Foto: Unsplash
Skorašnja poseta francuskog predsednika Kini donela je međunarodnoj javnosti nekoliko novih političkih poruka. Emanuel Makron govorio je o želji Evrope da konačno ostvari svoju „stratešku autonomiju“, odnosno da smanji svoju zavisnost od Sjedinjenih Američkih Država.
Želje za većom evropskom asertivnošću i manjom zavisnošću od Vašingtona, nisu nove, a naročito ne u Francuskoj. Međutim, ovaj vid povremene retorike i želja retko su pratila konkretna dela i praktično udaljavanje od transatlantske saradnje između SAD i evropskih saveznika, osim u nekoliko simboličkih situacija.
Na drugoj strani, praktična zbivanja i realni bezbednosni izazovi gotovo su redovno vraćali evropske države u okrilje Sjedinjenih Američkih Država i liderstva Bele kuće. Trenutni rat u Ukrajini i ugrožavanje bezbednosti evropskih građana, poslednji je pokazatelj povratka NATO-a na velika vrata. Makron je govorio da je Severnoatlanska alijansa „klinički mrtva“, dok je praktično delovanje od početka rata dokazalo da to nije slučaj i da trenutno nema alternativu.
To trenutno stanje naravno ne znači da je to i večito stanje, odnosno da će evropske države doveka biti zavisne od prekookeanske velike sile kao svog bezbednosnog pokrovitelja. Poslednje izjave Emnauela Makrona mogu ukazivati trend promena ove skoro vek duge politike. Ipak, da bi do praktičnih promena u sferi strateške autonomije Evropske unije došlo, postoje tri ogromne prepreke, koje su jaki argumenti protiv realističnosti takve putanje.
Degolizam je praktično mrtva ideologija
Unutar francuskog društva sem atlantističkih krugova, koji budućnost francuske bezbednosne i spoljne politike vide manje ili više uz SAD, postoji dominanta „degolistička struja“. Ova struja je u značajnoj meri zastupljena u establišmentu i oslanja se na tradicionalnu francusku posleratnu politiku. Bazirana je na tri stuba: sumnji i pokušaju odvajanja Evrope od anglo-američkog uticaja, ujedinjenju Evrope na međuvladinom nivou i dominaciji Francuske u Uniji, kao i pronalaženju optimalnih odnosa sa Moskvom.
Iako je većina francuskih predsednika u poslednjim decenijama dolazilo iz atlantističkih krugova, tokom svojih mandata primetno je sve veće skretanje ka degolizmu. Ova pravilnost se dogodila i sa Emanuelom Makronom, koji pokušava da Francusku profiliše na spomenuti način u poslednjim godinama. Iz ovog ugla bi trebalo i tumačiti njegovo delovanje u političkoj sferi, kao i poslednje izjave vezane za manje oslanjanje u odnosu na SAD. Ono što je problem sa tim vidom ideologije je što je u pitanju u realnosti mrtva i neizvodljiva politika.
Za početak, da bi degolizam svojevremeno nastao, bilo je potrebno da atlantizam oslobodi Francusku od nacističke okupacije i omogući uslove da general De Gol može doći na vlast. U tom smislu, iza suverenosti Francuske (ali i drugih evropskih država) u najvećoj meri zaslužne su trupe anglosaksonskih država (SAD i UK), koje su u kontekstu evropske odbrane od SSSR-a kasnije nastavile taj vid uloge. Da bi evropske države povratile vojnu nezavisnost, one bi morale da značajno više troše na odbrambene kapacitete, što nije slučaj decenijama ni u Francuskoj.
Na drugoj strani, ujedinjenje Evrope jeste realnost, ali liderstvo Francuske u aktuelnoj Evropi se nije realizovalo. Ono se najmanje može realizovati u politici zajedničke vojske i otopljavanja odnosa sa Moskvom. Države poput Poljske, koja postaje vojno sve važniji činilac, kao i skandinavske i baltičke države neće se odreći NATO-a, kome veruju kao najboljem garantu sopstvene bezbednosti, niti pristajati na popuštanje odnosa sa Moskvom koju smatraju za egzistencijalnu pretnju.
Na kraju, Francuska danas ima privredu manju od Indije, par stotina tenkova i par stotina lovačkih aviona (od toga nula 5. generacije), jedan nosač aviona, ali i građanstvo beskompromisno u odnosu na bilo kakve promene finansijskih prioriteta sa socijalne potrošnje na vojsku. Takva sila će teško ubediti manje države da može biti garant njihove bezbednosti, za koju sami nemaju uslova da ostvare. Degolizam kao politika se zato većim delom može svesti na retoriku, a manje na realističnu strategiju koja će Francusku i Evropu izvesti na put strateške autonomije.
Evropski vojni kapaciteti su premali
Tokom Hladnog rata evropske države su u vojnoj sferi imale jedan glavni zadatak, a to je podizanje solidnih kapaciteta kopnene vojske. Takva velika kopnena vojska bi bila dovoljna da zadržava prodor neprijatelja prilikom hipotetičkog napada ogromne vojske SSSR-a, dok na Stari kontinent ne stigne i britanska, ali prvenstveno znatno veća američka vojska. Za to vreme, američka vojska je zbog izazova koji su prevazilazili njen kontinent razvijala pametne rakete, mobilnu vojsku, nosače aviona, krstareće rakete i druge alate koji su joj omogućavali da projektuje moć i u najdalje regije sveta.
S obzirom da je SSSR prestao da postoji, a samim tim i pretnja tako velike vojske po evropsku bezbednost, evropski deo NATO-a jednostavno je prestao da troši novac na odbranu. Potrošnja na odbranu u proseku tek nešto iznad 1% BDP-a u prethodne tri decenije dovela je do postepenog propadanja i postojećih ograničenih evropskih vojnih kapaciteta. S obzirom da nikada nije razvijala kapacitete za projektovanje moći, a doskorašnja vojna potrošnja je bila ispod nivoa potrebnog za elementarno servisiranje, evropski deo NATO-a sveo se mahom na ostatke ostataka solidne kopnene sile.
Trenutna ukupna vojna potrošnja svih NATO država iznosi nešto iznad 1,200 milijardi dolara, dok od toga nešto iznad 800 milijardi čine samo SAD. Uprkos ovogodišnjem povećavanju vojne potrošnje, oko 2/3 troškova kolektivne odbrane snosi Vašington, a kada se radi o već postojećim kapacitetima razlika je još veća. Osim Poljske koja drastično povećava svoju vojnu potrošnju i kapacitete, kao i Turske i Grčke koje zbog svog rivaliteta decenijama rade isto, ostatak kontinenta je tek ograničeno sposoban i spreman za hipotetički sukob ili potrošnju usmerenu u te svrhe. Koalicija vojski takvih država nije dovoljna, a samim tim ne može biti ni autonomna.
Evropa nije spremna na promene
Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije u jednoj od izjava opisao je Evropu kao vrt, a ostatak sveta kao džunglu. U toj metafori je izrazio strah da bi džungla mogla da ugrozi i evropski lepi vrt ukoliko se nekontrolisano bude širila. Iako je od međunarodne javnosti bio napadnut zbog ove izjave, činjenično merljivo jeste da je Evropa od 1945. izvor stabilnosti, predvidivosti i mira, dok celokupno evropsko okruženje to nije. Ono što je propušteno da se kaže u toj metafori je da je menadžment stabilnosti tog haotičnog spoljnog poretka u odnosu na Evropu, najmanje bio evropska zasluga.
Najčešća reakcija Evrope u odnosu na pretnje u svom okruženju je spora, često zakasnela, birokratizovana, pragmatična u odnosu na svoje vrednosti i prvenstveno finansijska reakcija. Bilo da se radi o davanju novca Redžepu Tajipu Erdoganu da ne dozvoljava prolaz izbeglica, dogovora sa libijskim milicijama da zaustavljaju imigrantske čamce ili kupovini jeftinih ruskih energenata u zamenu za mir, radilo se o rešavanju posledica problema novcem i ignorisanjem uzroka problema.
Upravljanje komplikovanim međunarodnim poretkom i održavanjem liberalnog svetskog poretka bavile su se često unilateralno SAD, uz podršku UK. U pitanju je bio poredak koji je omogućavao Evropi povoljne i stabilne okolnosti za život, a u čije održavanje Evropa nije preterano investirala. Strateška autonomija Evrope bi podrazumevala izlazak iz takve izolovane pozicije i preuzimanje odgovornosti i za stanje spoljašnjeg sveta.
To bi značilo manje ruskih energenata, manje kineskog tržišta, više troškova za vojsku i manje troškova za socijalnu potrošnju. Evropski politički establišment i građanstvo na to evidentno nisu spremni, te je zato teško o govoriti o bilo kakvoj strateškoj autonomiji. Evropa nije stvorila svoj avion lovac pete generacije ili vojsku koje će se svi plašiti, bitne tehnološke gigante, energetsku nezavisnost ili dugoročno održivi socijalni sistem za koji postoje afiniteti građana.
S obzirom da to takvih iskoraka nije došlo, evropska politička očekivanja mogu se realizovati samo uz širu koaliciju demokratskih država na čelu sa SAD, te strateška autonomija iz reči Emanuela Makrona nije realnost koju ćemo uskoro videti. Ona je evropska želja, ali ne ona za koju postoji volja i spremnost na žrtve koju ta želja podrazumeva.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.