Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: Unsplash

Stara izreka kaže da ništa nije tako sigurno kao što su to smrt i porez. Međutim, o tome kako treba da izgleda neki poreski sistem, kako u teoriji, tako i u praksi i dalje postoje velike debate. Ustanovljena su neka načela, ali konačni dizajn ipak zavisi od brojnih elemenata, od kojih su samo neki ekonomski, a veliki broj njih društveni ili politički.

Najveća debata vodi se između zagovornika proporcionalnog i progresivnog poreskog opterećenja, koja se u svojoj suštini svodi na debatu između efikasnosti i nejednakosti. Početkom tranzicionih reformi, u najvećem broju zemalja pobedu je odnela struja koja je zagovarala efikasnost i proporcionalni porezi su postali pravilo u gotovo svim zemljama Centralne i Istočne Evrope (CEE).

 

Proporcionalno VS. progresivno

Al Kapone je u SAD dopao zatvora ne zbog bavljenja organizovanim kriminalom, već zbog utaje poreza. Ali to što se porez mora plaćati, ne znači da je jasno koliki bi iznos poreza trebalo da bude. U poreskim sistemima sa proporcionalnim porezom na dohodak svi plaćaju istu poresku stopu, bez obzira na to koliko su zaradili.

Sa druge strane, u progresivnim sistemima visina poreske stope zavisi od toga koliko ste zaradili – sa rastom prihoda raste i poreska stopa. U zemljama CEE dobar primer proporcionalnog poreza na dohodak je Estonija sa stopom od 20% na sve nivoe prihoda, a progresivnog Slovenija sa poreskim stopama od 16%, 27%, 34%, 39% i čak 50%, u zavisnosti od nivoa prihoda.

Zagovornici proporcionalnog sistema tvrde da je on bolji jer je lakši za primenu – to je jeftinije i za sama preduzeća jer im smanjuje troškove administriranja, ali i za samu državu koja treba da kontroliše primenu poreskih propisa. Ovo je posebno važno u državama koja imaju slabe administrativne kapacitete – čitaj nesposobnu, korumpiranu, loše obrazovanu i plaćenu državnu službu u kojoj je u zapošljavanju i napredovanju prisutniji nepotizam nego meritokratija – jer te propise onda nema ko da primeni.

U takvom okruženju jedan aršin (u vidu jedne iste poreske stope) za sve je mnogo lakši za primenu. Drugi važan argument se tiče ekonomske efikasnosti: ljudi reaguju na podsticaje. Ljudi vrednuju ne samo novac koji mogu da zarade, nego i svoje slobodno vreme koje mogu da provedu van posla. Ako je poresko opterećenje toliko da previše oporezuje prihode od rada, onda će oni najuspešniji imati manji podsticaj da rade, a veći da vreme provedu u dokolici.

Veličina ovih efekata zavisi direktno od poreskih stopa – ako je progresija niska, verovatno je da oni zbirno uzeto biti slabi, ali ako je progresivnost poreskih stopa jako visoka, efekti će postati vrlo brzo vidljivi. A oni su negativni na ekonomska kretanja – ako najproduktivniji delovi društva počnu da manje rade jer im se to više ne isplati, to će se osetiti svuda. Na primer, ako morate na neku zahtevnu operaciju sigurno bi vam bilo važno da nju izvodi vrhunski lekar sa iskustvom, a ne njegov mlađi neiskusni kolega jer je ovaj prvi na pecanju pošto mu se ne isplati da zbog visokog poreskog tereta odradi još jednu operaciju prekovremeno.

Zagovornici progresivnog oporezivanja uglavnom se baziraju na utilitarnim argumentima: da svaka dodata jedinica novca ima manju vrednost za onog ko već zarađuje puno u odnosu na onoga koji zarađuje malo. Ovo je i logično: onome ko zarađuje minimalac od ispod 400 evra mesečno, pa dobije povišicu od 10%, tih dodatnih 40 evra će više značiti nego što će onome ko zarađuje 2.000 evra pa dobije u vidu povišice od 10% dodatnih 200 evra. Ako se onda poreskim sistemom uzme malo više od onih koji zarađuju više zarade, onda se ostavlja prostor da onima koji zarađuju manje zarade uzme i manje kroz porez. Ovo bi trebalo da smanji nejednakost u društvu koja se neumitno javlja usled različitih sposobnosti, mogućnosti, izbora pa čak i samo sreće u životu.

 

Nije sve u poreskom sistemu, nešto je i u poreskim stopama

Ovo stanovište da proporcionalne stope znače ekonomsku efikasnost za razliku od progresivnih stopa (koje imaju jači negativni uticaj na privredna kretanja) ipak nije dovoljno samo po sebi jer po strani ostavlja pitanje poreskih stopa. Da li je po ekonomsku efikasnost i ubrzanje ekonomskog rasta bolje imati proporcionalni porez sa stopom od 40%, ili progresivni sa stopama od 10% i 15%? Gotovo sigurno ovo drugo. Ali je opet gotovo sigurno bolje imati proporcionalni sa stopama od 20%, nego progresivni sa 15%, 20%, 30% i 40%.

Takođe, retki su čisti proporcionalni ili progresivni poreski sistemi. U velikom broju zemalja na svetu postoje mešoviti sistemi gde se prihodi od zarada oporezuju u sistemima koji imaju karakteristike i progresivnosti i proporcionalnosti. Na primer, postoji samo jedna poreska stopa koja važi za sve nivoe prihoda, ali zato postoji visok neoporezivi iznos zarade, pa efektivna poreska stopa koja se zaista i plaća zavisi od visine zarade.

Česti su i različiti poreski izuzeci, odbici ili krediti, najčešće za izdržavane članove domaćinstva, kao što su deca ili nezaposleni supružnik – u ovom slučaju progresivnost će postojati i sa istim nivoom zarada, ili će neko sa višim prihodima plaćati čak nižu efektivnu poresku stopu, u zavisnosti od porodične situacije. Kroz ove poreske odbitke moguće je voditi i razne vrste parcijalnih ekonomskih ili socijalnih politika – u  nekim državama su troškovi za školovanje (npr. školarina na fakultetima) ili stanovanje (kamate na stambeni kredit) poresko izuzeće, što pojeftinjuje ulaganje u školovanje i kreiranje ljudskog kapitala, ili olakšava put do dolaska do porodičnog doma.

 

Iskustvo zemalja Centralne i Istočne Evrope

Ova debata o kvalitetima i efektima proporcionalnih i progresivnih poreskih sistema bila je živa tokom 1980-ih godina u razvijenim zemljama, koje su tada krenule u proces smanjenja visokih progresivnih poreskih stopa koje su bile uvedene u decenijama nakon Drugog svetskog rata.

Najviša poreska stopa bila je zabeležena u Švedskoj, od čak 102% za najviše prihode (da, ako zaradite neku sumu iznad postavljene granice, ne samo da ste sve to morali da uplatite kao porez nego i da na to dodate još novca), što je na svojoj koži osetila spisateljica Astrid Lindgren, autorka niza dečijih romana o Pipi Dugoj Čarapi.

U to vreme ni SAD nisu puno zaostajale, sa najvišom poreskom stopom od 91% koja je 1964. bila spuštena na 77%. Reganova administracija je u SAD smanjila poreske stope, a taj potez sledio je niz prvenstveno evropskih zemalja (uključujući pored Velike Britanije, Francuske i Nemačke, čak i gorepomenutu Švedsku).

Poreski sistemi u ovim zemljama ostali su progresivni, ali su poreske stope za najviše prihode znatno smanjeni. Ovakva poreska politika bila je jedan od ključnih ekonomskih reformi koje su ubrzale ekonomski rast u tim zemljama u tom periodu nakon stagflacije.

Kada su zemlje CEE započele tranziciju početkom 1990-ih godina, i poreska politika bila je jedna od važnih elemenata njihovog uspeha. I kod njih je bila vođena debata o progresivnom i proporcionalnom oporezivanju. U tom trenutku se najveći broj zemalja bio odlučio da je politika preraspodele nešto od drugorazrednog značaja u odnosu na politiku stvaranja ove vrednosti.

Jednostavno, ove zemlje su bile siromašne i nije se imalo šta puno deliti. Prva zemlja koja je uvela proporcionalni porez na dohodak bila je Estonija, a kada se videlo da je ovakva reforma imala dobre ekonomske rezultate, njenim putem su krenule i druge države: prve one baltičke (Litvanija i Letonija), a potom Rumunija i Mađarska, Slovačka i Bugarska. Poljska i Slovenija ostale su jedine zemlje CEE koje su od početka imale i zadržale progresivni poreski sistem. Dobro poresko okruženje jedan je od razloga za dolazak (i ostanak) stranih kompanija, ali i razvoj domaćeg sektora privrede, što je rezultiralo preobražajem ovih ekonomija i rastom standarda kroz rast produktivnosti i plata.

 

Pouke za Srbiju

U Srbiji je na snazi režim proporcionalnog poreza sa stopom od 10% ali sa nekim progresivnim i regresivnim karakteristikama. Što se progresivnosti tiče, postoji neoporezivi cenzus koji iznosi trećinu prosečne zarade, i godišnji porez na dohodak građana na iznos viši od tri prosečne godišnje zarade po stopi od 10%, i na prihode više od šest prosečnih godišnjih zarada po stopi od 15%.

A sa regresivne strane, prvo postoje maksimalni iznosi za socijalne doprinose ekvivalentni onima od petostruke prosečne zarade (oni koji zarađuju više od ovog cenzusa na tu razliku ne plaćaju doprinose). Postoje i minimalni iznosi doprinosa koji odgovaraju otprilike minimalnoj zaradi (oni koji zarađuju manje od ove osnovice jer ne rade puno radno vreme ipak plaćaju pun iznos doprinosa kao da primaju punu platu).

Pored ovih nelogičnosti, pokazalo se da Srbija zbog niskog neoporezivog dela zapravo značajno više opterećuje najniže prihode u poređenju sa drugim zemljama okruženja, što ima uticaja i na konkurentnost zemlje u radno intenzivnim delatnostima i visini zarada. Takođe, Srbija je prema podacima iz SILK istraživanja jedna od evropskih zemalja sa najvišom zabeleženom nejednakošću u Evropi. Usled svega toga, javljaju se argumenti da bi Srbija trebalo da promeni svoj poreski sistem i uvede jače elemente progresivnog oporezivanja.

Međutim, uvođenje progresivnog oporezivanja bez jačanja poreske administracije samo znači dodatno opterećenje za administriranje bez adekvatne kontrole. U praksi mogli bismo da očekujemo brojne probleme. Progresivno oporezivanje ne bi pogodilo sve one koji primaju visoke zarade: plate u javnom sektoru se ugovaraju u neto iznosu, pa se tu ništa ne bi promenilo nego bi povećanje tereta osetio samo privatni sektor. I tu ne bi baš svi: u Srbiji je i dalje prisutno izbegavanje plaćanje punih poreza i doprinosa time plaćanjem dela zarade na ruke u kešu, što je jedan od razloga zašto je toliko visok udeo zaposlenih koji rade na minimalac ili sličnu jako nisku platu.

Tu su i poreski povlašćene grupe, kao što su paušalci, koji najčešće plaćaju znatno niže poreze – pored već standardnih programera, tu su još i advokati i taksisti, koji se tu nalaze usled svoje pregovaračke moći u politici. Taksisti mogu da svojim štrajkom parališu gradove, a advokati ceo sudski sistem, što se već i događalo. Drugim rečima, uvođenje poreskog sistema pogodilo bi samo neke sa visokim zaradama, a ne sve, što prilično obesmišljava ovakvu politiku jer bi pravila trebalo da se primenjuju jednako za sve u skladu sa njihovim prihodima, umesto parcijalno.

Dodatni problem jeste taj što nejednakost u Srbiji nije posledica (samo) nepostojanja progresije u poreskom sistemu. Dobar dokaz za to jeste i simulacija toga šta bi se desilo ako bismo prepisali poreski sistem Slovačke, zemlje koja ima progresivno oporezivanje (koje su ponovo uveli 2013, sa poreskim stopama od 19% i 25% i sa prilično visokim neoporezivim cenzusom). Slovačka je 2020. imala meru nejednakosti GINI od 21, dok je on u Srbiji iznosio 36; slovački poreski sistem u Srbiji bi GINI smanjio tek za 1,2 poena (Altiparmakov, Ugrinov, Lakićević, 2020). Veći problem u nejednakosti u Srbiji nalazi se na nekom drugom mestu.

Takođe, neke zemlje CEE su se u prethodnih nekoliko godina vratile progresivnim poreskim sistemima u domenu poreza na dohodak. To su učinile prvo Slovačka 2013, potom Letonija 2018, Litvanija 2019. i na kraju Češka sasvim nedavno 2021. Bugarska, Rumunija, Mađarska, Hrvatska i Estonija su zadržale proporcionalno oporezivanje, dok Slovenija i Poljska od početka imaju progresivne sisteme.

Ove zemlje su u trenutku vraćanja progresije u poreski sistem od današnje Srbije bile znatno razvijenije – Slovačka je 2013. imala BDP po stanovniku dva puta viši nego Srbija danas, mereno u USD, isto kao i Litvanija 2018, dok je Češka 2021. imala BDP po stanovniku čak tri puta viši nego mi danas.

Dakle, da bi progresivni sistem preraspodele imao smisla onda bi prvo trebalo ispuniti uslov da postoji nešto što može da se raspodeljuje. Takođe, da bi bilo kakva poreska reforma imala smisla, kakva god ona bila, ona se ne treba posmatrati izdvojeno od društvenog konteksta, strukture privrede i njenog razvoja, a tu nam zemlje CEE daju dokaz da je pored dobrih poreskih pravila koja su stimulativna za privredu mora postojati i institucionalni okvir u vidu vladavine prava, poštovanja zakona, podnošljivih zakona i niske korupcije. I da su upravo to važni nedostajući elementi naše ekonomske slagalice.