Foto: Unsplash
Sloboda mišljenja je kiseonik za razvoj nauke. Jedan nedavni rad (The Counter Reformation, Science and Long-Term Growth: a Black Legend; Matias Cabello) jasno pokazuje kako je kontrareformacija u katoličkim zemljama dovela do velikog zaostatka katoličke Evrope u razvoju nauke u odnosu na protestantke zemlje.
Na početku posmatranog perioda, posmatrane zemlje Evrope nalazile su se na sličnom obrazovnom nivou. Ali pokret kontrarefomacije doveo je do velikog broja ograničenja.
Sa univerziteta su izbačeni nastavnici protestanti, komunikacija i saradnja sa univerzitetima u protestantskim zemljama bila je zabranjena, a katolička crkva propisala je listu zabranjenih knjiga koje se nisu smele čitati. Inkvizicija u Španiji, koja je prethodno bila usmerena protiv muslimana i Jevreja, sada je dobila određene ruke da se bavi hrišćanskim jereticima tj. protestantima.
Broj naučnika u odnosu na broj stanovnika po gradovima.
Izvor: The Counter Reformation, Science and Long-Term Growth: a Black Legend, str 4.
Posledica takvog pristupa bila je inteletualno zaostajanje katoličke Evrope, kao što pokazuje i grafik. Bile su potrebne decenije, pa čak i vekovi da se ovaj jaz smanji – tek nakon 1850. su se ovi pokazatelji približili onima iz protestantskih zemalja. Sve to je imalo i velike nenameravane posledice vekovima kasnije.
Značajan deo ekonomskog zaostatka zemalja Južne Evrope (Španije, portugala, Italije) u odnosu na Holandiju, Veliku Britaniju i Nemačku može se objanisti uspehom kontrareformacije. Kontrareformacija je smanjila kreiranje i difuziju naučnih znanja, i usporila stvaranje ljudskog kapitala. Ovo je usporilo pojavu Industrijske revolucije i primenu novih tehnoloških dostignuća.
Ovo ne znači da posebne religije imaju nešto sebi svojstveno što pogoduje razvoju nauke ili ga sprečava. Islam je imao svoje zlatno intelektualno doba u srednjem veku, slično kao i Vizantija. Kontrareformacija je nastala kao pokret sa željom da se zacementiraju tadašnji postojeći društveni, politički i ekonomski odnosi, između elite sa jedne i ostalih činilaca sa druge strane.
I protestantske zemlje su isto tako pokušavale da kontrolišu obrazovne insitutcije, diskriminišu ili proteruju verske manjine i slično, baš kao i katoličke. Ali one nisu imale logistiku jednog centralno uspostavljenog državnog aparata kao što su to imale Španska imperija (u periodu kontrareformacije, ona je posedovala pored Španije, Portugal, većinu Italije, Belgiju), Austrija (Češka, Slovačka, Mađarska, Hrvatska) ili Francuska.
Kada je Britanija sprovodila ovakve politike, proterujući jeretike, oni su lako mogli da se sklone u Holandiju ili Skandinaviju. Time su protestantske zemlje i gradovi mogli da računaju ne samo na priliv izbeglica iz katoličkih zemalja koji su doprineli njihovom naučnom razvoju, već i na to da domaća kontrola nad naučnim radom neće nikada biti toliko jaka kao ona u zemljama kontrareformacije.
Fizika u Trećem Rajhu
Kao drugu stranu novčića toga kako ideološka represija, ali sada ne religijska, već ateistička, može da uništi nauku jesu pimeri Staljinovog SSSR-a i Hitelrovog Trećeg Rajha.
Prirodne nauke, a prvenstveno hemija i fizika, početkom XX veka bile su nemačke nauke – pored same Nemačke, tu je bilo i veliko nemačko govorno područje u okviru Austrije i Švajcarske.
Ukoliko ste želeli da se ozbiljno bavite prirodnim naukama, poznavanje nemačkog bila je neophodnost, jer su nemačke publikacije bile sam vrh tadašnje nauke. Plejadu imena činili su kao što su Džejms Frank, Verner Hajzenberg, Ervin Šredinger, Volfgang Pauli, Maks Plank i Albert Ajnštajn. Ali sve ovo nestalo je sa dolaskom nacista na vlast.
Prvi na udaru, naravno, bili su univerzitetski profesori i istraživači jevrejskog porekla ili oženjeni Jevrejkama. Brojni među njima bili su deca Jevreja koji su već bili prešli u hrišćanstvo i potpuno se stopili sa nemačkom kulturom. Ipak, pobornicima ”naučnog rasizma’’ to ništa nije značilo. Ovi ljudi su isterani sa fakulteta i instituta, i veliki broj njih otišao je u Ameriku.
Nacističko jednoumlje nije tu stalo, propovedajući da postoje ’’arijevska’’ i njoj suprostavljena ’’jevrejska’’ nauka. Ali ona nije bila vezana samo za poreklo pojedinačnog naučnika. Kvantna fizika bila je sumnjičava nacistima jer je bila u suprotnosti sa već uspostavljenim, prirodnim zakonima fizike na makro nivou. Ona nije bila smatrana ’’dobrom’’ naukom i ova oblast bila je ako ne zabranjena onda žestoko zanemarena.
Epilog ovoga danas je jasan: nemačke prirodne nauke dobile su udarac od koga se i dan – danas nisu oporavile, a značaj nemačkih fakulteta, instituta ali i naučnih publikacija i samog jezika u ovim domenima izgubio je primat u odnosu na SAD i engleski.
Biologija u SSSR-a
Dok su biologija, i njene grane poput genetike i agronomije, bili veoma razvijeni u Sovejtskom Savezu, dočekala ih je propast slično fizici na nemačkom govornom području.
Glavni krivac za to bio je Trofim Denisovič Lisenko. On je bio agronom koji se bavio primenjenom agronomijom u domenu žitarica. Ujedno, bio je i omiljeni Staljinov naučnik, koji je razvio svoje pseudonaučne ideje o nasleđivanju u potpunosti odbacujući rad Mendela, ali i Darvina.
Lisenkove teorije, poznate kao ’’lisenkoizam’’ bile su u suprotnosti ne samo sa tada važećim teorijama nego i sa daljim razvojem nauke. Lisenko je, na primer, tvrdio da geni ne postoje i da je biologija u zapadnim zemljama ’’buržoaska’’ i samim tim da nije prava ili tačna nauka.
Lisenkova teorija tvrdila je da organizmi nasleđuju od svojih roditelja i njihove stečene osobine. Ako vam ovo zvuči poznato, to je i jedna od tvrdnji lamarkizma, pravca u bilogiji iz XVIII veka. Prema Lisenku, svi delovi tela emituju sitne čestice gemule koje se deponuju u polnim ćelijama. U ovakvoj teoriji nema mesta za gene, pa nije ni čudo što je genetika postala nepoželjna oblast u okviru SSSR.
Prenošenje stečenih osobina na narednu generaciju bilo je ideološki poželjno u SSSR, kao deo politike stvaranja ’’novog čoveka’’ koji će biti revolucionaran i klasno svestan. Ako svaka genercija uči marksizam i vaspitava se u njegovom duhu, posle nekoliko generacija prenošenjem stečenih karakteristika rađaće se generacija sa već izgrađenom klasnom svešću proletarijata.
Nažalost, kao što znamo, ovako nasleđivanje ne funkcioniše, isto ko što ni miševi koji sečete rep neće početi da rađaju bezrepe miševe.
Posebna tragedija bio je uticaj Lisenka na poljoprivrednu politiku SSSR-a i kasnije NR Kine, koja je rezultirala u milionima mrtvih od gladi.
Na primer, jedan od Lisenkovih recepata za katastrofu bio je da se biljke sade veoma blizu jedna drugoj – na tvrdnje da će to smanjiti prinose jer će biljke međusobno da se takmiče za vodu i nutritijente iz zemljišta odgovarao je da do toga neće doći jer biljke koje pripadaju istoj vrsti to neće raditi pošto imaju zajednički cilj, u vidu produžetka zajedničke vrste.
Sovjetski biolozi koji su digli glas protiv Lisenka otpuštani su sa univerziteta i instituta, pa čak i zatvarani ili ubijani u čistkama. Među njima je bilo naučnika svetskog glasa, kao Nikolaj Vavilov, koji je 1941. osuđen na smrt pa je pomilovan u poslat u gulag gde je umro od gladi i bolesti 1943. Tek nakon Staljinove smrti 1953.
Lisenko počinje da gubi apsolutnu vlast na biologijom u SSSR, da bi sa smenjivanjem Hruščova 1964. ukinuta zabrana kritike njegovog rada. Lisenko je već naredne godine otušten sa Instituta za genetiku i javno ismejan. Ali tada su biologija i genetika u SSSR već bile u zaostatku za svetom od pola veka.
Sloboda mišljenja i razvoj
Iz ovih primera treba da naučimo da je za dugoročni razvoj svakog društva važno imati institucionalizovanu mogućnost kritičkog preispitivanja i naučnog rada.
U našem kontekstu danas, to bi značilo barem oslobođanje državnih instituta i univerziteta od partijskih interesa, i nepotizma u zapošljavanju i akademskom napredovanju. Naročito pri postavljanju rukovodećih kadrova ovih institucija, kao i državnih institucija u povezanim domenima. To naravno nije dovoljno, i mnogo šta još drugo bi trebalo uraditi, ali je prvi važan korak.