Foto: Unsplash
Kada je pred Novu godinu povučen iz procedure predlog novog zakona o policiji, to je ocenjeno kao uspeh civilnog društva. Slično je ocenjeno i povlačenje predloga Zakona o unutrašnjim poslovima 2021. Opozicija, je, naravno, pokušala da se ogrebe o „uspeh“ i prikaže ga kao plod sadejstva sa građanima. Iako je uspeh svako sprečavanje nedemokratske vlasti da legalizuje davljenje slobode, nije dovoljno samo sprečiti legalizaciju diktature, već se mora sprečiti i njeno maskiranje.
Normalizacija istiskivanja opozicije iz javnog prostora i političke arene, odnosno svođenje njene aktivnosti samo na predizborni proces i strogo kontrolisane emisije na državnim medijima (bili oni u državnom ili privatnom vlasništvu), sprečavanje dopiranja nezavisnih medija do većeg broja građana, uporno uništavanje ugleda skupštine kao glavne političke institucije putem sramotnog ponašanja poslanika… sve to se maskira ili barem relativizuje sumnjivom osetljivošću vlasti na pritiske „odozdo“, neposredno od „naroda“, dok se pritisak legalne i legitimne opozicije marginalizuje.
Naša politička scena se tako polako svodi na trougao predsednik-vlada-građani. Skupština je praktično nevidljiva. Kad je vidljiva, nije razumljiva. Kad je razumljiva svodi se na uvrede, pretnje, i nasilje, što više nije zanimljivo nikom, osim zagriženim stranačkim aktivistima. Tako skupština postaje slepo crevo, a vlada samo pomoćni organ predsednika.
Pogledajmo primere koji polako uobličavaju takvo gledište među građanima. Tokom 2018. je tekao „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, iako se „unutrašnji dijalog“ jedne države kraće naziva „skupština“. Vlast je u septembru 2022. taj „dijalog“ dovela u skupštinu da bi naspram desnice izgledala umereno, a naspram ostalih „patriotski“). Građani su prepoznali da od skupštine nema vajde, pa su se direktno obraćali predsedniku još od 2017. da ih spasi mini-hidroelektrana. Sastanak sa njim su izborili 2019, iako predsednik nema ustavna ovlašćenja u tom pogledu. Iste godine se sličan slučaj zbio sa dužnicima banaka u „švajcarcima“.
Osim pomenute reforme u sektoru bezbednosti, u proleće 2021. vlast se natezala sa protestima oko oporezivanja frilensera, u leto 2021. sa advokatima, a tada je i povukla predlog zakona o vodama nakon „pritiska odozdo“. Ministar Nedimović je preuzeo odgovornost za loš zakon o vodama, a ministar Vulin za zakon o unutrašnjim poslovima koji je iste godine povučen. Vrhunac „zbližavanja“ predsednika i naroda je bio u zimu 2021. kada je vlast povukla predlog zakona o eksproprijaciji i menjala zakon o referendumu nakon ozbiljnijih „protest odozdo“ čije lice je bio Savo Manojlović.
Pored svega, predsednik već serijski skriva uzurpaciju nadležnosti vlade čuvenim „molbama“ koje onda vlada usvaja, kao da (ni)su u pitanju jasne naredbe. Ne treba zaboraviti ni slučajeve kolektivnog spavanja vlade u kasarni u Nišu 2016, primanja građana ranim jutrom 2017, te naručivanja trafo-stanice 2020.
Izgradnja neposredne veze predsednika i građana na ovaj način bi bila upitna i da nema drugog procesa koji potiče sumnju da se radi o strategiji – ograničavanja delovanja opozicije. Još 2018. su poslanici SNS podnosili stotine amandmana kako bi prigušili glas opozicije, nateravši je na bojkot skupštine, a zatim i izbora 2020, da bi 2022. obrnuli taktiku u ekspresno odbacivanje amandmana opozicije. Uz to vlast teško ograničava slobodu govora opoziciji u skupštini, dozvoljava provokacije vladajuće većine, te skupštinu jednom rečju pretvara u kontrolisani haos koji je otuđuje od građana.
Kada se sagledaju ovi trendovi, uočava se namera vlasti – obesmišljavanje svih institucija i svođenje političkog sistema na predsednika i građane koji mu se obraćaju za milost. Za razliku od ranijih perioda ili drugih delova sveta, otvorena diktatura poput fašističke ili komunističke ne bi dala priliku EU i SAD da relativizuju gubljenje demokratije u Srbiji zarad nekih „viših“ interesa („stabilokratija“ ili trans-atlantsko geopolitičko nadgornjavanje o kome sam pisao ranije za Talas, ili nešto treće).
Stoga je vlastima neophodno institucije zadržati, ali ih istovremeno sprečiti da doprinose ključnom uslovu liberalne demokratije – podeli vlasti. Vlast mora biti skoncentrisana, a poricanje koncentracije vlasti u rukama jedno čoveka se lakše pravda kada demokratske institucije postoje na papiru. Ovo je suština nove forme autoritarne vlasti koja se naziva „iliberalnom demokratijom“ ili „izbornom demokratijom“ (jer imati izbore ne znači zbilja imati i slobodu izbora) ili „mekom diktaturom“ ili „takmičarskom autokratijom“, između ostalih naziva.
Donekle, slične primere vidimo u Poljskoj i Mađarskoj. Na primer, poljska partija „Pravo i pravda“ (PiP) je iskoristila svoju skupštinsku većinu da nametne svoje ljude pravosuđu, medijima, javnim preduzećima i uopšte državnim agencijama, dok u skupštini gde god može ograničava vreme za raspravu i izglasava zakone što je to brže moguće. Socijalnom politikom kupuje naklonost ključnih procenata glasača koji donose prevagu. Jedno od prvih tela koje je PiP stavila pod kontrolu je bilo upravo medijsko regulatorno telo, a prva bitna meta je bila televizija N24 kao glavna nezavisna televizija. U znak protesta, nezavisni poljski mediji su pre dve godine držali crno-bele slike na svojim ekranima sa porukama u odbranu slobode medija. Da nije bila većim delom pod američkih vlasništvom (Warner Bros. Discovery) i tako mobilisala zvaničnu američku podršku – bila bi ugašena.
Ako ovo zvuči poznato, to nije slučajno. O borbi da se zamaskira uticaj SNS na pravosudni sistem sam pisao ranije – ključ strategije je u skupštinskoj kontroli sudskog i tužilačkog sistema i čvrstoj disciplini vladajuće skupštinske većine kojoj komanduje predsednik vladajuće partije. Tako se piramidalno, hijerarhijski, predsednik vladajuće partije nameće i kao gazda skupštine, te stoga i kao gazda i budžeta i vlade i pravosuđa, vladinih agencija, državnih preduzeća, tendera, a samim tim i privrede i medija, pa stoga i kritičnog broja glasača. „Štrajk“ REM-a zbog navodnog pritiska opozicije je samo poslednji dokaz bitne taktike u strategiji gašenja demokratije u Srbiji – čvrste kontrole nad nacionalnim frekvencijama.
Ako su finansijska (2008) i migrantska (2015) kriza olakšale „Pravu i pravdi“ Jaroslava Kačinjskog i Orbanovom „Fidešu“ grabljenje vlasti kroz bacanje krivice na briselsku i globalističku elitu i plašenje građana najezdom muslimana, Vučiću je u tome pomogla i hronična kosovska kriza gde je ustupcima kupovao spoljni legitimitet, dok je optuživanjem DS-a za ustupke kupovao unutrašnji.
Mešajući ekonomski intervencionizam sa plitkim nacionalizmom, gušenjem medija i populističko-ucenjivačkim socijalnim davanjima (osim onih u vreme epidemije, tu su i februar, jun, decembar 2022), Vučić pokazuje da je usvojio dobar deo taktika iz Mađarske i Poljske. Tako i Orban u vreme izbora deli finansijsku pomoć, plaća „13. penziju“, zamrzava cene, vezuje glasače državnim poslovima (otuda stotine hiljada aktivnih članova SNS), pritiska medije ekonomskim instrumentima.
Nema sumnje da i Vučić i Orban i Kačinjski uživaju organsku, autentičnu, ideološki zasnovanu podršku jednog dela birača, da su drugi deo ucenili, a treći kupili. Nema sumnje ni da su uspeli da se pozicioniraju u spoljnoj politici tako da amortizuju ili istrpe pritiske iz EU i SAD ka demokratizaciji (mada deluje da je Poljska tu najranjivija na finansijske pritiske iz EU).
Ipak, vidimo i da izborni sistemi igraju određenu ulogu. Poljska „Ujedinjena desnica“ okupljena oko „Prava i pravde“ ima velike probleme da održi unutrašnju koheziju. Proporcionalni izborni sistem sa izbornim jedinicama od oko 10 poslanika je dovoljno „razdrobljen“, pa proizvodi i neke posledice većinskog sistema: glasa se za jednog od kandidata sa liste, što primorava partije da neretko kandiduju nepartijske ličnosti; jača značaj ličnosti što olakšava unutrašnje sukobe; te favorizuje veće partije.
Sa druge strane, proporcionalnost održava manje partije, tako da su poljske partije prinuđene na koalicije koje donekle liče na partije u većinskim izbornim sistemima sa njihovim umerenijim i ekstremnijim frakcijama. Dodatno, poljski senat se bira po jednokružnom većinskom sistemu, u kome je na poslednjim izborima opozicija, prinuđena da se ujedini, odlično prošla. Ne samo da je uspela da nametne svog kandidata za ombudsmana, već i poslednje ankete pokazuju da će izbori 2023. biti neizvesni.
Orban je u Mađarskoj menjao izborni sistem u pravcu neke vrste mešovitog: 106 u jednomandatnim jedinicama sa jednim krugom glasanja, a 93 u proporcionalnom sistemu zatvorenih lista, što je primoravalo opoziciju da se ujedinjuje. Izborne jedinice su crtane na štetu opozicije, a sumnja se i da je nekoliko partija istureno da bi se opozicioni front razvodnio (čak su se pojavljivale i partije imena sličnih opozicionim, što je kasnije viđeno i u Srbiji).
Na prošlim izborima Orban je odneo oko tri miliona glasova, a ujedinjena opozicija oko dva. U 30 izbornih jedinica razlika između njegovog Fideša i ujedinjene opozicije je bila manja manja od 4.600 glasova, a od toga je Fideš pobedio u 15. Ukidanje dvokružnog glasanja je takođe škodilo opoziciji, jer podstiče razdor u njenim redovima, baš kao što je SPS podsticao razdor u opoziciji uvodeći tri kandidata u drugi krug izbora u Vojvodini 1990-ih.
Kako se opozicija zbližavala, tako je Orban dizao broj kandidata koje partije moraju izbaciti u jednomandatnim jedinicama, prvo na 27, pa na 71, jer se tako primoravaju da konkurišu jedni drugima, što u dvokružnom sistemu sa dva prvoplasirana kandidata u drugom krugu ne bi bio slučaj. Kada se opozicija u nuždi ujedinila za izbore 2022, Orban je uveo „izborni turizam“, pravo da se glasa u drugoj izbornoj jedinici, čime je mogao ciljati ključne trke i odneti prevagu. Uz glasove brojne mađarske dijaspore koja je potpuno uz Orbana, mađarska opozicija se još i dobro drži.
Za sada je Vučić prekrajao izborni sistem u pogledu izbornog praga, kako bi u skupštinu uvukao ekstremnu desnicu koja bi SNS učinila umerenijom partijom u očima Zapada (teškom mukom da se doktor Nestorović tek tako pojavio na izbornoj listi „Dveri“). Kombinacija pobrojanih metoda i proporcionalnog izbornog sistema koji omogućava gvozdenu partijsku disciplinu za vlast i razdrobljenu marginalizovanost opozicione partijske scene daju Vučiću razlog za optimizam. Uz to, međunarodne okolnosti – trka za litijum, stabilnost energetskih i transportnih koridora, sankcije Rusiji i status Kosova – obećavaju da će Zapad samo na rečima podsećati na dobrobiti demokratije u Srbiji. To je poslednji deo slagalice naše diktature.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu