Photo by Ant Rozetsky on Unsplash
Oskar Šindler spasio je 1,200 Jevreja od holokausta i sa pravom je stekao besmrtnu slavu; kod nas je slično sa Dijanom Budisavljević koja je od genocida spasila 15,000 srpske dece u istom periodu. Ali mnogo manje je poznato ime Normana Borlauga, koji je od smrti od gladi spasio milijardu ljudi.
Maltusijanska klopka
Nama je teško da zamislimo sa prodavnicama punim raznovrsne hrane, da je pre samo nekoliko decenija glad bila ne samo misaona imenica već životno iskustvo većine stanovnika sveta. Prinosi su bili niski, i bilo je dovoljno da neka godina bude sušna, da grad omlati letinu ili da ona propadne zbog poplava da se pojavi glad.
Čak i kada je hrane bilo u drugim regionima, nedostatak saobraćajne komunikacije (prevoz robe se mogao u većim količinama vrštiti samo plovnim putevima) značio je da hrana nije mogla da se ni brzo ni lako prenese tamo gde je bila najpotrebnija.
Tomas Maltus je u XVIII uvideo da je populacija ograničena raspoloživom količinom hrane. Pošto količina hrane raste sporije od rasta stanovništva, glad će uvek biti pratilac ljudske vrste i sprečavaće rast populacije. Ili barem je tako izgledalo u tome trenutku, kada je agrotehnika i dalje bila primitivna, a prinosi niski dok praktično nije postojala kontracepcija.
Početkom XIX veka prosečni dnevnik unos kalorija u Zapadnoj Evropi bio je 2,000 – 2,500 što je manje nego što je danas u nerazvijenim afričkim zemljama. Prema podacima Svetkse banke iz 2018, samo Madagaskar,Uganda, Zimbabve i Centralnoafrička republika imale su kalorijski unos niži od 2,000 kalorija.
Ovakvo maltusijansko razmišljanje doživelo je renesansu nakon Drugog svetskog rata kada je došlo do velikih pomaka u medicini zbog razvoja vakcina i antibiotika, što je značajno umanjilo smrtnost u zemljama u razvoju. Ovo je dovelo do eksplozije prirodnog priraštaja koji nije bio pratio razvoj u proizvodnji hrane.
Tada su postali popularni naslovi poput ’’Population Bomb’’ Pol Erliha iz 1968, profesora biologije sa Stanforda (ne treba ga mešati sa istoimenim nemačkim lekarem koji je dobio Nobelovu nagradu za medicinu za svoj rad u oblasti imunologije). Ovaj bestseler je predviđao da će porast populacije dovesti do ogromne smrtnosti od gladi u narednih nekoliko godina ovakvim pasusima:
’’Bitka da se prehrani celo čovečanstvo je izgubljena. Tokom 1970-ih stotine miliona ljudi će umreti od gladi uprkos bilo kakvim programima pomoći koji se sada započinju. U ovom trenutku ništa ne može da spreči povećanje smrtnosti…’’
Ovakva predviđanja postala su i deo pop kulture – treba pomenuti Holivudski film ’’Soylent Green’’ u kojem glumi čuveni Ričard Heston. Film se odigrava upravo u distopijskoj budućnosti gde je Zemlja prenaseljena a hrane jednostavno nema dovoljno za sve pa je glad hronična i sveprisutna, osim kod u klasi malobrojnih bogataša. Spoiler alert – ne želite da znate od čega se zapravo pravi nova čudesna i ukusna namirnica po kojoj je film dobio ime.
Na scenu stupa Norman Borlaug
Ispostavilo da nešto, ili neko, ipak može da spreči ovakav crni scenario. Maltus je predvideo napredak ljudskog znanja i mogućnosti da se inovira. A nevolja je majka svakog izuma. Verovatno najvažniji izum u ljudskoj istoriji je sintetisanje azota iz vazduha, što je omogućilo stvaranje veštačkog đubriva (Haber – Bošov proces).
Do polovine XX veka već je bio vidljiv napredak u agrotehnici koji je doveo do porasta prinosa – počelo je da se koristi veštačko đubrivo, kao i traktori. Ali ovo je bilo pristuno samo u razvijenim zemljama, dok je u zemljama u razvoju poljoprivreda u suštini i dalje bila ista onakva kakva je bila pre par decenija ili vekova.
Onda je na scenu stupio Norman Borlaug, američki biolog sa specijalizacijom u botanici, koji je od 1944. radio u Meksiku na projektu povećanja prinosa koji je finansirala Rokfeler fondacija. Meksiko je bio uvoznik hrane, i glad je bila ozbiljan problem naročito u sušnijim oblastima.
Nakon godina rada na ukrštanju useva, Borlaug je uspeo da stvori nekoliko novih vrsta pšenice koja su bile rezistentne na različite bolesti i nisu bile osetljive na broj osunčanih časova, pa su mogle da se gaje u različitim klimatskim usevima. Važna svar bilo je i to što je uspeo da proizvede patuljaste vrste pšenice, koje nisu trošile snagu na razvoj visokog klasja, već je ta energija bila usmerena na stvaranje više zrna.
Nova pšenica počela je da se brzo primenju širom Meksika, i već 1963. je žetva u Meksiku bila 6 puta (da, 600%) veća nego 1944. Na red su onda došle Indija i Pakistan. Borlaug se sa 35 kamiona semenskog materijala uputio u ove zemlje posle brojnih administrativnih i carinskih peripetija, i uspeo je da u ovim zemljama preko noći iskoreni glad.
Ovo je bilo posebno važno imajući u vidu da je Borlaug došao samo par nedelja pre početka rata između Indije i Pakistana, i da je deo svojih aktivnosti sađenja semena i edukacije farmera vršio bukvalno pod artiljerijskom vatrom na liniji fronta. Umesto gladi koja se očekivala zbog rata, prinos te setve bio je 70% veći od proseka.
Uskoro problem nije bio nedostatak hrane, već radne snage da pokupi svu tu letinu sa polja kao i nedostatak prostora za skladištenje. Od velikih uvoznika hrane, Indija i Pakistan danas su veliki njeni izvoznici, pošto proizvode 7 puta (opet, da 700%) više žitarica nego 1965. Prema podacima FAO, dok je 1947. 37% stanovnika zemalja u razvoju bilo neuhranjeno, 2015. to je bilo samo 13%.
Zelena revolucija
Ovaj napredak u poljoprivrednoj proizvodji naziva se zelenom revolucijom. Ne samo da je on omogućio eradikaciju gladi u najvećem broju zemalja sveta, nego je omogućio i manje korišćenje zemljišta za poljoprivredu. Prema podacima FAO, u periodu 1961-1999. količina poljoprivrednog zemljišta povećana je za samo 12% iako se ukupna količina proizvedene hrane povećala tri puta. Da su prinosi ostali isti, bilo bi potrebno uzorati oko 31 milion kvadratnih kilometara zemljišta više nego što je to danas slučaj, što je površina Rusije, SAD i EU zajedno.
Norman Borlaug je dobio Nobelovu nagradu za mir 1970. kao priznanje za svoj doprinos iskorenjivanju gladi u svetu. Poziv iz Skandinavije u 04h ujutru nije Borlauga dočekao kod kuće, pošto je tada već bio u polju gde je nadgldao svoje eksperimentalne useve. Američki publicista Greg Isterbruk je 1997. izrčunao da je Borlaugov rad sprečio da čak milijardu ljudi umre od gladi od početka primene njegove tehnologije do tada, imajući u vidu prirast broja stanovnika i prosečne prinose pre zelene revolucije.
Borlaugov rad, nažalost, postao je žrtva ekoaktivista, koji su tokom 1970-ih i 1980-ih lobiranjem kod Svetske banke i američkih administracija uspeli da zaustave širenje njegove tehnologije u Africi, pravdajući to brigom za prirodna staništa, autohtone sorte tamošnjih biljaka i slično. Tek nakon pojave velike gladi u Etiopiji 1984. Borlaug uz pomoć japanskog filantropa Sasakave uspeha da svoje programe proširi po Africi i da spreči veće tragedije.
Borlaug je ostao dosledan tome da su nove tehnologije jedini način da se svetsko stanovništvo prehrani, naročito ako se nastavi rast broja ljudi ali i kako rastu njihove potrebe – sa rastom standarda ljudi jednu više, ali vrlo brzo počinju da jedu kvalitetnije, što znači više mesa u odnosu na žitarice, a proizvodnja hrane životinjskog porekla zahteva više inputa u odnosu na hranu biljnog porekla.
Zato je do svoje smrti 2009. bio zagovornik biotehnologije i GMO hrane kao načina za poboljšanje prinosa i iskorenjivanje gladi. Napisao je 2000. esej pod nazivom ’’Ending world hunger: the promise of biotechnology and the threat of antisciense zealotry’’ u kome se obrušio na nenaučne stavove onih koji su protiv GMO hrane, govoreći da ova tehnologija, uz postojeće konvencionalne tehnologije, ima važno mesto u osiguravanju hrane za sve stanovnike naše planete.
Mali osvrt na život i delo Norman Borlaga može se naći i u ovom kratkom videu.
Glavni urednik Talasa