Foto: vaseline.dion / Instagram
Nakon petog protesta „Srbija protiv nasilja“ izranja staro pitanje – kako zamišljamo završnicu protesta? Šta bi trebalo promeniti u odnosu na proteste u poslednjih 5-6 godina kako bi ovi bili uspešniji? Šta bi uopšte trebalo smatrati uspehom?
Kao i ranije, protesti pate od dvoseklog mača: široka odbojnost stavljanju prvaka političkih partija na čelo protesta daje protestima legitimitet autentičnosti i samim tim privlači podršku, ali bez političkog vođstva protesti deluju obezglavljeno što s vremenom počinje da obeshrabruje učesnike i vodi ka osipanju. Dakle, prvi problem protesta je pitanje legitimnog rukovođenja.
Nije nužno da proteste vode vođe političkih partija – čak i kada oni pružaju logističku podršku i preuzimaju odgovornost za prijavljivanje skupa. Vođe su oni koji za svoju ličnost i govore vežu poverenje i huk mase, a konkretnim predlozima tu masu usmere fizički i verbalno, dakle – politički. To mogu biti i Ivan Ivanović i Savo Manojlović i ko zna još ko.
Drugi problem protesta je tesno povezan sa prvim, a svodi se na pitanje ciljeva protesta. Ispuniti pogrešan cilj je opet neuspeh. Na primer, popuštanje mera protiv Kovid epidemije nije značilo i popuštanje poluga Vučićeve moći. Cilj je suziti manevarski prostor Vučiću i sve što tome ne vodi je promašaj.
Dalje, naći pravi cilj (npr. „razbijanje medijske blokade“) zahteva konkretizaciju – šta to tačno znači, kako se dostizanje cilja tačno meri, kako znamo da smo dostigli cilj? Pa ni to nije dovoljno, već se mora proceniti i koji od tih pravih i konkretizovanih ciljeva ima realne šanse da bude ostvaren. Na kraju, postavlja se strašno pitanje cene koju je protest spreman da plati za taj cilj (kako i koliko radikalizovati?).
U prošlih 5-6 godina, počevši od protesta protiv rušenja u Savamali 2016, preko „Protesta protiv diktature“ 2017, zatim protesta „Protiv krvavih košulja“ (odnosno „1 od 5 miliona“) iz 2018/2019, pa protesta protiv anti-epidemijskih mera 2020, do ekoloških protesta protiv Rio Tinta iz 2021. i protiv mini-hidroelektrana koje se vuku kroz sve te godine, svima je falio neki element: ili nema legitimnog vođstva, ili nisu izabrani pravi ciljevi (oni koje Vučić ne može da ispuni bez gubljenja poluga moći), ili oni nisu konkretizovani, ili nisu bili ostvarljivi, ili nije bilo spremnosti da se plati cena radikalizacije.
Do sada istaknuti zahtevi protesta su, izgleda, sledeći:
„…ostavke ministra policije Bratislava Gašića i direktora Bezbednosno informativne agencije Aleksandra Vulina. Tražila se i smena Regulatornog tela za elektronske medije, gašenje tabloida koji propagiraju nasilje i krše kodeks i oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Happy.“
Vučić verovatno planira da pozivom na mirne razgovore namami opozicione prvake iza zatvorenih vrata gde opozicija uvek gubi kredibilitet (poput Đilasa nakon odlaska kod Vučića na dogovor o beogradskim izborima). Time kupuje i vreme i imidž mirotvorca kod svojih pristalica i čeka splašnjavanje i građanskog bunta i opozicionog aktivizma.
Deo javnosti, pa i neki iskusni političari poput uvaženog Srđana Milivojevića, su u izveštavanju RTS-a sa protesta „Srbija protiv nasilja“ prepoznali „veliku pobedu građanskih protesta“. Ali, šta je „pobeda“? Pobeda pretpostavlja nepromenjivu i suštinsku promenu postojećeg stanja koja nije postignuta nepodnošljivo velikim žrtvama. Kao što trenutno manevriše RTS-ovim izveštavanjem, tako sutra Vučić može odlučiti da vrati ton izveštavanja na brutalnu propagandu. Uz to, nakon što Vučić konačno izgubi vlast, nema garancija da neki novi Vučić neće opet zloupotrebljavati RTS, kao što se dešavalo i nakon Petog oktobra 2000.
Dalje, ukoliko protesti ne posustanu, Vučić može smeniti Vulina i Gašića, ali će Vučićeva skupštinska većina izabrati nove Vučićeve odanike sa istim programom zloupotrebe institucija. Isto tako može smeniti ceo REM i izabrati novi, sebi odani, REM. Vučić može čak i da ugasi, pod bilo kojim formalnim izgovorom, i tabloide i medije pod svojom kontrolom, da bi im samo promenio imena i čelnike i nastavio po starom.
To nisu pobede, jer će sve te promene Vučićevi mediji predstaviti kritičnoj masi Vučićevih glasača na način koji čuva Vučićev autoritet. O tome da će Vučić podneti ostavku ili prihvatiti prelaznu vladu nema ni govora. Nema govora ni o ozbiljnoj pomoći iz EU ili SAD. Setimo se samo šarade koju su igrali evroparlamentarci pred izbore 2022.
Dakle, koji stub Vučićeve moći se može gađati, a da to bude pravi cilj, da bude konkretan, da bude ostvarljiv i da se može radikalizovati pokret uz realnu nadu da će Vučić pomisliti da može napraviti taj ustupak kako bi kasnije pokušao da vrati staro stanje koje njemu odgovara? Dodatno, taj cilj mora biti takve prirode da ne ostavi prostora opoziciji da se ne ujedini oko njega. Odnosno, da taj cilj mora priterati opoziciju na jedinstvo, dok bi one opozicione partije koje to odbiju dobile zasluženu etiketu izdajnika.
Pošto je jasno da realno niko u opoziciji ne želi suštinsko menjanje izbornog sistema kao stuba Vučićeve autokratije, onda se mora nanišaniti medijski stub Vučićeve autokratije, a u njegovom središtu je RTS. Kritični deo glasača tradicionalno pripisuje RTS-u auru „zvaničnih vesti“, nešto stabilno u svetu nestabilnosti, nešto „državno“ u svetu haotične galame sa komercijalnih televizija i društvenih mreža. RTS je „pravi cilj“, jer, iz ugla gledanja bitnog dela gledalaca RTS-a, političari koji se u pozitivnom svetlu pojavljuju na RTS-u imaju legitimitet da se sutra pojave na državnim funkcijama.
Šta „konkretno“ promeniti kad se radi o RTS? RTS je po zakonu javni servis koji se finansira od strane svih građana Srbije. Neki građani Srbije su glasali za skupštinsku većinu, dok su neki glasali za skupštinsku manjinu. Skupštinska većina bira članove REM koji biraju članove upravnog odbora RTS, koji biraju glavnog urednika RTS. RTS dakle radi u uslovima jasne kontrole koju lančano vrši vladajuća skupštinska većina (koja je, usled proporcionalnog izbornog sistema, pod čvrstom kontrolom šefova partija vladajuće većine).
Ukoliko Vučić tvrdi da je RTS objektivna televizija iako je pod čvrstom kontrolom skupštinske većine, onda on nema osnova da tvrdi da RTS ne bi bio objektivan ni kada bi skupštinska manjina birala REM koji bira upravu RTS. U poslednje vreme vidimo da SNS optužuje RTS da drži stranu opoziciji, što je neodrživo u svetlu fakta da je Vučić „…na RTS-u u 78,1% vremena predstavljen pozitivno, Brnabić u 69,6% vremena, dok su u ostatku prikazani neutralno, jer nisu imali nijednu negativnu sekundu za šest meseci“ i zakona prema kome skupštinska većina bira REM koji bira upravu RTS-a. Da vladajuća većina nije zadovoljna RTS-om, odavno bi preko REM-a promenili upravu RTS-a.
Pošto Vučić ne mari za fakte, tvrdnja da RTS radi protiv SNS se može okrenuti tako da se postavi sledeći zahtev – neka skupštinska većina bira upravu RTS 1, a skupštinska manjina neka bira upravu RTS 2. Na taj način će građani moći da vide političku situaciju i iz ugla vlasti i iz ugla opozicije, a niko neće moći da optuži bilo koga za zloupotrebu celokupnog državnog servisa.
Vučiću bi bilo strahovito teško da odbije ovakav zahtev pred neopredeljenim glasačima, kao i pred apstinentima, dok bi njegovi glasači bili u defanzivi na porodičnim slavljima i drugim skupovima u lokalnim (mikro)zajednicama, jer je zbilja teško objasniti zašto vladajuća partija koja predstavlja samo jedan deo građana ima pravo da kontroliše javni servis koji finansiraju i građani koji glasaju za opoziciju.
Ukoliko se protest radikalizuje neprekidnim blokadama ključnih beogradskih saobraćajnica i dođe do pretnje da se dese i nasilni incidenti, ni svetski mediji ni domaća javnost neće moći da izbegnu ključno pitanje – zar treba neko da strada da bi Vučićev SNS imao kontrolu nad oba državna kanala? Zar nije pravedno da niko ne strada,a da pri tome ni vlast ni opozicija ne kontrolišu celokupan državni javni medijski servis, nego da se „pravedno“ podeli kontrola nad resursom koji plaćaju svi građani, kako oni koji glasaju za vlast, tako i oni koji glasaju za opoziciju?
Moralni čistunci koji smatraju da je ovakav predlog neprihvatljiv zbog toga „ugrožavanja medijske nezavisnosti“ nikako ne uspevaju da konkretizuju pravnu strukturu izbora uprave RTS koja bi obezbedila njegovu nezavisnost. Ma koliko da se okreću „nezavisnim“ novinskim udruženjima kao izvoru biranja uprave RTS, nema nikakve garancije da Vučić neće izmisliti milion svojih „nezavisnih“ novinskih udruženja. Na isti način ostvaruje kontrolu nad pravosuđem kroz mutne koncepte „uglednih pravnika“ koje bira opet skupštinska većina koju kontroliše Vučić.
Moramo prestati da se „pravimo Englezi“ i moramo gađati ključnu tačku. Uslov liberalne demokratije je podela vlasti, ali podele vlasti nema bez slobodnih medija, a slobodnih medija nema bez slobode da se kritikuje vlast, jer vlasti nikad nije nedostajalo slobode da kritikuje opoziciju. Ako se vlast slobodno kritikuje sa glavne državne televizije, utoliko će se slobodnijim osećati i ostali mediji.
Ukoliko bi opozicija birala upravu RTS 2, to znači da bi većina u okviru opozicionih poslanika u Skupštini Srbije birala upravu RTS 2. Tako bi unutar-opoziciona većina bila na testu da pokaže glasačima kako se obezbeđuje nezavisno, objektivno, profesionalno, rukovođenje RTS-om. Sa druge strane i mi kao građani dobijamo sigurnost da sledeća vlast neće moći da prigrabi apsolutnu kontrolu nad RTS sistemom nakon čega se lako širi presudni uticaj praktično i na sve ostale medije.
Na kraju, zašto bi učesnici protesta „Srbija protiv nasilja“ krenuli ovim putem? Zato što je reforma političkog sistema uslov svih uslova, jer nijedna druga promena nije održiva ukoliko se ne obezbedi kakva-takva podela vlasti, kakvo-takvo ograničenje medijske svemoći vladajuće partije, kakav-takav upliv opozicije u biračko telo vlasti i sve to – ključno – bez obzira o kojim partijama se radi. Bez reforme političkog sistema, sve „pobede“ na protestima su samo manevri vladajuće partije, traju dok protesti ne splasnu, dok se stvari ne vrate na staro – partokratiju i njenu neodgovornost čije smo sledeće žrtve možda baš mi.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu