Foto: Unsplash
Nedavna najezda high-tech špijunskih balona iznad američkog neba – od Aljaske do Majamija, potvrdila je uvide uticajnog neokonzervativca Roberta Kejgana o potrebi redefinisanja realizma u teoriji međunarodnih odnosa. U svetu sve veće povezanosti i ubrzanog tehnološkog razvoja nema mesta za pasivnost i samodovoljnost. Izolacionizam je odavno postao passé, a izgleda da ista sudbina čeka i realizam.
Uzmimo na primer prilično rasprostranjenu tezu po kojoj je Rusija bila isprovocirana da započne rat. Navodno, Rusija je morala da reaguje jer Zapad nije bio spreman da dosledno sprovodi politiku udovoljavanja (appeasement) radi očuvanja postojećeg status quo. Ova intelektualna konstrukcija je anahrona jer stoji na pretpostavkama realnosti koja odavno ne postoji.
Njeni glasni zastupnici, poput teoretičara Džona Miršajmera ili Pitera Hičinsa iako i sami priznaju da sadašnja Rusija nije Sovjetski savez, niti da je njena vojska Crvena armija – ipak podrazumevaju da svet sa takvom Rusijom i sa takvom vojskom i dalje postoji.
Teorija ovih realista pretpostavlja stanje globalnog zaleđenog sukoba iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka koje treba da se veštački nakalemi na sadašnje vreme. Umesto uočavanja elementa koji ne postoje u realističkoj jednačini, realisti uporno istrajavaju na šablonskom shvatanju sveta zbog čega je njihova teorija beznadežno pogrešna.
Odavno je poznato da realizam nije u stanju da razume faktor nepredvidljivosti i promene i to je njegova osnovna mana. Njegovi zastupnici ne samo da nisu mogli da predvide, već nisu bili kadri ni da prihvate raspad bipolarnog sveta čak i onda kada se on odigravao pred njihovim očima, kao što i danas ne mogu da shvate da hladnoratovski balans snaga odavno ne postoji.
Ali, da li ovo znači da realizam jednostavno treba odbaciti? I kako danas može izgledati neko održivo realističko stanovište?
Pomenuti Robert Kejgan, iako sebe svrstava u „idealiste“ zalaže se za redefiniciju realizma, tj. „istinskiji“ realizam (truer realism) koji bi trebalo da prihvate i trezveni idealisti. Ovakav realizam treba da objedini zdravo realističko jezgro uz elemente drugih pozicija, pre svega idealizma. Drugim rečima, redefinicija pojma realizma pretpostavlja odbacivanje klasične dihotomije realizam-idealizam i kreiranje krovnog koncepata sa jakim objašnjavalačkim i čak predviđalačkim kapacitetom.
Istinski realizam – teza da u realističku jednačinu treba ubaciti i individualne motive, želje i stremljenja i ne oslanjati se na okamenjeni koncept nacionalnih država koji poput individualnih agenata deluju u anarhičnom vakumu međunarodnih odnosa – treba da obuhvati podjednako idealistički zanos i realističku opreznost.
Istinski realizam razume pobune stanovništva željnog slobode u udaljenim regionima sveta jer on prihvata činjenicu da je svet sve manji i da je uticaja ideja i pozitivnih uzora mnogo jače danas kada tehnologija omogućava munjevito širenje informacija. On takođe prihvata nepobitnost činjenice da su liberalne ideje i na njima zasnovan poredak od kraja Drugog svetskog rata, a naročito nakon sloma alternativne paradigme (komunizma), postale snaga koja determiniše svetska kretanja u meri u kojoj je to bilo nezamislivo čak i za zlatni vek liberalizma – pozni devetnaesti vek.
Istinski realizam u spoljnoj politici postaje tako kompletnije stanovište i pristup u rešavanju spoljnopolitičkih izazova a sve manje teorijska konstrukcija koja nasilno pokušava da ugura stvarnost u svoj skučeni intelektualni okvir.
Pozicija istinskog realizma omogućava da se drugačije razume rat u Ukrajini čak i po cenu da se prihvati teza da je Rusija bila „isprovocirana“, što tvrdi i sam Kejgan. Kejgan je tezu o isprovociranosti artikulisao na osnovu potpuno drugačijeg čitanja događaja u odnosu na standardno realističko. Ovde se upotreba reči provokacija ne odnosi na remećenje postojećeg balansa snaga nekakvim konkretnim političkim, ekonomskim ili vojnim merama, već ukupnim uticajem i snagom privlačnosti koje jedna zemlja može imati. Ukratko, Rusija jeste bila isprovocirana ali ne agresivnom politikom Zapada koji je po svaku cenu želeo NATO rakete na ruskim granicama već nadmoćnom životnom filozofijom.
Iako Kejgan možda nije u pravu u pogledu ruske meke moći koja se dosta uspešno širila, i još uvek se širi Zapadnim svetom, činjenica jeste da je Rusija propustila da pruži održivi model društvenog uređenja koji bi po atraktivnosti parirao zapadnom. Umesto toga, kako Kejgan lucidno opaža: „Moskva nije uspela da ponudi ni ideologiju, ni bezbednost, prosperitet, niti nezavisnost svojim susedima. Mogla je da ponudi samo ruski nacionalizam i ambiciju, i razumljivo je što istočnoevropljani nisu hteli da se žrtvuju na tom oltaru“.
Ništa više nije uplašilo Putina nego želja većine Ukrajinaca za sređenim životom u okviru liberalnog poretka i vladavine prva. Čak i da se Narandžasta revolucija nije desila i da je Janukovič ostao u fotelji ili, još ekstremnije, čak i da je Ukrajina ušla u NATO savez a da je sve ostalo isto, odnosno, da je reč o zemlji bez produktivnog stremljenja – poput Mađarske ili Srbije – Putin ne bi imao jak motiv da interveniše. Ono što je Putina isprovociralo nije jačina neprijateljskog oružja nagomilanog na granicama sa Rusijom, već snaga životne vizije različite od one koju je on tako tragično nametnuo svom stanovništvu.
Stoga, kada Putin napada Ukrajinu, on to ne čini zbog navodne fizičke ugroženosti lebenswelt-a već najpre zbog osećaja nemoći u odnosu na svet koji ide ispred njega, jer kako Kejgan kaže „ruski problem se u krajnjoj liniji ne može svesti na vojnu slabost … [već] na slabost u svim važnim oblicima moći, uključujući moć privlačnosti.“
Redefinicija realizma omogućava drugačije shvatanje motiva glavnih aktera ali i prihvatanje teze o jednoj jedinoj pravoj supersili, odnosno o Americi kao hegemonu, kao realnom geopolitičkom faktoru. Hegemon za razliku od klasične imperijalne sile, ne mora svoj uticaj da širi oružanim osvajanjem. On svoj uticaj može da širi prosto svojim postojanjem, bivanjem hegemonom, tj. jačinom „gravitacionog privlačenja“. Hegemon je poput najvećeg i najtežeg tela u Sunčevom sistemu oko koga se, hteli ili ne, okreću manja nebeska tela. Ali, hegemon po pravilu brani svoju dominaciju čim oseti ugroženost.
Klasična realistička objašnjenja imaju delimičnu upotrebljivost samo u svetu gde postoje akteri koji su po svojoj snazi prilično izjednačeni. Tamo gde postoji toliko nadmoćna sila u odnosu na ostale, kao što je slučaj sa Amerikom i njenim glavnim takmacima, tu od realizma nema puno koristi.
Redefinisani realizam podrazumeva drugačiju percepciju realnosti u odnosu na onu koju standardno nude realisti. Realisti poput Miršajmera smatraju da ravnoteža snaga podrazumeva dopuštanje manjim silama da očuvaju svoje sfere uticaja. Mnogi se još i danas pozivaju na stavove američkog diplomate i istoričara Džordža F. Kenana, nekadašnjeg ambasadora u Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu, koji se sa realipolitičkih osnova i u trenutku podizanja Gvozdene zavese zalagao da Sovjetski Savez ima pravo da zemlje istočne Evrope zadrži pod svojom sferom uticaja.
Po takvom stanovištu ne samo Ukrajina, već i dobar deo istočne Evrope nikada ne bi trebalo da pokuša da se emancipuje od ruskog uticaja. Na stranu to što je ovde reč o klasičnom realističkom redukcionizmu koji odbacuje ljudske ideale i stremljenja iz svojih kalkulacija, ova pozicija zapostavlja ključnu životnu činjenicu, a to je da nepomirljivi životni stilovi ne mogu da kohabitiraju na duge staze, naročito kada postoji očigledna nadmoć na jednoj strani.
Zašto bi jedna velesila dopustila daleko slabijoj sili da širi svoj uticaj u delu sveta koji pruža otpor toj manjoj sili? Sa stanovišta istinskog realizma, nema nikakvog opravdanja da se prave ustupci tamo gde ni kratkoročno a ni dugoročno ne postoje garancije da to neće oslabiti snažnijeg aktera. U protekle dve decenije Putin je uspevao da kapitalizuje politiku Zapadnog udovoljavanja na mnogo načina često deleći komplimente i mnogo čega drugog zapadnim liderima.
Sa druge strane, njegova propagandna mašinerija uporno je politiku udovoljavanja predstavljala kao znak zapadne slabosti, podmitljivosti i čak dekadentnosti. Takva politika, koju su u Evropi predvodili nemački političari, od Rusije je stvarala mnogo jaču i važniju silu nego što ona realno jeste. Takva politika nije hranila samo predimenzioniranu samopercepciju Rusa, već i dobrog dela sveta, naročito onog ophrvanog strasnim antiamerikanizmom. Da je de factohegemon SAD u tom periodu zaista bio zainteresovan za preventivno delovanje, a ne kalkulisanje i udovoljavanje, možda Putinu nikada ne bi palo na pamet da napadne Ukrajinu.
Postoji, ipak, mnogo dublji razlog zašto je aktivna podrška Ukrajini od strane Zapada dokaz njegove životne snage a ne neki nastavak idealističkog osvajanja sveta iz Klinton-Olbrajt intervencionističke ere. Po prvi put nakon pada Berlinskog zida Zapad se osetio istinski ugroženim i počeo da deluje. Osetio je da neko pokušava da dovede u pitanje teškom mukom izvojevano – pobedom nad nacizmom ali i komunizmom – pravo na slobodan život, odnosno liberalni poredak. Reč je o sukobu ontološki drugačijih vizija sveta koje ne mogu da koegzistiraju jedna pored druge, barem ne dugoročno.
U ovom sukobu, dakle, reč je o strahu Zapada da se neko drznuo da udari u temelje njegovog shvatanja sveta i to tako blizu njegovih simboličkih granica i tako beskrupulozno. Ovakvo razumevanje stvari omogućilo je Kejganu da razvije interesantnu tezu po kojoj se spoljnopolitički angažman SAD-a, naročito vojni, po pravilu percipira kao nužan od strane samih Amerikanaca, dok se samo naknadno, onda kada se neki od tih angažmana pokažu neuspešnim, kao u slučaju Iraka ili Avganistana, proglašava „pitanjem izbora“.
Hegemon tako samo post festum može da percipira sopstvene akcije kao pogrešne upravo zato što u strahu od narušavanja onoga do čega mu je najviše stalo, sopstvene vizije sveta i liberalnog poretka, on ne može da deluje drugačije nego preventivno i aktivistički. Ukoliko je ovakvo shvatanje tačno, višedecenijsko udovoljavanje Putinu zapravo je vrhunski dokaz vrednosne konfuzije i političke krize liderstva na Zapadu, koga je iz dogmatskog dremeža mogla da trgne samo tako brutalna i istovremeno besmislena Putinova vojna avantura.
„Ako su Sjedinjene Države za nešto krive u pogledu dešavanja u Ukrajini onda to nije svesna namera Vašingtona da širi uticaj na istočnu Evropu. Pre će biti da Vašington nije uspeo da shvati da je njegov uticaj već ojačao i da predvidi da će akteri nezadovoljni liberalnim poretkom težiti da ga svrgnu“. R. Kejgan
Za takvu pasivnu reakciju Zapada koja je „proizvela zver“ Kejgan optužuje Amerikance koji po njegovom sudu nisu u dovoljnoj meri svesni odgovornosti koju sa sobom nosi pozicija najmoćnije zemlje na svetu. Najviše su krivi američki političari zbog tavorenja u „stanju blaženog ignorisanja činjenice da se nalaze u neprestanoj borbi oko prevlasti, hteli to da priznaju ili ne“.
Jedan od najglasnijih kritičara Kejganove koncepcije, istoričar Endrju Bacevič (Andrew Bacevich) je u uvodnom tekstu za Foreign Affairs pocrtao nekoliko osnovnih kontraargumenata ovakvim tezama. Po njemu se preduslov svakog smislenog „vođenja sveta“ od strane Amerike sastoji u dva koraka. Prvi se odnosi na konačno odbacivanje političkog i ideološkog nasleđa famoznog dokumenta iz doba hladnog rata pod nazivom „NSC-68“, kojim su postavljene osnove vojnog širenja Amerike po čitavom svetu i taktike „svetskog policajca“. Drugi je klasični izolacionistički argument koji Bacevič ne želi tako da nazove.
Naime, Amerika se suočava sa unutrašnjim i spoljašnjim političkim krizama. Da bi pomogla svetu mora prvo sebi da pomogne, a da bi sebi pomogla ne može aktivno da glumi svetskog policajca. Umesto što „troškari“ pare na Ukrajinu, Amerika bi trebalo da „ublažava klimatske promene, bavi se krizom na granici [sa Meksikom], ili da rešava probleme američke radničke klase”.
Bacevič ide toliko daleko da tvrdi da je razvoj događaja pokazao da su Evropljani sposobni da sami rešavaju problem u svom dvorištu te da je, sa američkog stanovišta, „rat trebao da osnaži uverenje da je Rusija nečiji tuđi problem“. Ovoj sumnjivoj, post hoc ergo propter hoc argumentaciji se jednostavno može odgovoriti uverljivim ukazivanjem na činjenicu da Evropljani ne bi ni izbliza bili motivisani da demonstriraju svoju snagu da reakcija američke politike nije bila tako iznenađujuće odlučna i brza.
Setimo se samo Makronovog dosta ranog predloga čuvanja obraza Putinu, kao i nemačkog taktiziranja (do poslednjeg trenutka) kako u pogledu implementacije sankcija prema Rusiji, tako i u pogledu slanja ozbiljnijeg naoružanja Ukrajini. Zli jezici kažu da je presecanje Severnog toka bilo ozbiljna opomena Evropi da se prestroji tamo gde treba. U oba slučaja, snažna američka inicijativa korigovala je i usmeravala reakciju Evrope.
Realno gledano, odbacivanje političke paradigme intervencionizma uobličenog dokumentom NSC-68 predstavlja zahtev za vraćanjem točka istorije unazad. Takav zahtev bi značio da se Amerika odrekne statusa hegemona. Da li je to uopšte moguće? Pitanje je naravno retoričko. Za Ameriku može biti relevantno samo kako da zadrži i ojača svoj status a ne kako da ga ukine. Status se može zadržati raznim sredstvima, što širenjem meke moći što vojnom odbranom tamo gde je to potrebno.
Ipak, postoji element istine, i to dosta važne u Bacevičevoj kritici a koji prenebregavaju Kejgan i mnogi drugi zastupnici agilnijeg američkog stava. Reč je o unutrašnjoj krizi u kojoj se Amerika nalazi i prilično zdravorazumskoj tezi da samo konsolidovana zemlja može imati održiv spoljnopolitički uticaj. Ruska invazija na Ukrajinu proizvela je instiktivni odgovor Amerike i Zapada, što znači da je nerv za slobodom u demokratskim društvima još uvek živ. Izostala je, međutim, preventivna politika. Sam izostanak preventivnog delovanja govori o krizi Zapadne politike i potpunom odsustvu liderstva.
Čini se takođe da Bacevič, ali i drugi zastupnici klasičnog realizma, svako pozivanje za preventivnim angažmanom povezuju sa Klinton-Olbrajt erom intervencija. Ali preventivno delovanje ne treba automatski izjednačavati sa vojnim delovanjem. Postoji mnogo načina preventivnog delovanja od čisto političkih, ekonomskih pa i propagandnih koji dolaze pre vojne intervencije. Najvažnije, osnova preventivnog delovanja treba da bude politika principijelnosti odnosno, pridržavanje osnovnim principima na kojima počiva demokratsko društvo iz čega sledi da pravljenje mutnih dogovora sa sumnjivim režimima pre ili kasnije potkopava demokratiju kod kuće.
Sa druge strane, nema razloga zašto pozicija istinskog realizma ne bi u sebi sadržala izbalansiranost u pristupu i delovanju. Recimo, ukoliko se pogleda unazad, takav pristup podrazumevao bi odlučno presecanje saradnje sa Putinovim režimom nakon napada na Gruziju 2008 i okupacije Krima 2014. Ali „energetska stabilnost“ i ostali (lukrativni) aranžmani nadvladali su politiku principijelnosti i tako potkopali kredibilitet Zapadne politike.
Uostalom, istinski realizam je pre pristup i praktični stav a ne ideologija koja razbuktava strasti i zagovara beskonačne ratove. Sa stanovišta Zapada, istinski realizam podrazumeva trezveno sagledavanje vizije sveta koja je od Zapada načinile ono što on bez svake sumnje jeste – najuspešnija i najprivlačnija civilizacija u ljudskoj istoriji. Valjda je zato i treba braniti.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.