Foto: Unsplash
Pitanje penzione reforme u Francuskoj i masovni protesti nastavljaju i dalje da okupiraju evropsku javnost. Problem u vezi sa penzionim sistemom samo je deo mnogo šireg mozaika ekonomskih problema sa kojima se Francuska suočava.
Ubrzano starenje francuskog stanovništva sa sobom povlači rastuće troškove za zdravstvenu zaštitu i penzije. Socijalna država je skupa, naročito onda kada je veoma izdašna. Ali taj nesklad između želja i mogućnosti pretvara se u konstantne deficite i rastući javni dug.
Rashodi opšte države u Francuskoj konstantno su preko polovine ukupnog BDP-a, u poređenju sa Nemačkom ili Srbijom gde su oni tek nešto iznad 40%. Javni dug Francuske pred pandemiju iznosio je gotovo 100% BDP-a, što je značajno više od obećanih 60% koliko iznosi gornja granica na osnovu kriterijuma iz Mastrihta.
Francuska ova pravila praktično nije poštovala gotovo od usvajanja zajedničke valute. Javni dug danas nakon pandemije iznosi skoro 115% BDP-a, što znači i značajan rast rashoda za otplatu javnog duga sa rastom kamata usled inflacije.
Makronova administracija pokušava da penzionom reformom smanji buduće rashode za penzije, prvenstveno povećavajući broj godina za odlazak u penziju sa trenutnih 62 na u evropskim okvirima već odavno prihvaćenih 64, kao i objedinjavanjem do sada postojeće 42 osnovice u jednu jedinstvenu. Takođe, iznos penzije računao bi se na osnovu visine plaćenih doprinosa tokom celog radnog veka, a ne samo na osnovu najboljih godina.
Ovo je, međutim, povuklo za sobom masovne štrajkove koji su prvobitno otpočeli u decembru 2019. i trajali dva meseca, čime su postali najduži štrajk u istoriji Pete republike. Pandemija kovida je sve zaustavila i ove promene privremeno su završile u fioci, ali je ovaj proces ponovo započet prethodnih nedelja.
Prvo pripremljeni nacrt, pa onda i usvojeni novi zakon po specijalnoj proceduri podigao je ponovo buru u javnosti jer ne predviđa značajne ustupke sindikatima. Osnovni tekst je u praksi već pomenuta reforma koja treba da ograniči rast rashoda za penzije u narednim decenijama.
Iako sam zakon nije ništa revolucionarno – predviđa one parametarske reforme koje su već bile uvedene u većini drugih evropskih zemalja tokom prethodne dve decenije (smanjenje izdašnosti penzija i produžetak životnog veka) on je dočekan na nož od velikog broja građana i naravno sindikata. Sama reforma je prema Vladinim proračunima kroz ove promene predviđala uštede od 0,3% BDP-a u 2027. ili oko 9 milijardi evra.
Makron ne može da odustane od ove reforme jer je ona jedna od poteza koje je bio najavio u svojoj kandidaturi, i ostaće kao njegovo političko zaveštanje, imajući u vidu da mu traje drugi (i poslednji ustavni mandat). Specijalna procedura omogućila je izjašnjavanje o nepoverenju Vladi, što bi sa sobom podrazumevalo i nove izbore, ali je Vlada uspela da preživi ova glasanja, makar i kroz iglene uši. Prvo glasanje o poverenju bila je pokrenula desničarska partija Nacionalni front, i tu je Vlada imala veliku većinu pošto su protiv tog predloga glasali praktično svi. Ali naredno izglasavanje koje je bila pokrenula levičarska opozicija Vlada je uspela da preživi sa samo 9 glasova razlike.
Učešće penzija u % BDP-a, u 2020, odabrane zemlje. Izvor: OECD.
Najveći ekonomski izazovi Francuske
Nakon Bregzita, došlo je do prekomponovanja unutrašnjih odnosa u okviru EU. Otprilike u to vreme, Angela Merkel je napustila političku scenu. Ovo je ostavilo veliku prazninu u vođstvu EU pošto je ona bila percipirana kao neformalni lider, ne samo zbog vođstva u najvećoj evropskoj privredi i zemlji sa najvećim brojem stanovnika, već i zbog sposobnosti da napravi ili isposluje dogovore sa svima kojima je to trebalo uraditi, i da polako ali sigurno predvodi celu EU.
Mnogi su videli Francusku kao zemlju koja može da ispuni ovu prazninu, i prvenstveno predsednika Emanuela Makrona kao osobu koja može da popuni njene cipele. Ali sasvim je sigurno da do toga ne samo da nije došlo, nego da do toga neće ni doći u nekoj doglednoj budućnosti, jer se Francuska nalazi pred sopstvenim ozbiljnim strukturnim izazovima, ako ekonomske tako i političke prirode, koji je u tome sprečavaju.
Na prvom mestu se nalaze ekonomski problemi u kojima se Franuska nalazi. Ona i dalje jeste druga po veličini privreda u EU ali u njenom okviru nije nešto posebno dinamična – rast francuske privrede je tokom prethodnih 15 godina anemičan, i njen nivo razvoja je ostao na nivou proseka evrozone, mereno dohotkom po stanovniku. Ne treba uporedo posmatrati uspešnije zemlje evrozone sa Istoka koje su iskoristile šansu i značajno povećale svoj dohodak od tada, kao što su Slovačka ili Pojlska, već je dobar reper sama Nemačka. Pred koronu, Nemačka je svoj dohodak po stanovniku u odnosu na 2005. bila uvećala za 23%, a Francuska samo za 10%.
Dohodak po stanovniku, u međunarodnim USD iz 2017. Izvor: Svetska banka.
Tržište rada u Francuskoj je prilično anemično u poređenju sa onime u Nemačkoj, kada se posmatra stopa nezaposlenosti, koja je tokom zadnjih godina dvostruko veća. Najvažniji razlog za ovo je institucionalni: tržište rada u Francuskoj je previše regulisano, sa veoma jakom ulogom sindikata, i sa predimenzioniranim javnim sektorom, dok je minimalna zarada previsoka u odnosu na medijalnu što obeshrabruje zapošljavanje onih sa niskim kvalifikacijama.
I francuski političari postali su svesni problema nezaposlenosti, ali njihova rešenja često su mogla problem samo da pogoršaju – takav je bio potez skraćivanja radne nedelje 1998, smanjivanjem broja radnih časova sa 40 nedeljno, na 35 radnih časova. Iako veoma popularna, ona nije dovela do smanjenja nezaposlenosti.
Makronova administracija je probala da izvrši značajniju fleksibilizaciju radnog zakonodavstva, po ugledu na Nemačku i Švedsku, čime bi se prvenstveno olakšalo otpuštanje radnika, kao i uredili novi fleksibilni oblici radnih odnosa, ali ova reforma je zbog masovnih protesta sindikata značajno razvodnjena u odnosu na prvobitne nacrte, pa je i njen efekat na tržište rada znatno slabiji.
Nezaposlenost, u % radne snage. Izvor: Svetska banka.
Prema istraživanjima OECD-a, produktivnost francuske privrede počela je da usporava tokom prethodne decenije. Francuska industrija imala je rast produktivnosti sve do 2011. nakon čega on nestaje, ali stanje je još gore u sektoru usluga gde produktivnost praktično stagnira od početka 2000-ih. A spora produktivnost za posledicu ima i nisku stopu privrednog rasta.
Dok usporavanje rasta produktivnosti nije nešto nezabeleženo i u drugim privredama, usled veće uloge sektora usluga koje imaju nižu stopu rasta produktivnosti kao i smanjenja doprinosa IKT tehnologija, Francuska ipak ima neke specifičnosti koji imaju poseban negativni efekat po ova kretanja. To su prilično loši uslovi za pojavu digitalnih start ap kompanija usled prevelike i preskupe regulacije, dok su brojne profesije u praksi zatvorene za konkurenciju usled visokih prepreka za ulazak u granu.
Takođe, tu je i preveiko oslanjanje na sektor usluga: Francuska nije uspela da zadrži industriju na svom tlu, već je ona zbog visokih troškova poslovanja izgubila trku i preselila se na druge destinacije. Francuska ne samo da ima značajno niže učešće industrije u kreiranju BDP-a od zemalja koje su u evropskim okvirima uspele da zadrže industriju, kao što su Nemačka i Austrija, već i u poređenju sa prosekom evrozone.
Drugi politički izazovi
Francusko društvo politički je izuzetno polarizovano između dva kolektivistička pola, komunističke i nacionalističke podvrste. Jedina uteha leži u tome što se oni međusobno ne mogu gledati očima, što ostavlja mogućnost centrističkim partijama i političarima da se probiju do izvršne vlasti u ovom predsedničkom sistemu koji po prirodi stvari zavisi od preferencija medijalnog glasača.
To je bio slučaj i sa Makronom na prošlim predsedničkim izborima: njegova politička platforma imala manje zajedničkog sa poraženim levičarskim kandidatima u prvom krugu, ali njihovi birači su masovno glasali protiv Marin le Pen, iako je njena platforma njima bila mnogo bliža u domenu socijalnih i ekonomskih tema. Ali i dalje više od polovine elektorata je na prvom krugu predsedničkih izbora glasalo za krajnje leve i krajnje desne populiste, kao što su već pomenuta Le Penova i Žan Lik Melanšon, što nije nimalo dobro za demokratiju u Francuskoj.
Posebno zabrinjava to što su ovakvi politički pravci daleko od centra najpopularniji kod mladih birača, dok za centrističke partije uglavnom glasaju stariji. Sa protokom vremena i ovaj korektiv će se ubrzo izgubiti usled čiste biologije. Da je problem političke polarizacije veoma ozbiljan, govori nam i istraživanje iz januara 2022. godine koje je sprovela francuska Fondacija za političku inovaciju na kome je 71% ispitanika iz Francuske izjavilo da ’’za nekoliko godina građani neće moći da rešavaju svoje sukobe na miran način i da će se češće okretati nasilju’’.
Na to treba dodati i političku rascepkanost jer su se tokom prethodne decenije glavne političke partije koje su praktično davale oblik političkom životu cele zemlje raspale, po modelu koji je dosta ličio na našu Demokratsku stranku. Lideri su izlazili iz etabliranih partija i pravili svoje manje pokrete, udružili se i sarađivali pa potom ponovo rastajali, toliko da je francuski partijski sistem sada neprepoznatljiv. Ovo je i otvorilo mogućnost jačanja populističkih polova na levici i desnici, jer se politički centar urušio.
Stanje je i dalje haotično, i pitanje je da li će Makronova Renesansa umesti da stabilizuje politički centar i nakon prestanka njegovog predsedničkog mandata ostvari dobre političke rezultate, ili će popularnost njega kao lidera ostati vezana samo za njegovu političku ličnost, bez toga da se stvori oranizacija koja će moći da nastavi uspešno političko delovanje.
Imajući u vidu postojeća ograničenja, iako će Francuska i dalje ostati jedna od glavnih zemalja EU ipak neće moći da na njenom čelu zameni Nemačku kao neformalnog lidera. Za to bi bilo neophodno da se političke prilike u Francuskoj stabiliziju, da se potom i ekonomska situaciju poboljša, a da Nemačka dođe u neku ozbiljniju unutrašnju političku krizu. U suprotnom, sudbina će joj biti uvek druga violina u orkestru. Ali za sada deluje da je Francuskoj to sasvim dovoljno jer onda može da se u evropskim okvirima više posveti onim temama i oblastima koje za nju imaju najveći interes, umesto da po prirodi stvari bude rastrzana između svih gorućih problema koji se javljaju.
Glavni urednik Talasa