Foto: Unsplash
Dok Ukrajina gori već više od godinu dana i odnosi Rusije i Zapada tonu u sve dublji glib, ni stanje oko Tajvana se ne popravlja – tenzije su sve izraženije. Amerikanci prave od Australije bazu za atomske podmornice, a ostale države učvršćuju u anti-kineski savez. Kinezi, sa druge strane, postojano, ali za sada i dalje „mekano“, podržavaju Rusiju. Bajdenova administracija pokušava da sabotira tehnološki napredak Kine ograničavajući joj pristup čipovima, ali i stiskajući EU da bolje prati američku politiku prema Kini.
EU u tom smislu vrda, što ironično podseća na Vučićevu politiku vrdanja oko svrstavanja Srbije uz evropske sankcije prema Rusiji. Tokom aprila su Ursula von der Lejen i Emanuel Makron posetili Kinu. Samo par dana ranije, von der Lejenova je iznela niz kritika na račun Kine u govoru koji je kineski ambasador u EU nazvao „nekoherentnim“, jer je ona ipak podvukla da „odnosi nisu crno-beli“.
Pošto „Sveobuhvatni dogovor o investicijama“ (Comprehensive Agreement on Investment) nije pominjan tokom posete Kini, deluje kao da EU signalizira hlađenje u tom smislu, iako je Šolc prošle godine izjavio da se nada skorom uspehu.
Kada računicu stavimo na sto, dobijamo sledeće: nakon što su ratom u Ukrajini prinuđeni da se sve dublje konfrontiraju sa Rusima, Evropljani bi postali potpuni privezak SAD ukoliko bi potpuno sledili američku politiku. Situacija oko Tajvana gde se natežu Kina i SAD preti da, poput epidemije, ugrozi trgovačke linije Evrope sa Kinom.
Sve više investitora razmatra selidbu iz Kine u Indiju, Vijetnam i druge države koje su manje izložene kako nestabilnosti oko Tajvana, tako i nepredvidivoj kineskoj anti-epidemijskoj politici. Ako Ukrajina gori, a Tajvan se ljulja, da li je centralna Azija jedini preostali most između Kine i EU?
Izgleda da tako misle i Evropljani. Samo u poslednji šest meseci, zvaničnici EU i glavnih EU država su pojačali kontakte sa zemljama centralne Azije: nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok je posetila Kazahstan i Uzbekistan, Makron je primio predsednika Uzbekistana Mirzijojeva uz najviše počasti (u Luvru je u toku izložba umetničkog blaga Uzbekistana), a ovih dana je u Uzbekistanu delegacija evropskih privrednika i političara (u organizaciji sve aktivnije kancelarije za saradnju EU i Uzbekistana koja ima i stalno predstavništvo u Briselu). Šuška se i o poseti Ursule von der Lejen u sledećih par meseci.
Naravno, ove aktivnosti je lako protumačiti kao reakciju na rusku agresiju na Ukrajinu u pravcu ograničavanja tradicionalno jakog ruskog uticaja, a ne smemo zanemariti ni značaj izvoza gasa i nafte iz centralne Azije kao alternativu ruskoj energiji.
Međutim, na velikoj međunarodnoj konferenciji o digitalnoj, energetskoj i saobraćajnoj povezanosti centralne Azije koja je jesenas održana u Samarkandu, glavni govornik je bio niko drugi do Žozep Borelj. On je istakao stratešku važnost jačanja i osavremenjivanja infrastrukturne povezanosti regiona. Mape nisu ostavljale sumnju, glavna tema je bila kako ubrzati i povećati promet na pravcu istok-zapad, od granice sa Kinom do srca EU.
Ovu dinamiku sa strane gledaju dve sile: Rusija i SAD. Što je Rusija više zauzeta Ukrajinom to više zavisi od Kine kojoj treba mirna centralna Azija, pa je ruska računica tu jasna. Iako je bilo verbalnih varnica, posebno između Kazahstana i Rusije, zemlje centralne Azije se trude da održe neutralnost donekle sličnu srpskoj: glasanja u UN neretko izbegavaju, sankcije Rusiji ne uvode, ali ne priznaju nasilnu promenu granica.
Osim kineskog mrštenja na bilo kakvu destabilizaciju centralne Azije, Rusiji je potreban koridor koji preko Kaspijskog mora i Irana vodi ka svetskim tržištima među kojima se ističe Indija.
Što se SAD tiče, nakon povlačenja iz Avganistana, njen uticaj je značajno opao u regionu, ali je prinuđena da ostaje u igri zbog sve aktivnije politike ostalih velikih sila u regionu. Zato je nedavno u poseti bio ministar spoljnih poslova SAD, Entoni Blinken.
SAD suštinski ima dva izbora: ili da pokuša destabilizaciju regiona pre svega preko podsticanja nestabilnosti u Avganistanu i hronično nestabilnom Pakistanu ili da podrži težnju pre svega Kazahstana i Uzbekistana za diverzifikacijom putnih koridora ka EU i preko Avganistana i Pakistana ka morima. U prvom slučaju baca te države u zagrljaj Kine, a u drugom im omogućava da bar izgrade alternativu kineskom ekonomskom nadiranju.
Kada posložimo interese velikih sila, deluje da nikome nije u interesu da ruši most koji predstavlja centralna Azija. Iako je trenutno taj most trošan, postoje brojni infrastrukturni izazovi, međunarodni kontekst ga čini obećavajućim projektom.
Kada na sve to dodamo i otvaranje Uzbekistana (36 miliona stanovnika), najmnogoljudnije države u regionu, koji se poslednjih godina ubrzano modernizuje, nije čudno što strane investicije sve brže ulaze i na letovima za Taškent ima sve više stranaca: Turaka, Arapa, ali i Evropljana i Amerikanaca.
Ovih dana je šef srpske diplomatije bio u poseti zemljama centralne Azije: Kirgistanu, Uzbekistanu i Tadžikistanu. Zanimljivo je da Dačić nije posetio Kazahstan, najbogatiju iako ne i najmnogoljudniju državu regiona sa kojom Srbija već ima bliže odnose nego sa ostalima. Ne samo da je trgovinska razmena sa Kazahstanom nekoliko puta veća (oko 250 miliona dolara) nego sa svim ostalim državama u regionu, već su i poslednje visoke posete Kazahstanu bile pre pet godina (Vučić) i šest (Dačić).
Kazahstan ima i ambasadu u Srbiji (za razliku od drugih centralnoazijskih država), dok Srbija u Astani ima tek malu diplomatsku misiju od dva službenika. Povrh svega, Kazahstan sprema veliki međunarodni skup na najvišem nivou za početak juna ove godine, pa je zbilja čudno što je Dačić ovom prilikom zanemario Kazahstan da bi u tri dana sabio posetu Kirgistanu, Uzbekistanu i Tadžikistanu.
Dačić nije prvi naš diplomata koji je posetio neku centralnoazijsku državu osim Kazahstana. Pokojni Miroslav Lazanski je, sa mesta ambasadora u Rusiji, 2021 posetio Uzbekistan i tom prilikom skrenuo pažnju srpskoj političkoj i ekonomskoj javnosti na solidne potencijale za saradnju. Pretpostavljam da je Lazanski u Moskvi imao prilike da se bolje obavesti o liberalizaciji Uzbekistana pod novim predsednikom i šansama koje se time otvaraju za trgovinsku razmenu i investicije.
Nedavno su, doduše putem interneta, sastanak održali i službenici ministarstava spoljnih poslova Srbije i Uzbekistana, što je verovatno bio i deo priprema za Dačićevu posetu. Bila bi šteta da se ova poseta svede samo na potvrdu principijelnog stava centralnoazijskih država da ne priznaju nezavisno Kosovo, jer Srbija može višestruko i dugoročno da profitira od jačanja mostova sa centralnom Azijom. Ali, detaljnije o tome u nekom drugom tekstu.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.