Foto: Unsplash
Kao što je čitaocima Talasa verovatno poznato, često pišem o SF filmu kao, uopšteno govoreći, srećnom spoju žanra i medija. Još od legendarnog Zvezdanog ekrana našeg istaknutog pisca, izdavača i prosvetitelja Zorana Živkovića koji smo svi gledali kao mali u čudesnim terminima školskog programa Radio Televizije Beograd, lako je pokazati kako su naučna fantastika i filmska umetnost povezane i isprepletane na mnogstruke kreativne načine.
Ono što je iritantno u diskusijama SF filma poslednjih par decenija jeste to što se široko rasprostanjeno razočarenje – ili, još gore, ravnodušnost – prema novijim ostvarenjima žanra zasniva uglavnom na holivudskoj produkciji glavnog toka. Da, vrlo je lako kritikovati nedostatke, pa i totalne promašaje, ostvarenja kao što su Gravitacija, Interstelar ili Prometej; zapaziti da ovde ne govorimo o zbilja kapitalnim budalaštinama i idiotizmima kao što su Elizijum, Ad Astra ili Ne gledaj gore. Međutim, to ne znači da ima smisla govoriti o „krizi SF filma“ uopšteno, zato što već duže vreme najbolji deo produkcije i nije holivudska A produkcija, već nezavisni studiji i često entuzijastični pojedinci i male grupe stvaralaca, kao i produkcija iz zemalja van engleskog govornog područja. Ovaj tekst namenjen je upravo toj, nedovoljno poznatoj, riznici SF stvaralaštva koja je postala moguća od početka veka i milenijuma najvećim delom zbog dramatičnog tehnološkog napretka u CGI domenu, kao i pojeftinjenja relevantne opreme i resursa. Kao i u svemu drugom, tehnološki napredak skupa sa globalizacijom, upravo najviše koristi malim igračima i stvaraocima, a ne etabliranim centrima produkcije (nasuprot glupostima i trolovanjima koje standardno čitamo i slušamo iz domaćih medija i sa „društvenih“ mreža).
Pošto se uvek mora napraviti (mudar!) izbor, ovde ukratko prezentujem samo šest naslova, što nipošto ne treba da znači da nezavisna produkcija ima samo toliko ostvarenja vrednih pažnje svakog ljubitelja žanra. Naprotiv! Svako je ne samo slobodan, već i pozvan da napravi sopstvenu listu, a ovo što sledi – bez nekog posebnog reda, posebno ne vrednosnog – samo je provokacija u tom smislu. Kada se ovome dodaju i brojni kratkometražni SF filmovi iz DUST produkcije – gde ima svega i svačega, ali neki su neosporno briljantni – onda se zaključak da je savremena tehnologija dovela do značajnog procvata žanrovske kinematografije čini neizbežnim. Što je suprotno od onog što ćete čuti od blaziranih kritičara, „kritičara“, skeptika i „skeptika“.
Dakle, evo liste; koliko god je moguće, trudio sam se da izbegnem spoiler-e, što ovde – za razliku od prikaza loših knjiga i filmova – zaista ima smisla.
Uzvodna boja
Uzvodna boja (eng. Upstream Color)(2013): Ovde smo već govorili o briljantnom Okidaču, prvom filmu teksaškog genijalca Šejna Karuta, koji predstavlja pravi filozofski zlatni rudnik sa sve budžetom od 8 hiljada dolara. Karutov sledeći film ima već tipičniji indie budžet od cca. 100 hiljada dolara – za koje gledalac i dalje dobija redovima veličine više nego u gledanju holivudske produkcije glavnog toka. Uzvodna boja nije sižejno ništa jednostavnija od sopstvenog naslova koji je izuzetno teško adekvatno prevesti, a pogotovo korektno interpretirati. Ovde ću samo pomenuti da sa jedne strane imamo nežnu ljubavnu priču, a sa druge strane fascinantni biološki narativ koji istražuje životni ciklus fiktivnog parazita koji povezuje orhideje, svinje i ljude – i tek u retrospektivi shvatamo da su te dve priče zapravo jedna priča. Kao i Okidač, tako je i Uzvodna boja brutalan i po mnogo čemu mračan film; mnogo diskutovani „srećan kraj“ pomirenosti ljudi i prasića je zapravo duboko sarkastičan i aludira više na Životinjsku farmu, nego na Volden Henrija Dejvida Toroa, knjigu koja se u filmu referencira na mnogo mesta. Uprkos tome, kao i kod Okidača, Karut je ovde postigao verovatno najuzvišeniji cilj svakog kreatora: kad završite sa gledanjem Uzvodne boje, istog trenutka ćete osetiti ekstremnu, neodoljivu želju da se vratite na početak i pogledate ga ponovo. Gotovo kao da vam je u glavi nekakav… parazit.
Izveštaj o Evropi
Izveštaj o Evropi (eng. Europa Report) (2013): Jedan od najboljih prikaza realističnog istraživanja Sunčevog sistema – i potencijalnog vanzemaljskog života u njemu – u kinematografiji ikada. Iako su „pronađeni snimci“ (eng. found footage) najčešće površna, infantilna i trivijalna vrsta filma, svako pravilo ima izuzetaka – ovde je to način za slanje vrlo ozbiljne astrobiološke poruke. Ekvadorski režiser Sebastijan Kordero koji radi u Sjedinjenim Državama, snimio je ovaj film za samo 11 dana sa glumcima koji svakako nisu šekspirovski kalibar, ali to samo dodaje na vernosti čitavog koncepta i gradi dodatno klaustrofobičnu atmosferu tenzije koja prati čitav film. Nasina misija sa ljudskom posetom upućena na Jupiterov satelit Evropu, mesto sa najvećom količinom tečne vode u našem planetskom sistemu i shodno tome mesto od izuzetnog značaja za astrobiologiju, sa tehnologijom bliske budućnosti, prikazana je u ovom nezavisnom ostvarenju sa impresivnim nivoom detalja i izuzetno veštim korišćenjem ne samo CGI-ija, već i autentičnih snimaka sa Međunarodne svemirske stanice.
Kongres
Kongres (eng. The Congress) (2013): Remek-delo izraelskog multimedijalnog umetnika Arija Folmana i nije u bukvalnom smislu reči nezavisna produkcija, s obzirom da je koštalo oko 8 miliona evra, ali je po duhu i habitusu svakako vrlo indie. Zasnovan na Folmanovoj maštovitoj i liberalnoj interpretaciji humorističkog romana Stanislava Lema Futurološki kongres iz 1971. godine (!), Kongres se bavi temama kao što su virtualna i proširena stvarnost, personalni identitet u svetu veštačke inteligencije i umova učitanih u računar, starenja u virtualnim svetovima, ali i prirode stvaralaštva i autorskih prava na isto u transhumanističkom svetu. Dakle, teme koje postaju aktuelnije i aktuelnije sa svakom proteklom godinom. Kongres usput demonstrira – što je možda najmanje važna vrlina ovog filma – da se originalne tehnologije poput rotoskopije i live-action animacije mogu koristiti ne samo za impresioniranje najmlađih među nama, već i za prenošenje istinski dubokih umetničkih šporuka. Sjajna glumačka postava na čelu sa maestralnom Robin Rajt, za kojom ne zaostaju ni Pol Đamati, Deni Hjuston i Harvi Kajtel, dopunjava čitav utisak. Štogod mislili o društvenim i političkim implikacijama Lemove/Folmanove distopijske vizije budućnosti (a autoru ovog teksta ona nije nimalo bliska, ni idejno ni temperamentalno), Kongres je SF film za koji se mirne duše može reći da je različit od svega drugog na šta ćete naići u ponudi.
Koherencija
Koherencija (eng. Coherence) (2013): 2013. godina je očigledno za indie SF produkciju nešto slično kao što je 1905. bila za teorijsku fiziku: čudesna godina, annus mirabilis. Kad smo već kod fizike, Koherencija je kreativan i jednostavan pokušaj da se bizarne posledice fenomena kvantne superpozicije, oličene u originalnom „paradoksu“ Šredingerove mačke, prikažu na način koji ima – tipično precenjenu – čuvenu „ljudsku dimenziju“. Kako se od samog početka kvantne fizike postavljalo to kontroverzno pitanje „kako to izgleda biti u superpoziciji stanja?“, jedan umetnički odgovor na to je ultra-jeftini, ali i vrlo efektivni, film Džejmsa Vorda Birkita (budžet procenjen na oko 50 hiljada dolara). Kuriozitet ovog filma jeste da je reditelj želeo da ga napravi bez scenarija, kao svojevrsnu simulaciju „izranjajuće stvarnosti“ (eng. emergent reality): pošto se najveći deo filma dešava u kući, čak u jednoj sobi, reditelj je glumcima predstavio generalnu ideju i sugestije, prepustivši im da sami improvizuju dijalog scenu po scenu. Na taj način je generisao mnogo materijala, iz kojeg je kasnije izabrao ono što se u njegovu stvaralačku viziju uklapalo – metod ne suviše različit od onog koji se pokazao uspešnim u mnogim oblastima nauke i tehnologije.
Teret
Teret (eng. Cargo) (2009): švajcarski SF film – i to zvanično prvi, ali kakav početak! (Naravno, ne treba ga pobrkati sa australijskim postapokaliptičkim filmom istog imena sa Martinom Frimenom iz 2017. godine; ostvarenje o kojem ovde govorimo daleko je ozbiljnije.) Teret je jedna vrsta borhesovsko-kišovskog pastiša koji „pozajmljuje“ čitav niz tipičnih naučnofantastičnih tema i tropa, ali to čini na dovoljno originalan i inteligentan način: pratimo posadu svemirskog broda koji prenosi teret do stanice na periferiji Sunčevog sistema, ali među članovima posade i u prostoru za teret imamo mnogo više od onog što se na prvi pogled vidi. U Teretu tako imamo i Matriks, i Filipa Dika, i Odiseju u svemiru, i Horizont događaja,ali i celu Alien seriju, pomalo Frederika Pola, ali i dašak Viljema Gibsona i Alistera Rejnoldsa, pa i klasične SF-horor računarske igre kao što je System Shock. Na taj način, Teret je duhom dijametralno suprotan od gore navedenog Kongresa: on podseća na mnoge filmove koje smo gledali, knjige koje smo čitali i igrice koje smo igrali, ali to radi na način koji nije vulgarno plagiranje, nego im čini čast – i navodi nas da im se vratimo. Budžet od 4,5 miliona švajcarskih franaka veoma je skroman za film iz podžanra spejs opere, ali ovo ostvarenje je izuzetno realistično i detaljno upravo u žanrovskim okvirima; nasuprot naivnim predstavama o budućnosti, ovde imamo realistične svemirske brodove čija su stakla prljava, a skladišni prostor izgleda… pa, upravo onako kako bi skladišni prostor jednog kosmičkog teretnjaka trebalo da izgleda!
Rajski zapis
Rajski zapis (fr./eng. Eden Log) (2007): SF produkcija nikada nije bila jača strana francuske kinematografije, ali ovo je jedan od onih izuzetaka koji potvrđuju pravilo. Film Franka Vestiela sa skromnim budžetom od oko 2,3 miliona eura se može posmatrati i kao naučna fantastika, i kao horor, i kao psihodelija, ali svi gledaoci će se složiti da je veoma mračan – i to u bukvalnom, kao i prenesenom značenju. Iako je film u boji, često se čini da zapravo gledamo crno-belo ostvarenje, jer je osvetljenje toliko slabašno – i to je u okviru zapleta potpuno opravdano. Ceo film od 101 minuta je snimljen ručnom kamerom, što je samo po sebi svojevrsni tehnički podvig. Lavkraftovski detalj se nalazi već u samom naslovu – doslovni prevod „rajski zapis“ je čist cinizam, ali to je istovremeno i ime korporacije koja je ne samo opsednuta čistoćom, već se bavi eksploatacijom jednog naročito velikog drveta – što je višestruka ironična aluzija na prvobitni raj u judeo-hrišćanskoj mitologiji (Eden). Protagonista tokom većeg dela filma nema pamćenje ni identitet, što čini vraćanje na pojedine scene po završetku filma gotovo obaveznim. On se probija kroz mračni lavirint, boreći se sa mutantima – a ne stoji mnogo bolje ni u odnosu sa retkim saveznicima na koje nailazi. Rasplet je duboko dvosmislen i otvoren ka višestrukim tumačenjima, u najboljoj francuskoj tradiciji. Što bi rekli prodavci polovnih automobila (ali ovaj put iskreno): vredi pogledati!