Foto: Canva
Izborni cenzus kao koncept predstavlja minimalni broj ili procenat glasova koji jedna izborna lista mora da osvoji da bi učestvovala u raspodeli mandata u parlamentu. Ova zakonski određena granica za cilj ima osiguravanje relativne stabilnosti jednog političkog sistema, kroz sprečavanje preterane fragmentacije parlamenta, ali i sprečavanje ekstremističkih partija da u začetku svog delovanja kroz ulazak u parlament steknu finansiranje i medijsku vidljivost.
Komparativna praksa u pogledu izbornog cenzusa se razlikuje. Neke države imaju tzv. prirodni prag (100% glasova se deli sa brojem mesta u skupštini, i ta obično niska brojka je ustvari cenzus), većina država obično ima cenzus između 3% i 5% ukupnog broja glasova, dok neki izborni sistemi idu do čak 7 ili 9%, u zavisnosti od lokalnih prilika. Takođe, neka zakonodavstva su se odličila za tzv. stepenasti cenzus za koalicije; dok značajan broj evropskih zemalja prepoznaje određene olakšice u pogledu cenzusa za političke partije etničkih manjina.
U Srbiji, izborni prag dobija na značaju uvođenjem proporcionalnog izbornog sistema sa jednom izbornom jedinicom 2000. godine, kada je i postavljen na 5 procenata. Uz određene modifikacije (ukidanje izbornog praga za stranke manjina pre izbora 2007.), pitanje cenzusa nije bilo naročito značajno sve do pre dve godine, kada je postalo predmet manipulativnih praksi.
Igre sa cenzusom pred izbore 2020.
Naime, svega nekoliko meseci pred izbore 2020. godine, kada je postalo jasno da će značajan deo opozicije bojkotovati izlazak na glasanje, vladajuće stranke su snizile cenzus na 3%, predstavljajući to kao meru kojom se osigurava tobože veća demokratičnost. Naravno, SNS je na taj način pokušala da osigura dvostruki ishod: podsticanje nekih od bojkot stranaka da ipak izađu na izbore i tako pruže veći legitimitet celom procesu; kao i olakšavanje ulaska u parlament nekim graničnim listama, kako bi isti sadržao u sebi makar minimum pluralizma.
Iako je prvi cilj tek donekle uspeo (nekoliko stranaka se zaista predomislilo i izašlo na izbore, gde su doživele debakl); smanjivanje izbornog praga je zaista doprinelo tome da neke partije, pre svega SPAS Aleksandra Šapića i još nekoliko manjinskih lista (budući da je manjinski cenzus dodatno snižen uvođenjem mere veštačkog množenja učinka manjinskih lista koeficijentom 1.35) uđu u skupštinu i da ona bar u prvi mah ne izgleda toliko monolitno, da ne kažemo – jednopartijski.
U najavi sada već izvesno izborne 2024. godine, pojedini akteri iz vladajuće stranke već su javno počeli da se poigravaju sa idejom ponovnog podizanja izbornog cenzusa na 5 procenata. Ideja ovog kratkog teksta je da objasnim zašto se ustvari mera ponovnog podizanja cenzusa nije iskrena, tj. zašto se radi o retoričkom triku.
Kontekst dolazećih izbora
Pre svega, razmotrimo da u proleće 2024. godine po zakonu dolaze lokalni izbori u gotovo 140 gradova i opština, kao i pokrajinski izbori za Skupštinu Vojvodine. Praksa koja se nažalost razvila u prethodne dve decenije jeste da stranke vlasti obično za isti dan raspišu i neki viši nivo izbora (najčešće parlamentarne), kako bi onda lokalna pitanja zasenila nacionalna politika, ili jednostavnije rečeno – kako bi Vučićev visok rejting osigurao pobedu na svim nivoima. U tom slučaju, iza nacionalnog lidera stranke i nacionalnih tema se sakrivaju eventualni problemi u određenim lokalnim samoupravama i osigurava pobeda i tamo gde možda ne bi bila izvesna. Tako da se politička scena ove godine već nalazi u jednoj vrsti anksioznosti oko mogućeg datuma novog glasanja za parlament.
Kakav cenzus bi pogodovao opoziciji na nekim novim, skorim parlamentarnim izborima?
Ako uzmemo u obzir da se na desnoj strani opozicije pozicioniraju stranke poput Dveri, DSS ili Zavetnika, koje u poslednje vreme nalaze zajednički jezik po pitanjima Kosova (francusko-nemački plan) i sankcija Rusiji, te da glasači očigledno pozitivno reaguju na njihovu saradnju, odluka o podizanju izbornog cenzusa sa 3% (za koji ova tri aktera veruju da ga mogu preskočiti samostalno) na 5% (što je razlika od 70+ hiljada glasova i samim tim već krupniji zalogaj za svakoga od njih) bi samo učvrstila ove aktere u odluci da ostave sitne nesuglasice po strani i na izborima nastupaju zajedno. Sinergijski efekat ove liste na temama na kojima je SNS ranjiva (Kosovo i Rusija) može da mobiliše značajan broj glasova.
Sa druge strane nalazi se građanska opozicija. Trenutno rascepkana u nekoliko kolona iz više razloga: sukob SSP i Narodne stranke, nepoverenje ostalih prema SSP-u zbog soliranja njihovog lidera nakon prošlih izbora, formiranje Ponoševe stranke, razilaženje dve zelene grupacije, insistiranje Narodne stranke na pitanju Kosova koje im otežava koaliranje sa ostatkom građanske opozicije itd. Sve to zajedno čini 3 ili možda čak 4 kolone.
Sa cenzusom od 3%, neke od ove tri ili četiri kolone će zaista tako da izađu na izbore jer veruju da ga možda mogu prebaciti (mnoge ne mogu) i da izvesno ostanu ispod cenzusa, što opet odgovara SNS i Aleksandru Vučiću. Sa cenzusom od 5%, koji možda svega jedna stranka građanske opozicije može samostalno da dostigne (i toga su već manje-više svi svesni), svi oni će imati interes da se dogovore i koaliraju. U prevodu, samostalan nastup sa cenzusom od 5% bi im značilo ostanak izvan parlamenta i logično bi ih teralo da se udruže u jednu ili eventualno dve kolone, od kojih bi obe izvesno savladale izborni prag.
Gde je onda logika?
Pa zašto onda SNS funkcioneri nabacuju temu povećanja cenzusa, kada njima to očigledno ne odgovara, jer će naterati opoziciju na saradnju i nužno bolji rezultat?
Čvrstog sam uverenja da je to zato što se pitanje podizanja cenzusa uopšte ni ne razmatra ozbiljno, već isključivo služi bacanju prašine u oči. Pogledajte u kojim momentima se ta tema plasira u javnosti: onda kada je vlast u problemu, tj. kada trpi kritike, najskorije zbog ustupaka načinjenih tokom pregovora sa Prištinom. U toj situaciji, kada vas napadne cela opozicija, racionalno je da ih skrenete na priču u vezi sa cenzusom i izborima, oko koje će se onda oni gložiti, premišljati o koalicionoj logici i mogućoj saradnji i stoga malo popustiti pritisak na vlast. To je, dakle, samo taktika skretanja pažnje.
U danima pojačanog senzibiliteta građana zbog katastrofalnih pucnjava u Beogradu i Mladenovcu, koje je vlast vrlo nespretno pokušala da hendluje prvo najavom izbora, a zatim i frontalnim napadima na opozicione proteste, sigurno je da ćemo poigravanje mogućim vanrednim izborima čuti još mnogo puta, a sa tim će ići i manipulacija izbornim cenzusom. Kada bude bilo tako, setite se uvek da razmotrite da li je onome ko iznosi predlog povećanja cenzusa zaista u interesu da se to i sprovede, pa ćete znati da li je namera iskrena, ili se radi o bacanju prašine u oči opoziciji.
Naravno, sama činjenica da se i bazična pravila izbora zloupotrebljavaju u dnevnopolitičke svrhe je jedan od odgovora na pitanje zašto je poverenje u izborni proces (i institucije uopšte) u Srbiji na vrlo niskim granama.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Istraživač na Institutu za političke studije