju da prekori Evropu, najavljujući prestanak njenog značaja na sceni sveopšte istorije. (str. 119)
* Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu