Foto: Unsplash.
Danas nam je potpuno normalno da kada odemo u prodavnicu tamo zateknemo kutije voća raznih vrsta, pa čak i onog južnog koje se gaji bukvalno na drugoj strani sveta. Ne samo to, već je ovo voće prilično jeftino – kilogram banana ili narandži jeftinije je od kilograma jabuka, dok su ananas ili mango po ceni ekvivalentni nekom keksu. Ali ovo je veoma skorašnja pojava.
Pre samo stotinak godina pomorandže ili limun bile su veliki luksuz koji su sebi mogli da priušte samo oni bogatiji. Na primer, brojna su svedočanstva naših oficira iz Prvog svetskog rata na Krfu ili Solunskom frontu koja svedoče kako su vojnici tamo po prvi put u životu videli limunove ili narandže. Od običnog sveta, ovo voće su mogli da probaju samo oni koji su usled neke teške bolesti bili u bolnici, gde im je davano ovo voće kao terapija, uz obrok.
Ali ovako je bilo i u većem delu Evrope, osim tamo gde je klima bila takva da južno voće može da se uspešno lokalno uzgaja. Kada je ananas donesen u Evropu, on je bio toliko skup da nije ni korišćen za jelo, već samo kao simbol luksuza. Izlagan je na počasno mesto na banketima usled svog neuobičajenog izgleda, ali i da prikaže moć i bogatstvo domaćina. Pošto je mogao da traje duže vreme, čak je postojao unosan biznis iznajmljivanja ananasa za takve svečane prilike.
Nove tehnologije
Sa napretkom saobraćaja, postalo je jeftinije i brže transportovati robu sa jednog na drugi kraj sveta, što je učinilo da se južno voće napokon pojavi u određenim količinama u prodavnicama Evrope i Severne Amerike, iako i dalje zbog cene nije bilo dostupno svima. Ananas je zato postao i čest motiv na skupocenom nameštaju, dok su i figure ananasa bile popularne, a sve zato jer je ovo egzotično voće ukazivalo na visok status. Ovo se promenilo tek kada je došlo do nove tehnologije konzerviranja, koja je omogućila da se voće ne kvari i pored dugotrajnog transporta do drugog kraja sveta.
Konzerviranje je bilo posebno važno za ananas, imajući u vidu da on ne nastavlja da sazreva nakon što se ubere, za razliku od, na primer, banana. Zato je banane bilo lakše i jeftinije transportovati, pošto su mogle da izdrže višenedeljni put od Južne Amerike do Evrope. Ali ananas to nije mogao. Konzerviranje je sve promenilo – od skupog voća u izlogu, ananas je vrlo brzo postao prizor na trpezama. Havaji, kao najveći proizvođač ananasa zbog klimatskih uslova, postali su sinonim za ananas u SAD – pa otuda i naziv ’’havajska’’ za picu sa ovim voćem.
Uloga slobodne trgovine
Slična priča odigrala se i sa drugim južnim voćem – bananama, limunom, narandžama, mangom. A tu je važan uticaj imala i slobodna trgovina: dok su u periodu između dva svetska rata visoke carine u spoljnoj trgovini bile pravilo, a naročito u slučaju hrane i prehrambenih proizvoda, nakon Drugog svetskog rata dolazi do velikog talasa liberalizacije trgovine. Međunarodna trgovina stvaranjem GATT-a, preteče Svetske trgovinske organizacije, dobija multilateralni okvir, koji je bio liberalan – bez visokih carina, kvota i drugih ograničenja u trgovini.
Ovo je doprinelo tome da se južno voće počne gajiti na industrijskom nivou u oblastima i državama koje su imale bolje klimatske ili neke druge pogodnosti (kao jeftiniju radnu snagu, obilje plodnog zemljišta) jer je sada bilo isplativo uvoziti voće iz njih. Tako se danas ananas gaji i izvan Južne Amerike, njegovog prvobitnog staništa, a najveći proizvođači nalaze se u Aziji, poput Filipina, Indonezije i Kine.
Uloga tržišne privrede i liberalizma
Kakve veze sa južnim voćem ima liberalizam? Na površan pogled, vrlo male, ali nakon malo dubljeg zagledanja, bez njega ovo voće ne bismo ni videli. Liberalizam u ekonomskoj sferi podrazumeva dominantno oslanjanje na tržišnu privredu, za šta je kod nas usled nekoliko decenija ideološkog vaspitanja odomaćen izraz kapitalizam. Pod time se misli na situaciju u kojoj ne postoji centralni ekonomski planer koji donosi odluke o proizvodnji i potrošnji, već se one donose decentralizovano, na nivou pojedinca, porodice ili firme.
Parafrazom Adama Smita iz ’’Bogatstva naroda’’ da nas mesar ili pekar ne hrane zato što su dobre duše nego zato što im je to ekonomski interes pošto tako mogu da zarade, dolazimo do srži ovog pitanja. Tržišna privreda daje podsticaje za preduzetničke poduhvate: nikakva državna institucija nije dala ideju o zasadima ananasa na onim prostorima gde toj biljci nije prirodno stanište, niti stvorila tehnologiju konzerviranja ili spojila ove dve stvari. Ovo je sve bila posledica pojedinaca preduzetnika, koji su želeli da zarade. A najveća zarada leži u tome da imate što je moguće veći broj kupaca.
Kada se pojavi neki proizvod baziran na novoj tehnologiji, on je obično veoma skup. Frižideri i usisivači su početkom XX veka bile više lusuzne igračke kojima su bogata domaćinstva reklamirala svoj status, nego zaista raširena kućna pomagala. Videći priliku za zaradom, inovatori i preduzetnici su se trudili da bolje ovladaju tehnologijom i snize troškove proizvodnje da bi mogli što više svojih proizvoda i da prodaju krajnjem kupcu. Nenameravana posledica takve tržišne utakmice jesu jeftini kućni aparati koji se masovno proizvode i praktično nema domaćinstva koji ih nema barem nekoliko.
Netržišni sistemi takođe su mogli da ostvare neke značajne uspehe – SSSR je prvi poslao čoveka u svemir, i za vrlo kratko vreme je ovladao nuklearnom tehnologijom. Ali istovremeno iza Gvozdene zavese nije bio rešen čitav niz problema koji uopšte nisu postojali u društvima čija privreda nije bila bazirana na političkim odlukama već na tržištu.
Jedan od ovih problema bila je konstantna nestašica hrane – iako gladi uglavnom nije bilo, u radnjama nije bilo puno izbora, pa ni južnog voća koga je bilo veoma retko. Jer za njihovu kupovinu bila je neophodna strana valuta, sa čime su socijalističke privrede obično kuburile jer nisu imale konkurentnu privredu pa samim tim ni značajan izvoz, dok kretanja kapitala praktično nije bilo.
Zato su se u Poljskoj pre pada Berlinskog zida pratile novine – a najvažnija vest bila je dan dolaska broda iz Argentine koji je donosio južno voće, jer je to bila jedina prilika da se ono u prodavnicama i kupi. Količina je bila mala, brzo bi se rasprodala, i preostalo bi samo čekanje na naredni brod, što je moglo biti tek za nekoliko nedelja.
Umesto toga, preduzetnički duh kroz inovacije, nove tehnologije, procese i proizvode, učinio je privrede dinamičnima, a brojne proizvode dostupnim svima nama, iako su pre samo par decenija bili smatrani luksuzom. A ovog preduzetničkog duha ne bi bilo bez tržišne privrede i liberalizma.
Glavni urednik Talasa