Foto: Vojadžer 1 iz profila (ljubaznošću NASA/JPL)
Pored prikaza filmova i knjiga, u ovoj rubrici povremeno prikazujemo i poneke sajtove koji sadržinom ili neobičnim pristupom zaslužuju da budu daleko vidljiviji i posećeniji.
Ovaj put je to strana svemirske misije Vojadžer, koja je deo sajta Nasine Laboratorije za mlazni pogon (eng. Jet Propulsion Lab) u Pasadeni, Kalifornija. Ovo nije samo jedna od formalnih veb strana kakve danas otvara (i obično ne održava vredno i ažurno) maltene svaki projekat u bilo kojoj oblasti – ovo je istinski spomenik jednom od najvećih postignuća ljudske vrste, nažalost nedovoljno poznatom široj javnosti.
Vojadžeri (1 i 2) su sonde lansirane sa ciljem da nam pruže bolji uvid u spoljni Sunčev sistem: domen gasnih i ledenih džinova, njihovih brojnih porodica satelita i prstenova, ogromnih udaljenosti i niskih temperatura, ali i potencijalno ogromnih materijalnih resursa za čovečanstvo u budućnosti.
Prethodno su Pionir 10 i Pionir 11 svojim uspešnim proletima pored Jupitera i (u slučaju Pionira 11) Saturna ta vrata malo otškrinuli, ali su ih tek Vojadžeri širom raskrilili.
Ogromna i često sasvim neočekivana otkrića koje su ove sonde učinile – desetine novih satelita džinovskih planeta, vulkani na Iou, okean ispod leda na Europi, Saturnovi „meseci pastiri“ koji održavaju stabilnost Saturnovih prstenova, čudesni crno-beli Japet, Neptunovi prstenovi, Velika plava mrlja, metanski sneg na Tritonu, itd. isl. – učinila su dramatičnu revoluciju u poimanju našeg najbližeg kosmičkog susedstva. Sve knjige o Sunčevom sistemu morale su biti ponovo napisane nakon Vojadžera.
Vratimo se za trenutak u 1977. godinu. Oba Vojadžera lansirana su u toj godini u kojoj je američki predsednik bio Džimi Karter, jugoslovenski „doživotni predsednik“ Josip Broz, Elvis Presli je bio itekako živ, a pomalo neočekivani megahit na filmskom platnu bili su Ratovi zvezda (odnosno epizoda 4, Nova nada). Ovaj poslednji podatak je itekako značajan, jer se potonjem filmskom hitu često pripisuje ogromna, gotovo natprirodna uloga u „otkrivanju svemira“, barem što se širokih narodnih masa tiče.
Vredi pomenuti da je prvi film Zvezdanih staza originalno bio planiran takođe za 1977. godinu, ali je zbog brojnih komplikacija snimljen 1978., a doživeo premijeru u decembru 1979. Ovo je utoliko zanimljivije što u tom filmu značajna uloga pripada upravo nasledniku istorijskih Vojadžera, fiktivnoj Nasinoj sondi Vojadžer 6.
Upravo te 1977. godine otpočinje epopeja naših međuzvezdanih izaslanika. Lansirani moćnom raketom Titan III-Kentaur, jednim od veoma retkih lansirnih sistema sa čak četiri stepena, Vojadžeri su imali međusobno različit put. Vojadžer 1 je proleteo pored Jupitera i korišćenjem metoda „gravitacione praćke“ skrenuo ka Saturnu, ali i od Jupitera primio veliko ubrzanje koje mu je omogućilo da pretekne ne samo svog brata blizanca, već i Pionire 10 i 11 i 1998. godine postane najudaljeniji objekat sačinjen ljudskom rukom.
Svetlosti treba 22 sata i 5 minuta da stigne od njega do nas. Ovu titulu će, nepotrebno je naglašavati, zadržati još prilično dugo. Nakon prolaska kroz Saturnov sistem, odakle je poslao veoma vredne naučne podatke, Vojadžer 1 je skrenuo van ravni ekliptike (ravan u kojoj se oko Sunca kreće Zemlja i sve velike planete) i otisnuo se u misiju napuštanja Sunčevog sistema.
14. februara 1990. godine njegove kamere snimile su legendarnu „porodičnu fotografiju“ Sunca i planeta, na kojoj je Zemlja vidljiva tek kao seganovska „plava tačka u beskraju“. 25. avgusta 2012., Vojadžer 1 je prešao tzv. heliopauzu, tačku na kojoj čestice Sunčevog vetra bivaju zaustavljene okolnom međuzvezdanom materijom; po jednom od kriterijuma, tako je postao prvi objekat koji je i formalno napustio Sunčev sistem i ušao u međuzvezdani prostor.
Za oko 300 godina, ući će u Oortov oblak kometnih tela koji okružuje Sunčev sistem. Za oko 40 hiljada godina proći će na oko jedne svetlosne godine od zvezde koja nosi katalošku oznaku Gliese 445. Za oko 300 hiljada godina proći će pored još jedne zvezde, TYC 3135-52-1.
Ali to je tek početak avanture, pošto nema razloga da sumnjamo da će išta ikada zaustaviti kretanje Vojadžera kroz Mlečni put, skromnom ali postojanom brzinom od oko 50 hiljada godina po parseku. (Ako vam je ovo čini suviše sporo, imajte u vidu da je to oko 17 kilometara u sekundi, odnosno preko 61 hiljade kilometara na čas.)
Njegov brat blizanac je imao nešto naporniji put: koristeći „Veliku turneju“, odnosno raspored spoljnih planeta Sunčevog sistema kakav se pojavljuje jednom u oko 170 godina, Vojadžer 2 je proleteo redom pored Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna, postavši tako bez mnogo konkurencije najuspešnija i najefikasnija međuplanetska sonda ikada lansirana. Teško je i predočiti u kojoj meri je ova jedinstvena misija koja je obišla četiri planete „o istom trošku“ revolucionarno promenila naš pogled na spoljni Sunčev sistem.
Nedavno su inženjeri objavili produženje rada instrumenata na Vojadžeru 2 za oko tri godine. Osnovni problem sa misijama u dubokom svemiru je energija. Radioizotopski termalni generatori kojima su opremljeni Vojadžeri (kao i mnoge druge svemirske sonde, posebno u oblastima daleko od Sunca) zasnivaju se na energiji fisije: spontanog raspada teških izotopa poput plutonijuma-238 ili stroncijuma-90 koji pri tom oslobađaju toplotu koja se zatim pretvara u struju. Samim tim snaga ovih izvora energije se neprekidno smanjuje.
U normalnim uslovima, jedan deo snage se koristi za pogon regulatora napona koji sprečava da dođe do skokova u naponu koji bi mogli oštetiti finu elektroniku. Međutim, nakon 45+ godina misije, snaga radioizotopskih generatora na oba Vojadžera je u toj meri oslabila da skokovi napona više nisu verovatni, kao što jasno pokazuju računarski modeli. Stoga je doneta odluka da se ova zaštita ukloni, čime će se ostvariti još bolja energetska efikasnost i za koji mesec produžiti život preostalim naučnim instrumentima: 5 na Vojadžeru 2 i 4 na Vojadžeru 1.
Vojadžer 1, najudaljeniji objekat sačinjen ljudskom rukom – i paradigma pravog i bukvalnog odgovora na pitanje dokle je ljudska vrsta stigla? – prilično je mala letelica. Originalne mase od svega 825 kg (otprilike kao Fiat Panda sa vozačem), sad je i lakši od toga, pošto su značajne količine gasa za manevrisanje potrošene, ali i izvesna količina plutonijuma u radioizotopskom generatoru se pretvorila u lakše i stabilnije izotope.
Još jedna zanimljivost vezana za ove sonde nam stiže sa takođe sjajnog sajta Centauri Dreams (koji ćemo takođe u ovoj rubrici uskoro predstaviti): naime Vojadžeri se takođe mogu detektovati sa Zemlje kao tehnosignature, odnosno artefakti tehnološke civilizacije.
Zašto je ovo važno? Iako očigledno – mi znamo da su u pitanju artefakti, kao i gde su i kako konstruisani – detekcija je važna za empirijsko testiranje koliko su naši detektori osetljivi kada su u pitanju veoma slabi signali iz dalekih delova svemira, posebno sa periferije našeg planetskog sistema.
Naravno, načini na koji smo u stanju da utvrdimo da je u pitanju tehnološka emisija i da se radi o artefaktima se upravo proveravaju na ovaj način, kroz nešto što se može predstaviti i kao protivčinjenični misaoni eksperiment: ako bismo za momenat zaboravili da su u pitanju ljudske sonde, konstruisane u Kaliforniji i lansirane sa jasnim ciljevima, da li bi postojao ikakav način da to posmatrački utvrdimo?
Uspeh ove detekcije znači dosta u periodu kada širom sveta oživljava interesovanje za SETI projekte (koji se sad marketinški provlače kao „potraga za tehnosignaturama“, ali to je suštinski isto).
Naravno, ukoliko tokom hiljada, miliona i milijardi godina budućeg lutanja kroz Galaksiju Vojadžeri budu pronađeni od strane naprednih vanzemaljskih civilizacija, ono što će im pomoći da utvrde poreklo ovih artefakata su čuvene zlatne gramofonske ploče na kojima se nalaze brojne slike i zvukovi Zemlje, od pozdrava na 55 jezika preko pesama plavih kitova do muzičkih remek-dela Baha, Stravinskog i Čaka Berija. (Nalazili bi se i Bitlsi, samo da njihova bahata i kratkovida diskografska kuća nije to odbila.) Čitava stvar je bila još jedna veličanstveno inovativna ideja Karla Segana i njegove supruge i najsposobnije saradnice En Drajan.
Na sajtu misije vidimo sve značajne podatke, kao i njihove pomalo hipnotične promene u realnom vremenu. Trajanje misije: 45 godina, 8 meseci, 18 dana, 14 sati, 17 minuta, 53 sekunde… 54 sekunde… 55 sekundi… (u trenutku dok ovo pišem) Udaljenost od Sunca: 23 milijarde, 931 milion, 125 hiljada, 384 kilometra… 519 kilometara… 628 kilometra… I tako dalje i tako dalje, u bezgranični ambis kosmološkog prostora i vremena.
Na sajtu se mogu pronaći i brojni drugi podaci, kao što je intenzitet kosmičkog zračenja, status pojedinačnih instrumenata, interaktivna vizualizacija gde se Vojadžeri trenutno nalaze, planirani dani i vremena u kojima se komunicira sa sondama, i slično bogatstvo zanimljivih podataka.
Postoji nešto fascinantno, predivno i umirujuće pri pomisli na spokojnu plovidbu Vojadžera kroz skoro potpuno prazni međuzvezdani prostor. Možda deo toga potiče iz činjenice da su ove Nasine sonde, vrhunski spomenici američke i Zapadne nauke i inventivnosti, već sad izvesno najtrajniji kulturni artefakti ljudske vrste.
Ljudi se mogu sutra – ili za deset ili za stotinu godina – uništiti na jedan od sve brojnijih načina koji nam stoje na raspolaganju: nuklearnom zimom, bioterorističkim supervirusom, lavinskim efektom staklene bašte, zloupotrebom veštačke inteligencije ili pak nekim novim paklenim oružjem koje još uvek ne slutimo.
Ovo na trajnost Vojadžera neće ni najmanje uticati. Oni, naši mali izaslanici, biće tamo negde i milijardama i bilionima godina nakon što se Sunce ugasi i Zemlja postane sleđena grudva pepela. Oni su putnici ne samo kroz beskonačni kosmički prostor, već i kroz ambis dubokog vremena budućnosti. Ohrabrujuće i utešno jeste da su u pitanju tako dostojni izaslanici.
* Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.