Glavni urednik Talasa

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Unsplash

Padom Berlinskog zida i početkom tranzicije, bivše zemlje socijalističke privrede našle su se pred dilemom kako razvijati privredu dalje u potpuno novim okolnostima. Polazno stanje bilo je veoma loše. Preduzeća su bila bez iskustva sa tržišnim načinom poslovanja. Imala su zastarelu tehnologiju pošto ona nije bila obnavljana tokom prethodne dve krizne decenije u kojima su brojne socijalističke zemlje bankrotirale. Proces privatizacije je tek trebalo sprovesti ili privatizovana preduzeća naučiti kako da posluju na tržištu. Jedna od velikih prečica u ovakvoj situaciji bile su strane investicije.

Zemlje Centralne i Istočne Evrope – Mađarska, Češka, Slovačka i Poljska, a potom i ostale zemlje u tranziciji kao Rumunija i Bugarska te balkanske zemlje izlaz iz situacije potražile su u stranim investicijama iz nekoliko razloga. Prvi je bio nedostatak domaće štednje. Niska domaća štednja značila je male mogućnosti za investiranje i visoke kamatne stope, a bez investiranja danas nema privrednog razvoja sutra. Plasiranje štednje iz inostranstva, bilo u vidu kredita ili investicija, ubrzaće po ovom osnovu ekonomski rast. Ovo će dovesti do kreiranja novih radnih mesta, što je veoma važno u trenutku kada se resetovao celokupni privredni sistem pa je i nezaposlenost rasla dok se privredna aktivnost usporavala.

Drugi važan razlog jeste prenos tehnologija, što se možda najbolje može videti u primeru automobilske industrije. Sve zemlje CEE imale su automobilsku industriju, ali ona je bila pravljena za autarkično tržište tih zemalja, sa veoma malim izvozom. Automobili su bili mnogo lošijeg kvaliteta u odnosu na one sa zapadnih tržišta (dovoljno je samo pogledati trabanta iz Istočne Nemačke i uporediti ga sa nekim VW modelima iz Zapadne Nemačke).

Početkom tranzicije dotadašnja automobilska industrija našla se u neobranom grožđu: priliv dobrih a jeftinih zapadnih polovnih automobila na domaćem tržištu i nemogućnost da svoje automobile prodaju na inostranom zbog lošeg odnosa cene i kvaliteta. Strane kompanije koje su došle u ove zemlje donese sa sobom i nove tehnologije u industriji do kojih zastarele domaće fabrike nikako ne bi mogle same da dođu. U ove zemlje došli su Volkswagen, Daewoo, Hyundai, Kia, Land Rover, Citroen, Renault, Toyota, Fiat. Proizvodnja automobila brzo je prevazišla nivo proizvodnje dostignut u najboljim danima automobilske industrije pre tranzicije.

 

Faktori privlačenja

Strane investicije su počele da pristižu u ovaj region u velikim iznosima iz nekoliko razloga. Privlačni faktori (pull factors) bili su: niža cena radne snage u odnosu na razvijene zemlje porekla ovih investicija, što je konkurentska prednost usled čega kompanija može svoj proizvod da ponudi po nižoj ceni u odnosu na konkurenciju i tako plasira veće količine i ostvari viši profit; geografska blizina velikom tržištu Zapadne Evrope i dobra saobraćajna povezanost što je značilo niske troškove prevoza; relativno dobro obrazovana radna snaga i već postojeći industrijski kapaciteti i znanja; jasni politički signali da ove zemlje žele da postanu član jedinstvenog evropskog tržišta što bi eliminisalo transakcione troškove kroz političku stabilnost.

Faktori koji su navodili kompanije da inače krenu u proces investiranja u drugim državama (push faktori) bili su ubrzavanje globalizacije (baš početkom 1990-ih održavane su runde multilateralnih pregovora iz kojih je 1995. nastala Svetska trgovinska organizacija koja je kreirala okvir za slobodnu međunarodnu trgovinu) i otvaranje velikog broja do tada zatvorenih privreda međunarodnoj trgovini i kompanijama – od bivših socijalističkih zemalja sovjetskog bloka do NR Kine i Indije, i niza drugih azijskih, afričkih i latinoameričkih zemalja.

 

Prelivajući efekat investicija

Kratkoročni efekti stranih direktnih investicija bili su povećanje industrijske proizvodnje i zaposlenosti u novim preduzećima koje su bile filijale kompanija iz inostranstva. Oni su i danas veoma značajni – zaposleni u FDI danas čine oko 20% zaposlenih u privatnom sektoru u ovim državama. Ali po privrede ovih zemalja mnogo su važniji dugoročni dinamički efekti ovakvih investicija, jer su upravo oni imali transformativni uticaj.

Prvi efekat je transfer nove tehnologije – razvijene zemlje nalaze se na granici tehnoloških mogućnosti, poseduju najsavremeniju tehnologiju i već je koriste u proizvodnji pa njihov privredni razvoj zavisi od istraživanja i kreiranja novih tehnologija. Sa druge strane, zemlje u razvoju mogu da se razvijaju i samo primenom već postojećih tehnologija iz tih razvijenih zemalja. Jer lakše je kupiti mašinu i koristiti je nego napraviti potpuno novu i efikasniju. Ali i transfer tehnologije nije tako lak, brz ni jeftin kako izgleda: u CEE zemljama su upravo SDI bile jedan od glavnih mehanizama prenosa nove tehnologije. Njima je povećana produktivnost i nivo proizvodnje u postojećim industrijama, ali i započeta aktivnost u nekim novim kojih ranije nije bilo ili su bile tek u zametku.

Drugi efekat bila je saradnja inostranih kompanija sa već postojećim domaćim preduzećima. U početku su SDI bile koncentrisane na prebacivanje dela proizvodnog procesa u ove zemlje kroz privatizaciju već postojećeg preduzeća ili izgradnju novog greenfiled projekta. Međutim, posle nekog vremena je veliki broj ovih kompanija počeo da sarađuje sa domaćim dobavljačima i da ih uključuje u svoje proizvodne lance, time štedeći na transportnim troškovima i osiguravajući lakšu kontrolu nabavke u okviru just-in-time menadžmenta. Ali preduslovi za to bili su da ove domaće kompanije mogu da ponude traženu količinu delova i komponenti po utvrđenom kvalitetu.

 

 

Treći efekat bio je difuzija znanja kroz domaću privredu. Kada strana kompanija dođe i donese sa sobom novu tehnologiju koju koristi u radu, to ne znači da će ona ostati zauvek čuvana samo kod nje, kao što je to slučaj sa receptom koka-kole koji stoji u sefu u Atlanti. Ovakvo kreirano znanje može da se kreće kroz ekonomiju kretanjem samih radnika kroz privredu, od jednog ka drugom preduzeću. Postojanje obučene radne snage privlači i druge investitore (ne samo inostrane, nego i domaće) u tim sektorima, i onda mogu da privuku produktivne radnike ponudom bolje plate. Kako se radnici kreću od kompanije do kompanije oni sa sobom nose znanja i veštine koje dele sa drugim kolegama, što povećava produktivnost celog sektora.

Četvrti efekat je nastanak novih domaćih preduzeća koje su osnivali radnici u inostranim kompanijama. Rad u multinacionalnim kompanijama srednjeg i višeg tehnološkog stupnja koji su dolazili u zemlje CEE zahteva veliki broj stručnih radnika, kao što su inženjeri različitih profila. Njihov razvojni put često je započinjao radom upravo u stranim kompanijama, da bi nakon sticanja iskustva otvarali svoja mala preduzeća koja su radila u tim sektorima, pružajući specijalizovane usluge ili uključujući se u lanac snabdevanja sa svojom proizvodnjom, pošto su poznavali potrebe i tehnologije velikih kompanija. Ova preduzeća bi potom rasla i razvijala se, da bi deo njih uspeo da postanu velike firme u svojim oblastima.

 

Šta možemo da naučimo?

U literaturi postoji ne baš tako jasna podela kapitalističkih sistema. Kako bi to rekao jedan od autora – koliko različitih mislilaca, toliko i različitih podela. Pre pada Berlinskog zida, komparatni ekonomski sistemi bili su jasnije omeđeni: kao dominantno tržišni (sa eventualnom podelom na anglosaksonski i evropski tip, i kao dominantno centralno-planski.

Nakon praktičnog nestanka centralno-planskih ekonomija, veća pažnja počela je da se daje razlikama među različitim karakteristikama tržišnih ekonomija. U evropskim okvirima upravo su zemlje CEE – pojedinačno Poljska, Mađarska, Češka, Slovačka i Rumunija – dobile naziv privreda zavisnih od SDI, pošto inostrane kompanije čine upravo najproduktivniji deo njihove privrede i njen veliki deo, kao što investicije iz inostranstva čine i veliki udeo u ukupnim investicijama.

Imajući u vidu da Srbija isto privlači u zadnjoj deceniji visoke prilive SDI, ona počinje polako da liči na ove zemlje u tom smislu. Stok SDI u Srbiji u % BDP-a ne odudara previše od tog stoka u Češkoj ili Slovačkoj, ali je zato mereno u evrima ta suma značajno niža. To znači da je Srbija ipak verovatno tek na početku ovog procesa i da postoji još dosta veliki prostor za priliv SDI.

Visoke inostrane investicije mogu sa sobom da imaju i negativne posledice. Prvenstveno jer privredni razvoj previše zavisi od njih pa se manje pažnje posvećuje drugim izvorima investiranja – ali šta onda kada SDI kao izvor investicija presuše? Posledica su ozbiljni privredni problemi. Situacije u kojima se pojavi recesija, neka politička nestabilnost ili kada dođe do velikog rasta troškova zaduživanja jesu one u kojima se naglo smanjuje priliv stranih investicija.

Ovo je upravo stanje koje je iskusila srpska privreda nakon krize 2008/9. kada je snažno smanjen priliv investicija iz inostranstva, da bi se on ponovo vratio nakon 2015. Dakle, treba nam neka rezilijentnost u odnosu na SDI. To ne treba da bude njihovo otežavanje, već veća pažnja na rešavanje uzroka niskih stopa domaćih privatnih investicija koje treba da budu važan motor razvoja.

Istraživanja pokazuju da su među glavnim preprekama za više stope domaćih investicija (koje su dosta niže od onih u zemljama CEE) visoka korupcija i loši rezultati u domenu vladavine prava, a to je upravo ona oblast u kojem zemlje CEE imaju i mnogo bolje rezultate od Srbije. Velike multinacionalne kompanije imaju svoje resurse kojima mogu da se zaštite od ovih problema, ali njih mala i srednja preduzeća jednostavno nemaju.

Ali opšte poboljšanje privrednog ambijenta stimulativno bi delovalo i na SDI, kako na njihovo privlačenje, tako i na povezivanje stranih kompanija sa domaćim dobavljačima i njihovo uključivanje u globalne lance snabdevanja. Ovo je upravo i najslabija karika našeg dosadašnjeg iskustva sa SDI – ona se ne bi povezivala sa domaćom privredom, nego bi velika industrijska preduzeća koja bi došla u Srbiju uglavnom nastavila da posluju kao izolovano ostrvo, koristeći sve dobijene prednosti u vidu subvencija i poreskih olakšica ali bez saradnje sa domaćom privredom. Ovo je prilično prigušilo te prelivajuće efekte SDI koji su bili dosta značajni u razvoju zemalja CEE.