Photo by Element5 Digital on Unsplash
O odnosu političkih poredaka i ekonomskog rasta dosta se pisalo zadnjih par decenija; veliko interesovanje za ovu temu otvorili su autori kao Daglas Nort (Douglass North) i Robert Fogel (Robert Fogel) koji su podelili Nobelovu nagradu za ekonomiju 1993, Ronald Kouz (Nobelova nagrada 1991), Elinor Ostrom i Oliver Viljamson (Nobelovu nagradu dobili zajedno 2009).
Noviji autori koji su nastavili njihov rad su Deron Ačemoglu (Daron Acemoglu), Džejms Robinson (James Robinson) – njihovu odličnu knjigu Zašto narodi propadaju? kod nas je objavio Klio 2014.
Demokratija i rast
Jedno od pitanje jeste o tome da li vrsta političkog poretka utiče na ekonomski rast – drugim rečima, da li demokratija ili autokratija utiču na stopu ekonomskog rasta? Nažalost, odgovor na ovo pitanje nije ni kratak ni jednoznačan.
Dosta toga zavisi od nivoa ekonomskog razvoja – demokratija dovodi do više državne potrošnje i poreskih stopa (najčešće i do progresivnih poreskih stopa) jer je redistribucija od bogatijih ka siromašnijima draga biračkom telu, a to usporava rast.
Ali demokratske institucije dovode do vladavine prava uključujući i imovinska prava, što ubrzava rast. Razvijene privrede već koriste dostupne tehnologije, i njihov razvoj se stoga nužno bazira na kreiranju i primeni novih tehnologija. A ovakvo skupo i nesigurno istraživanje u istraživanje i razvoj neće biti privlačno bez sigurnosti.
Sa druge strane, autokratski režimi mogu da ubrzaju stopu rasta u zemljama u razvoju, pošto se njihov razvoj bazira na fizičkim investicijama kojima se prenose već postojeće tehnologije iz razvijenih zemalja. Autoritarni režimi imaju niže stope redistribucije (jer autokrate ne moraju da se dodvoravaju biračima), i mogu da privuku više fiičkih investicija jer se zanemaruju zakoni koji mogu da ih uspore (poput ekoloških standarda, na primer).
Demokratija i privredne krize
Važan domen istraživanja jeste i pitanje dubokih privrednih kriza. U nedavnom radu (Political institutions and output collapses, 2023) autori Imam i Templ daju nam analizu odnosa između privrednih kriza i političkog poretka.
Pod dubokim privrednim krizama (moj prevod njihovog izraza ‘’output collapse’’) podrazumeva veliki pad ekonomskih aktivnosti, mnogo dublji od standardnih recesija, kao one kojoj smo svedočili 2008. Kolaps privrede u Srbiji tokom 1990-ih usled ratova i sankcija bi, na primer, ispunjavao ovaj uslov dubine i ozbiljnosti krize.
Prvo treba reći da ništa nije crno-belo, pa tako i odnos demokratije/autokratije sa ekonomskim rastom. Ali ovo istraživanje govori o verovatnoćama – iako nisu sve demokratije ekonomski uspešne mereno ekonomskim rastom, ako je neka zemlja demokratija veća je verovatnoća da će ona imati višu stopu ekonomskog rasta nego što je to slučaj sa autokratijom.
Na dugi rok, demokratije će imati višu stopu rasta od autokratija. Ali takođe, demokratije će imati manju volatilnost rasta – one će ređe imati epizode privredne stagnacije nego što je to slučaj sa autokratijama. Kada dođe do epizoda pruvredne stagnacije, demokratije imaju veću verovatnoću da iz nje izađu i vrate se na stopu rasta. Nasuprot njima, autokratije imaju višu verovatnoću da iz stagnacije pređu u duboku privrednu krizu.
Demokratija deluje rezilijentnije na pojavu krizu i njihovo rešavanje nego što su to autokratije. Izgleda da demokratije pružaju neku vrstu zaštite od pojave najgorih oblika ovih problema. U demokratijama se loši lideri mogu smeniti na izborima i tako sprečiti da nastave sa lošim politikama; demokratske institucije poput slobodnih medija daju mogućnost javne debate o nagomilanim problemima i načinima kako da se oni reše; kao i mogućnost rešavanja društvenih konflikata kroz institucije umesto kroz političke krize, ustanke, revolucije i građanske ratove.
Pouke za nas
Ovaj pogled na odnos demokratije/autokratije i duboke privredne krize je za nas posebno interesantan jer smo mi jedna od retkih evropskih zemalja koje su upravo takvu privrednu krizu bila i iskusila. Tokom 1980-ih Jugoslavija je bila u ekonomskoj stagnaciji (nezaposlenost oko 20%, sa velikim problemima u platnom bilansu i prezadužena toliko da je praktično bila bankrotirala). To se potom pretvorilo u raspad zemlje 1990-ih i opštu klanicu. Da li je ovo moglo da se izbegne da je SFRJ bila demokratska zemlja?
Ne nužno, ali ovo istraživanje nam govori da je SFRJ bila demokratija, onda bi ona lakše izašla iz privredne stagnacije 1980-ih, pa bi i događaje 1990-ih (ako bi do njih uopšte došlo) dočekala daleko relaksiranija. Takođe, sa demokratskim poretkom (a on je tek bio počeo da se gradi u trenutku kada se država raspadala) bila je mnogo veća šansa da se ovaj raspad odigra mirnim putem, slično kao što je to bio slučaj Čehoslovačke.
Imajući u vidu društvenu polarizaciju u našem društvu po brojnim pitanjima, demokrtaske institucije značile bi mogućnost društvene relaksacije jer bi se važna društvena pitanja mogla otvoriti i o njima javno diskutovati u parlamentu i medijima. Toga nažalost trenutno nema jer se godinama radi na tome da se unizi institucija parlamenta, a mediji drže pod kontrolom vlasti.
Glavni urednik Talasa