Foto: Unsplash
Započinjemo članak pretpostavkom o poznavanju fundamenata hrišćanstva, jedne od tri monoteističke religije uz islam i judeizam, od strane naših čitalaca.
S druge strane, kada napišemo „kriza“ u naslovu teksta nije odmah jasno da li se misli na jednu ili više kriznih situacija; u kakvom su odnosu hrišćanstvo i kriza; na koji način se njihov odnos manifestuje u različitim evropskim kontekstima?
Ako bismo pokušali samo da nabrojimo sve krize koje pogađaju Evropu i svet, a kamoli objasnimo, članak pred Vama bi bio objavljivan narednih dvanaest meseci. S toga, predlažem da počnemo od nekih uzroka, svakako ne svih (!), a da potom samo ukratko navedemo neke od najočiglednijih kriza.
Uopšteno gledano, tri su glavna uzroka: globalizacija, pandemija korona virusa i ukrajinska kriza. Kada je reč o globalizaciji, prvenstveno se misli na njene negativne posledice u pogledu povećanja verovatnoće da će vaši proizvodi ili veštine i znanja kojima raspolažete biti lakše zamenjivi na globalnom tržištu (rada).
Primera radi, američka korporacija NCR Global svoje poslovanje rukovodi, između ostalog, prilikom da troškove svog poslovanja smanji uz održavanje kvaliteta usluge na zadovoljavajućem nivou. Logično, pomenuta korporacija nije slučajno otvorila svoje sedište i u Srbiji. Ipak, primećeno je da ovakva i slična ponašanja globalnih ekonomskih aktera izazivaju nesigurnost kod zaposlenih.
O pandemiji virusa COVID-19 četiri godine nakon njenog izbijanja, njenom uticaju na zdravlje i živote ljudi, izlišno je i govoriti jer smo joj svi bili izloženi bez obzira na (ne)prihvatanje njenog postojanja.
Na kraju, najnovija ukrajinska kriza otpočeta krajem februara 2022. godine vrši dodatni pritisak na Evropu. Ne samo prostom činjenicom da je u toku rat u drugoj najvećoj evropskoj državi po obimu njene teritorije usled napada Rusije i građanskog rata koji traje od 2014. godine, već i njenim kumulativnim uticajem na već uveliko prisutne migracije i izbeglička kretanja, tržište sirovina i rast cena.
Evropljani kao i pripadnici hrišćanskih denominacija Evrope izloženi su:
1) krizi prekarijata, 2) zdravstvenoj krizi, 3) migrantskoj i izbegličkoj krizi, 4) energetskoj krizi i 5) inflaciji.
U tom kontekstu, politički lideri, crkveni velikodostojnici i drugi akteri političkog i društvenog života u evropskim državama pozivali su se i na određene elemente hrišćanskih tradicija u cilju posredovanja između različitih, neretko sukobljenih, segmenata društava izloženih pomenutim krizama.
Tim povodom, na Lund Univerzitetu organizovana je krajem oktobra 2022. godine konferencija „Christianity and Crisis in European Contexts“. Cilj naučnog skupa bio je, pored sagledavanja pandemije COVID-19 iz ugla pravoslavnih hrišćana o čemu smo izvestili okupljene istraživače i profesore, sticanje uvida u reakcije svih hrišćanskih denominacija na krize koje potresaju evropski kontinent, a njih svakako nije malo.
Pokazalo se, tokom konferencije, kako pomenutih pet kriza (svakako ne i jedinih), imaju još jednog „saputnika“; to je kriza identiteta! O ovoj krizi, kao i o načinima na koje se pojedine crkve i verske organizacije iz određenih evropskih zemalja suočavaju sa istom, biće više reći u narednom odeljku.
Litvanija i Holandija
Obe zemlje uzete su za primere zbog vrlo interesantnih nalaza predstavljenih tokom konferencije od strane koleginica sa Univerziteta u Viljnusu, Rosita Garškaite (Rosita Garškaitė), i Radbaud Univerziteta u Nimejgenu, Kirsten Smits (Kirsten Smeets).
Iako su krize sa kojima se suočavaju obe zemlje gotovo identične, neke smo naveli u prethodnom odeljku, pokazalo se kako odgovori Litvanije i Holandije tj. njihovih društava nisu identični; između ostalog, i zbog verske strukture stanovnika, kao i uticaja odgovarajućih crkava i verskih zajednica na svoje vernike. Ovo se posebno odnosi na krizu identiteta.
Kao deo objašnjenja treba uzeti u obzir da je Holandija „stara“ članica Evropske unije, dok Litvanija pripada klubu „mlađih“ članova. Isto tako, Holandija spada u red zemalja sa preko 50% ne-religioznih među svojim stanovništvom (u drugoj polovini, 20% stanovništva izjašnjava se katolicima, 15% protestanima, 6% muslimanima), dok je Litvanija sušta suprotnost sa 6,8% stanovnika bez verske afilijacije; ostatak stanovništva izjašnjava se katolicima (85, 9%, po pravilu Litvanci) i pravoslavnim hrišćanima (4, 6%, po pravilu Rusi).
Međutim, demografska slika ne-religioznih osoba i vernika ne pruža celovit odgovor. Garškaite smatra, na osnovu izrađenih intervjua sa vernicima-katolicima, litvanski identitet stabilnijim. Pre svega usled činjenice da su Litvanci svesni demohrišćanskog porekla EU, ali i zbog stava predstavnika Rimokatoličke Crkve (RKC) koji ne podržavaju ekstremno-desno orijentisane političke organizacije i stranke.
Naravno, navedeno ne znači da su predstavnici RKC u Litvaniji politički opredeljeni za levo orijentisane organizacije i stranke, već da su umereno konzervativni. Njihov konzervativizam reflektuje se u ambivalentnom stavu prema EU, primera radi. Dok se sa jedne strane članstvo ne dovodi u pitanje – no-go tema u Litvaniji, delom i zbog straha od Ruske Federacije – dotle se kritikuju vrednosti koje se nameću iz Brisela poslednjih godina; među njima istaknuto mesto drže sekularizam i rodne politike.
U praksi to izgleda ovako, niže i više sveštenstvo RKC u Litvaniji ne učestvuje u zvaničnim događajima ekstremno desnih partija i organizacija – komemoracije koje same po sebi imaju i verski karakter dobar su primer – niti dozvoljava (otvorenu) kritiku Pape Franje kojima su pomenute organizacije sklone. S druge strane, ističu hrišćanske vrednosti, uz primere Poljske i Mađarske, kao poželjne.
S druge strane, Smits ukazuje na krizu identiteta među holandskim građanima jer se u javnom diskursu, sve češće, postavlja pitanje: „Šta znači biti Holanđanin?“ Polarizacija u društvu je sve veća, praćena padom poverenja u monarhiju prema nekim istraživanjima.
Jedan od klasičnih primera polarizacije jeste rast broja glasova za stranke sa desnog i ekstremno-desnog političkog spektra (Party for Freedom, PVV i Forum for Democracy, FvD). ali i ton debate zbog kojeg je čitav kabinet premijera Rutea (Mark Rutte) napustio zasedanje Parlamenta.
Tjeri Bodet (Thierry Baudet), lider FvD-a, optužio je ministarku finansija, Sigrid Kag (Sigrid Kaag), da je tokom studija u Velikoj Britaniji regrutovana za špijunsku službu te zemlje. Događaj nezapamćen u dugoj istoriji ove institucije. Naravno, anti-islamski i anti-EU stavovi, kao i generalna sklonost prema teorijama zavera, deo su poruka koje ove stranke komuniciraju svojim glasačima.
Prema Smits, jedan od razloga rasta broja glasova jeste činjenica da religija, a samim tim i crkve i verske organizacije, nemaju značajnu ulogu u holandskom društvu zbog procesa ateizacije društva tokom ’60-ih godina XX veka. Njeni podaci pokazali su da autentični vernici – osobe koje redovno ispovedaju veru odlascima na nedeljna i dnevna bogosluženja, razumeju i izučavaju verska učenja svoje religije, po pravilu manjina među vernicima. Oni u značajno manjem broju glasaju za stranke desnog i ekstremno-desnog političkog spektra.
Situacija sa deklarativnim vernicima je dijametralno suprotna – pripadnost religiji je deo identiteta, a ne verovanja dok je glasanje za pomenute stranke izrazito zastupljeno. Čini nam se da stav pomenutog Bodeta – ne oseća se pripadnikom bilo koje vere, uzgred budi rečeno – najbolje oslikava krizu identiteta u Holandiji; vidi sebe kao „agnostičnog kulturalnog hrišćanina“.
Uloga religije u kriznim vremenima
Ima nešto ironično u činjenici da je konferencija „Christianity and Crisis in European Contexts“ održana u Švedskoj. Zemlji koja je, ako je suditi po javnom mnjenju Srbije, percipirana kao jedna od najstabilnijih i najprosperitetnijih u Evropi.
Ovom ironičnom ali ipak ličnom utisku dodatno doprinosi izjava moderatora završne panel diskusije, pisca i novinar Juran Rozenberg (Göran Rosenberg), tokom koje je poželeo da i Švedska, kao i druge zemlje u Evropi, iskusi nešto od izložene palete kriza. Doduše, poželjno bi bilo da to izlaganje kriznim situacijama – radi jačanja otpornosti Švedske, razume se – bude umerenog intenziteta.
Kada se uporedi sa Rozenbergovom izjavom, teza Ivice Dačića o prednosti Srbije usled činjenice da narod nije, do sada, imao prilike da okusi život bez kriza dobija na težini i vredi da se razmotri. Naime, ako je suditi po primerima Litvanije i Holandije – prva, pored turbulente istorije XX veka ima i uticajne crkve i verske organizacije. Druga država, u odnosu na nju, nema ništa od navedenog. Dolazi se do zaključka o postojanju uzročno-posledičnog odnosa između „redovnog izlaganja“ krizama i društvene važnosti verskih ustanova.
U teorijskim promišljanjima sociologa i istoričara, neke smo svojevremeno preporučivali čitaocima Talasa, možemo naći potvrdu iznetog zapažanja.
Naime, Alkok (John B. Allcock) istražuje pet oblasti u kojima običaji, tradicija i kulturni obrasci koji su ukorenjeni u društvu, nastavljaju da pružaju važne resurse za život u sadašnjosti; to su: porodica, vlasništvo nad zemljom, klijentelizam zasnovan na lokalnosti (kumstvo, primera radi), religija i politika. Poslednja dva resursa značajno se razlikuju od prva tri jer služe da komentarišu sadašnjost ali i da definišu savremene i buduće identitete u odnosu na izazove kojima smo izloženi.
S toga, ne čudi što Džon Alkok poziva na pomeranje našeg fokusa sa religije kao „institucije“ i usmeravanje pažnje na razumevanje iste kao konstitutivnog dela naših obrazaca ponašanja. U tom smislu, zaključuje autor, ispostavlja se da je religija važan resurs za konstruisanje i/ili održavanje identiteta, naročito u kriznim vremenima.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Istoričar