Foto: Unsplash
Velike, tektonske promene svetske politike, u koje su domaće elite dve decenije polagale nadu pokazale su se mnogo nepredvidljivijim od onoga što smo naivno očekivali. Novi svet nije i po svemu sudeći neće biti mesto na kome će Srbi moći iskati pravde.
Usamljena, duboko u pozadini ratobornog i ujedinjenog Zapada koga je Putinov avanturizam samo osnažio i osokolio, Srbija je dovedena pred gotovo ultimativni izbor. Posledica je to politike sadašnje vlasti za čije decenijsko prenemaganje više nema sluha ali o Vučiću je već dovoljno rečeno, a od skora znamo i šta je njegov izbor.
Danas nema nikakve sumnje da je Srbija praktično prihvatila odredbe famoznog francusko-nemačkog plana o Kosovu. Zanimljivije pitanje ostaje kako se u novonastaloj situaciji snalazi srpska opozicija.
Desnica se veoma brzo i beskompromisno ogradila od francusko – nemačkog sporazuma kao izdaje, iako doduše nije uradila ništa drugo, niti izvršila ikakav značajniji pritisak na vlast da sporazum ne prihvati. Ovo je veoma neobičan pristup tzv. ,,sprečavanju izdaje“ koji su desničari proklamovali kao svoj cilj jer reč sprečavanje u srpskom jeziku podrazumeva delatnosti u cilju prevencije, a ne lečenje posledica neke radnje u poodmakloj fazi ili nakon pištaljke (potpisa).
Desničarska opozicija, međutim, ponaša se kao da nema nameru išta da spreči i malo je toga u njenim dosadašnjim aktivnostima na osnovu čega bi Vučić mogao zaključiti da mu odatle preti značajnija opasnost ukoliko povuče nepopularne poteze.
Kalkulacija desnice izgleda otprilike ovako. Neka Vučić uradi ono što mora, mi ćemo mudro sačekati i iskoristiti trenutak da izvučemo kakav ćar iz narodnih strasti kad ovaj završi posao. Kada potpiše, kritikovaćemo sporazum kao izdaju još jače, verovatno izaći na ulice, podići strašnu halabuku ali proces vršenja izdaje nećemo ometati. Nije stoga cilj sprečavanje izdaje i implicitnog priznanja Kosova već izvlačenje što veće političke koristi od svršenog čina pred koji će nas dovesti Vučić.
Da nije tako, onda bi i sama načelna saglasnost Vučića i Kurtija bila dovoljna da upali crvene lampice i izvede ,,patriotsku opoziciju“ na ulice još u februaru. Smirenost desnice me navodi zaključak da ni oni sami ne veruju da je mogućno išta drugo osim popuštanja pod pritiskom i potpisivanja sporazuma, pa ako je već tako neka Vučić izgubi dušu, bolje on nego mi.
Uveren sam da bi u slučaju dolaska desnice na vlast, sve što je potpisano i naknadno ratifikovano (a biće jer otpora u SNS-u nema) bilo ispoštovano kao međunarodna obaveza. Miloš Jovanović nije glup čovek i razume da će sutra, sve i da nekako postane vlast, Eskobar zakucati na vrata njegovog kabineta, a zna i da je pred njim gole zadnjice. Baš zato, neka Vučić obavi deo posla koji iziskuje tešku i neminovnu odluku i nosi užasnu odgovornost, a mi ćemo stajati po strani, spremni da se kako god je moguće politički okoristimo od nezadovoljstva dela naroda i pokupimo još koji rejting poen.
Nije cilj borba za Kosovo, koja je ionako folklorna i zavisi od faktora na koje ne možemo uticati poput toga hoće li Rusi izbiti na Dunav kod Kladova, već pravilna i pravovremena eksploatacija političkog trenutka. Klot politika. Nisu li radikali, uostalom, svojevremeno politički vrlo profitirali na padu Krajine? Nisu li ostali u vlasti i nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i fizičke predaje Kosova i Metohije? Prečesto precenjujemo principijelnost desničara iako za to nemamo mnogo osnova.
Ipak, desnici u celosti se mora priznati makar to što se o datom sporazumu izjasnila i prema njemu jasno odredila i nepravedno bi bilo reći da su svi na tom delu političkog spektra kalkulanti i oportunisti, mada rukovodstva stranaka to svakako jesu. Nešto je drugačija situacija na delu opozicije koji se naziva proevropskim i demokratskim sa mišljenjima koja variraju od prihvatanja do odbijanja i jednom sivom zonom između u kojoj pojedine stranke i istaknute javne ličnosti vole da ostaju nedorečeni i zadime prostoriju digresijama, cinizmom i ambivalentnošću, u fobiji od zauzimanja strane.
Pohvalno je ipak to što su mnogi evropjeci, pre ili kasnije shvatili da je tema kosovskog sporazuma trenutno najvažnije pitanje sa kojim se Srbija suočava. Među prvima je sporazum podržao Dobrica Veselinović iz Ne davimo Beograd, a slično je učinio i Pavle Grbović i to na vrlo elokventan i nedvosmislen način. Nešto je duže lutala stranka Slobode i pravde čije je zvanično ćutanje apropo sporazuma dugo bilo glasnije od svega što je na ovom delu srpske opozicije uopšte bivalo izgovoreno. Ipak, mora se reći da kada su progovorili, nisu zvučali nemušto.
Sve tri stranke zauzele su primeren i odgovoran stav, bez mućenja vode i skretanja s teme. Niko ne očekuje da predstavnici ovih partija kliču Caru Lazaru pod mišku sa Boškom i Milicom, niti da kleče na Gazimestanu suznih očiju kao neki koji pokušavaju da izgrade imidž narodnih tribuna.
Ne očekujem ni to da neko, samo zato što je proevropska opozicija mora automatski biti protiv svega što dolazi iz vlasti, kako u očima nekih koji im politički uopšte nisu bliski, ne bi izgubili opozicioni kredibilitet. Ti koji će ih optužiti za izdaju do juče su pili vino sa naprednjacima i snishodljivo se divili mnogim od Vučićevih populističkih poteza. Ne tražim mnogo, samo toliko da ljudi za koje znam kakvih su političkih uverenja zauzmu logično stajalište i iskreno zastupaju svoju autentičnu politiku, bez obzira na reakciju čaršije i patriotskih monopolista, te da na koncu pokažu da razumeju odgovornost svoje uloge tako što će strah i političku korist staviti po strani zarad višeg cilja. Mačke u džaku više nisam rad kupovati.
Nije sporno da Srbija ima suštinske, strukturalne problema u vidu demokratskog deficita, odsustva vladavine prava i korupcije, te kada bi oni bili svedeni na prihvatljiv nivo, sve bi, pa i rešavanje kosovske krize bilo donekle lakše. Pojedini u proevropskoj opoziciji, uključujući i stranke poput Demokratske zauzimaju ovaj stav i pitanjima poput onih o demokratiji i ko je rušio u Savamali skreću sa teme kako ne bi imali nikakvog određenog gledišta glede samog sporazuma i kako bi time sprečili da izgube, pa evo vi sami procenite šta oni imaju da izgube.
Setih se parafraziranih reči Isidore Sekulić, ta oni ni propasti ne mogu, toliko malo imaju. Neću reći da u DS-u greše kada demokratiji i vladavini prava pridaju primat nad ostalim temama, svi bi mi voleli da Srbija vodi svoju kosovsku politiku kao etablirana liberalna demokratija sa nekakvom perspektivom ali u trenutnim spoljnopolitičkim okolnostima ne vidim kako da nazovem ovaj pristup osim eskapističkim. U 2023. godini kada je Zapad zajednički rešio da izvrši pritisak bez presedana na Prištinu i Beograd da zaključe kakav takav sporazum, izlaziti u javnost sa bajatim programima od pre pet godina, te ignorisati i potcenjivati težinu novonastalih okolnosti je u najmanju ruku neodgovorno.
Pod utiskom sam i nedavnog gostovanja Zdravka Ponoša na N1 ali ne zbog toga što sam čuo išta originalno već zato što je toliko toga izgovoreno, a da pri tome uopšte ne mogu da shvatim šta taj čovek misli. Deo proevropske opozicije pokušava da neodređenošću, stilskim figurama i poetskim nadahnućem zamagli stavove o svojoj kosovskoj politici do te mere da mi naivni pomislimo kako tu ipak ima neke dublje kreativne misli, te da bi oni mogli da kod stranaca iskamče nešto bolje, na način demokratskiji i transparentniji od Vučića.
Demokrate i Ponoš namerno ili slučajno zanemaruju jednu važnu činjenicu, da je nerešeno pitanje Kosova i Metohije generator nacionalizma, autoritarnosti i najomiljenije populističko oruđe svakog srpskog gazde od Miloševića naovamo. Kosovo ima potencijal da mobiliše narodne mase, a gde mase kriknu, vladavina prava rikne. Može li društvo opsednuto pitanjem teritorija i vlastitog naroda van matice, kojem preti Damoklov mač rata i izvesne izolacije od liberalno-demokratskog sveta poroditi liberalnu demokratiju i revnosne institucije? Da je moglo, danas bi imali oboje.
O delu nominalno proevropske opozicije koji popunjavaju Tadić i Jeremić neću trošiti puno reči. Njihovi stavovi zvuče mi kao da su nadahnuti dubokim i ličnim resantimanskim osećanjima prema Vučiću i Zapadu, a povremeno mi se čini da osećam vonj Komunističke partije Kine. Mogu reći samo to da ako Srbija već mora imati narodnjačku vlast, starog dobrog radikalskog (pašićevskog) kova onda bih radije na tom mestu gledao Vučića nego Vuka Jeremića. Vučiću takva uloga stoji mnogo bolje, a ima i bogatije radno iskustvo.
Sigurno je samo to da se Srbija nalazi u prilici koja neodoljivo podseća na 1989. godinu. Srbi danas lamentiraju nad činjenicom da naš vođ sa kraja prošlog milenijuma nije razumeo međunarodne okolnosti i voleli bi listom da je bilo drugačije, a pojedini među nama ohrabruju sadašnjeg da se otisne u još nesigurniju pustolovinu. Pazite šta želite, možda vam se ostvari.
Nikada kao sada nije bilo vreme da se pokaže da li su akteri na političkoj sceni odgovorni ljudi od integriteta ili politički kalkulanti i mrtva puvala. Ako se ispostavi da je desnica u Srbiji uložila više snage i strasti u razbijanje gej parada i zlostavljanje homoseksualaca nego u sprečavanje nečega što je sama krstila nacionalnom izdajom onda je ova otužna slika možda i najtačnija mera njene moralne vrednosti ali će u svemu biti dobro što je makar i ona razumela da treba da se delimično pritaji i pusti neizbežno da se dogodi.
Nasuprot njima, proevropska opozicija koja oćuti ili promumla dane pred nama, dodvoravajući se narodnim sentimentima ili vlastitom egu je upravo onaj deo političke scene za koji bi možda i najbolje bilo da ga nema, da se skloni i da pusti hrabrije i decidiranije da popune prazninu.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Master politikolog