Foto: Unsplash
Predložena zabrana pušenja u zatvorenom prostoru je naišla na kritike iz više uglova, od kojih je jedan zasnovan i na pozivanju na slobodu izbora. Argument ide ovako: u čemu je problem sa duvanskim dimom, kad svi imaju slobodu da se ponašaju kako žele? Imaju li vlasnici lokala slobodu da odluče da li će pušenje u njihovom lokalu biti dozvoljeno?
Imaju. Imaju li potrošači slobodu da biraju hoće li da idu u pušački ili nepušački lokal? Imaju. Zar tržište neće samo da reši problem izloženosti dimu, uzimajući u obzir preferencije stanovništva (i pušača i nepušača) i tako praveći adekvatne podsticaje za vlasnike lokala vezane za pravila o pušenju?
Razmotrimo sada dosadašnje ishode u vezi sa duvanskim dimom u zatvorenim prostorima. Trećina odrasle populacije u Srbiji su pušači. Ako bi tržište uticalo na pravila pušenja na osnovu ovih podataka, to bi značilo da nepušački lokali uopšte ne bi trebali da budu retkost. Čak i ako pretpostavimo da je procenat pušača nešto veći u populaciji koja ima običaj da posećuje lokale i dalje bi trebalo da nepušački lokali budu redovna pojava. Međutim, lokali u Srbiji su ogromnim delom pušački, a delovi sa zabranjenim pušenjem često samo formalnost gde i dalje postoji izloženost duvanskom dimu.
Pretpostavka koju iznosim ovde je da je uzrok tome nešto što Nasim Taleb naziva “pravilo manjine”. Pravilo manjine kaže sledeće: “Sve što je potrebno je mali broj netolerantnih osoba da bi se cela populacija pokorila njihovim preferencijama”. Na primer, manjina populacije u SAD-u i Britaniji konzumira samo košer ili halal hranu, ali je takva hrana vrlo zastupljena u zemlji iz sledećeg razloga: manjina neće jesti hranu spremljenu na drugačiji način, dok većini nije zabranjeno da jede košer i halal.
Pravilo manjine nije nešto što je nužno negativno – nije loše masovno služiti košer i halal ako je to bitno manjini populacije ili izbeći ugrožavanje života manjine alergičnih osoba nesluženjem hrane sa kikirikijem u avionu ili školi.
Kako se ovo pravilo manjine odnosi na pitanje pušenja? Pretpostavka je da pušači imaju moć veta, navikli su da mogu da zapale kada odu u neki lokal i netolerantni su na ukidanje te mogućnosti. Pušenje je nešto što je “tradicija” i bez pušenja “nije to to”. Sa druge strane, nepušači uglavnom mogu da podnesu neko vreme u dimu i verovatno su i navikli na to.
Lično sam postao svestan toga koliko sam se kao nepušač bio navikao na redovnu izloženost duvanskom dimu kada sam se nakon godinu dana boravka u inostranstvu, gde sam svega par puta osetio duvanski dim, vratio u Srbiju. Redovna “udimljenost” po našim lokalima mi je tek tada postala primetnija – ranije sam je po pravilu trpeo jer mi je duvanski dim bio normalno stanje stvari.
Dalje, pošto nas gubici u odnosu na trenutno stanje bole snažnije nego što nam dobici donose zadovoljstvo (koncept zvan averzija prema gubicima), može se takođe pretpostaviti da će se pušači snažnije opirati gubitku ustaljenog prava na pušenje nego što će nepušači zahtevati i podržati “dobitke” u vidu vazduha bez dima. Sve ovo može da doprinese da preferencije pušača imaju mnogo veću težinu od preferencija nepušača. Zbog toga je za vlasnike lokala racionalan potez da pušenje dozvole.
Pozivanjem na “formalističke” argumente da svi imaju slobodu izbora se tako zamagljuju podsticaji koji idu u prilog dozvoljenom pušenju. Formalno gledano, vlasnici lokala i gosti imaju slobodu da se ponašaju kako žele i to dovodi do optimalnih ishoda. Praktično gledano, međutim, preferencije pušača imaju prioritet. To vodi do podsticaja za vlasnike lokala da dozvole pušenje.
Za neke pobornike slobode izbora pomenuto pravilo manjine i dalje ne bi bilo problem: to što trenutno stanje ide u korist pušenju nije nužno loše dokle god svi slobodno donose odluke.
Međutim, ukoliko bismo se osvrnuli i na posledice do kojih pravilo manjine u slučaju pušenja dovodi, mogli bismo da zaključimo da je prava tragedija to što nepušačka populacija koja “ne mora” da bude izložena duvanskom dimu (“ne mora” u smislu da nisu odabrali da budu pušači i da im često nije preferencija da budu u zadimljenom prostoru) ipak trpi štetu po zdravlje. Ova tragedija je još veća kada se ima u vidu to da je Srbija u evropskom vrhu po smrtnosti od karcinoma pluća.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
