Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 9 minuta

Foto:  Unsplash

 

Među velikanima koji su nas napustili ove godine, Džejms Lavlok zauzima posebno mesto, ne samo zbog toga što je preminuo tačno na dan svog 103. rođendana (26. 7. 1919. – 16. 7. 2022.) i bio aktivan gotovo do poslednjeg dana (što je svakako podvig, ali sve češći u ovom dobu dramatičnog produženja ljudskog života zahvaljujući napretku medicinskih nauka), već pre svega zbog toga što se njegovo delo dotiče toliko mnogo aktuelnih – i sve aktuelnijih – tema ne samo nauke, već i tehnoloških, ekonomskih i društvenih primena.

Njegova istraživanja tokom oko 7 decenija (!) predanog istraživačkog rada osvetlila su mnoga pitanja koja su sa ogromnim zakašnjenjem tek tu pre koju deceniju postala deo eko-aktivističkih, ali i transhumanističkih ideja. Izuzetni fleksibilan i prilagodljiv, u apstraktnoj nauci baš kao i u inženjerskim primenama, zainteresovan za sve sfere ljudske delatnosti od astronomije do baštovanstva, od energetske politike do gedžeta za snalaženje u divljini, Lavlok je po mnogima bio stvarna ličnost najsličnija liku Q iz filmova o Džejmsu Bondu.

Istovremeno, on je imao izrazito pobunjenički, individualistički, pa i libertarijanski duh, koji ga je navodio da se, karakteristično, tokom poslednjih 60-tak godina predstavlja kao „nezavisni istraživač od 1964. godine“ i da odbije čitav niz angažmana, pa i počasti koje su podrazumevale bar delimični gubitak intelektualne slobode i potpune nezavisnosti.

Rođen davne 1919. godine u Lečvort Gardenu, prvom od eksperimentalnih „korporativnih gradića“ u Velikoj Britaniji, Džejms Efraim Lavlok je bio prilično problematično dete. U autobiografiji izuzetno iskreno govori o problematičnim aspektima svoje porodice, zatvorskom stažu svog oca koji se nije opismenio sve do odraslih godina, antivakserskom i socijalističkom aktivizmu svoje majke, te kvekerskoj religiji kojom je bio indoktriniran u detinjstvu; u zrelom dobu, smatrao se nereligioznim/agnostikom. Porodica se često selila, a mali Džejms je najveći deo školovanja proveo u južnom Londonu, gde je opet po sopstvenom priznanju bio prosečan – sem u par naučnih predmeta koji su ga zanimali – učenik, u konstantnom sukobu sa školskim autoritetima.

 

 

Ova situacija je učinila da je po završetku srednje škole radio razne poslove, poput pomoćnika u fotografskoj radnji, u večernjim časovima pohađajući pojedina predavanja na Birbek koledžu i gutajući knjige iz raznih oblasti nauke i inženjerstva. Kako se mnogo decenija kasnije prisećao, upravo ova zadrška između srednjeg i visokog obrazovanja mu je pomogla da kroz čitav život traži multidisciplinarne perspektive i izbegava preteranu specijalizaciju.

Sreća mu se osmehnula par godina kasnije kada je dobio stipendiju, zahvaljujući kojoj je studirao najpre hemiju u Mančesteru, a za zadrškom zbog svetskog rata, 1948. godine doktorirao je medicinu u Londonu na čuvenoj Londonskoj školi higijene i tropske medicine. Tokom rata je, kao i velika većina britanskih naučnika i inženjera, radio na različitim vojnoistraživačkim projektima; u njegovom slučaju, to su bili načini kako da se vojnici najefikasnije zaštite od opekotina na bojnom polju i kako da se opekotine najbrže saniraju.

Godine 1954. dobio je prestižnu Rokfelerovu stipendiju i izabrao da je provede na medicinskom fakultetu Harvardskog univerziteta. Docnije je jedno vreme proveo i na Jejlu, a 1961. godine je napustio britanski NIH da bi radio na Hjustonskom univerzitetu, gde je takođe uspostavio čvrste veze sa programima NASA. Od 1964. godine, iako se zvanično vodi kao nezavisni istraživač, zadržao je niz počasnih akademskih veza kao gostujući predavač, najpre na Hjustonskom univerzitetu, a kasnije na Univerzitetu u Redingu u UK. Od 1982. godine povezan je sa Marinskim biološkim društvom u Plimutu, najpre kao član saveta, a zatim i kao predsednik društva.

Objavio je oko 200 naučnih radova, iz najrazličitijih oblasti, najviše iz ekologije, medicine, primenjene fizike i geofizike. Zaštitio je više od 50 patenata, ponajviše za detektore i drugu opremu neophodnu za hemijsku analizu. Od njegovih izuma, ubedljivo najznačajniji je detektor elektronskog zahvata (eng. electron capture detector), uređaj od ogromne važnosti za primenu gasne hromatografije. Ova metoda je posebno osetljiva na otkrivanje malih primesa halogena i organometalnih jedinjenja, što je čini važnom za merenje industrijskog i drugog antropogenog zagađenja, poput tragova pesticida u hrani i životinjskim tkivima.

Najčuvenija primena ovog detektora, koji je Lavlok konstruisao davne 1957. godine, bila je mapiranje globalne raspodele azotnih oksida i hlorofluorokarbonata početkom 1990-tih i dokazivanje veze ovih supstanci sa oštećenjem ozonskog sloja. Ovo je u konačnom ishodu dovelo do sklapanja Montrealskog protokola, jednog od najuspešnijih i najefikasnijih globalnih dogovora. Ovaj istorijski sporazum je rezultovao u uspešnom zaustavljanju i preokretanju trenda oštećenja ozonskog sloja i smanjivanju ozonske rupe na Antarktiku. Ultimativno, Lavloku su priznanja stizala često sa decenijama zakašnjenja, u vidu više desetina naučnih nagrada i počasnih doktorata brojnih svetskih univerziteta. Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta II dodelila mu je 1990. godine orden zapovednika Reda britanskog carstva.

Među najzanimljivijim aspektima njegovog rada jeste pionirski doprinos krionici dat još 1950-tih godina kada se bavio zamrzavanjem laboratorijskih pacova do temperature tečnog azota i njihovim bezbednim odleđivanjem. Nasuprot naivnim očekivanjima, Lavlok je pokazao da je mozak zapravo daleko bezbedniji za krioničku prezervaciju od drugih telesnih organa – nastajanje kristalića leda u neuronima u preko 60% slučajeva ne prouzrokuje fatalno oštećenje ćelijske strukture, dok u drugim somatskim ćelijama to nije slučaj. Taj problem je, nažalost, i dalje glavna teškoća za dugoročnu krioničku prezervaciju živih organizama.

Jedan od kurioziteta Lavlokovih eksperimenata na ovom polju predstavljalo je potpuno uzgredno i neprimećeno otkriće kuhinjske mikrotalasne peći: on je za odmrzavanje živih tkiva koristio magnetron veoma male snage, a jednom prilikom je usputno uočio da, kada se magnetron podesi na veliku snagu, može biti upotrebljen da se ispeče krompir. Krompir je potom u slast pojeden od strane saradnika u laboratoriji, bez daljih posledica. (Ovo se desilo desetak godina pre nego što je korporacija Sharp plasirala na tržište prve komercijalne mikrotalasne peći oko 1964. godine.)

Početkom 1960-tih radio je na dizajnu eksperimenata za Nasinu seriju sondi Lunar Surveyor, koja je izvršila ključna istraživanja Mesečevog tla neophodna za docniju realizaciju programa Apolo. Odatle je nastavio sa radom za čuvenu Laboratoriju za mlazni pogon (eng. Jet Propulsion Laboratory, JPL) u Pasadeni u Kaliforniji, na projektima potrage za životom na Marsu koji su rezultovali u slavnoj misiji Viking sredinom 1970-tih. Po kasnijim sećanjima, Lavlok je bio zapanjen nedostatkom sugestija, pa čak i interesa od strane akademske javnosti za biološke aspekte „crvene planete“, stanje koje je donekle počelo da se menja tek mnogo decenija kasnije sa početkom tekuće astrobiološke revolucije. Kao i u mnogo čemu drugom, Lavlok je tu bio daleko ispred svog vremena.

On je uvek imao izrazito libertarijansku crtu pobune protiv norme i autoriteta u svom životu i radu. Kao što je u pomenutoj autobiografiji objavljenoj 2000. godine napisao: „Kao što će bilo koji umetnik ili pisac lako razumeti, neki od nas ne rade najbolje kad nam se naređuje.“ Upravo je razumevanje nauke i tehnologije kao spontanih kreativnih delatnosti bilo ono što je u najvećoj meri obeležilo Lavlokovu super-produktivnu karijeru.

Verovatno najkontroverzniji aspekt te karijere je teorija o Gaji – namerno koristim ovaj termin koji je još uvek nestandardan zato što postoji mnoštvo argumenata u prilog zaključka da je Gaja „više od hipoteze“ u izlizanoj kreacionističkoj frazi. Naravno, u većini izvora ćete i dalje, po automatizmu i intelektualnoj inerciji/lenjosti, pročitati kako se radi o „hipotezi o Gaji“ ili „Gajanskoj hipotezi“.

U realnosti, sistem ideja koji je potekao od Lavloka je izuzetno eksplanatorno bogat i brojni argumenti sugerišu da je savršeno opravdano govoriti o teoriji o Gaji. Više tih argumenata razvijeno je tek u poslednjih par decenija kao posledica revolucionarnih napredaka u instrumentima koji se koriste u geonaukama, naročito spregnutim sa kosmičkim misijama, ali takođe i u domenu masivnih numeričkih simulacija. O teoriji Gaje Lavlok je napisao bar dvadesetak naučnih radova, od kojih neki imaju po četvorocifreni broj citata, kao i 4 knjige na ovu temu.

U razvitku teorije o Gaji, Lavlok je blisko sarađivao sa američkom mikrobiološkinjom Lin Margulis (prvom suprugom Karla Segana, uzgred budi rečeno) koja je nezavisno došla do sličnih ideja tokom kasnih 1960-tih i 1970-tih godina. Njihov pogled na evoluciju života karakteriše izraziti holizam i svest o značaju interakcije između biotičke i abiotičke sredine, nešto što je sistematski zanemarivano u okviru standardne neodarvinističke „Moderne sinteze“. U izvesnom smislu, Gaja je „konačna teorija“ makroevolucije: ona otvara put za razumevanje selekcije na nivou čitavih biosfera, dakle nešto za šta nam je potrebna astrobiologija i pronalaženje drugih nastanjivih mesta širom univerzuma.

Uzmimo kao primer atmosfersku hemiju. Atmosfere naših najbližih suseda, i Venere i Marsa, sastoje se najvećim delom od ugljen dioksida, sa malim dodacima azota, argona i drugih gasova. Kao kontrast tome, Zemljina atmosfera je 77% azot i 21% slobodni kiseonik, sa malim primesama ugljen dioksida, vodene pare i slično. Pravo pitanje je, naravno, šta čini atmosferu naše planete tako različitom od naših suseda, pa i jedinstvom u Sunčevom sistemu (a danas znamo i šire). Prirodna pretpostavka, o kojoj se pre Lavloka i Margulisove malo pričalo, jeste da je to upravo dokaz uticaja života na fizičku okolinu, koja dakle nije samo pasivna scenografija, već aktivni učesnik u procesu planetarne ko-evolucije biosfere sa ostalim „-sferama“ kao što su atmosfera, hidrosfera, litosfera, itd.

Slična stvar je sa temperaturom naše planete. Iako je Sunce danas za oko 30% sjajnije nego što je bilo kada su i Zemlja i Sunce nastali, temperatura naše planete se u srednjem nije mnogo menjala (ono malo koliko se menjala daleko, daleko je manje od 30%). Kako je to moguće? Kakva je vrsta samo-regulacije koja održava funkcionalnim taj planetarni termostat? Lavlok i Margulisova došli su do prirodnog zaključka da je to upravo prisustvo živih bića, naročito fotosintetskih biljaka i mikroorganizama, koje igra ulogu u održavanju stabilnih uslova za dalju evoluciju.

Regulacioni mehanizam je otpočeo kada su najraniji oblici života u drevnim okeanima otpočeli sa fotosintetskom apsorpcijom ugljen dioksida iz atmosfere i vraćanjem slobodnog kiseonika natrag u atmosferu. Kroz mnogo miliona godina dubokog geološkog vremena, koncentracija kiseonika porasla je do visokog nivoa (koji je, moglo bi se argumentovati, krajnje „neprirodan“ u naivnom svakodnevnom značenju reči), koji favorizuje aerobne organizme, tj. one kod kojih oksidacija u formi disanja igra ključnu ulogu u metabolizmu, poput životinja i ljudi. Lavlok i Margulis su pokazali kako biosfera naše planete može biti posmatrana kao samo-evoluirajući i samo-regulišući sistem koji nesvesno i suptilno manipuliše atmosferom i ostalim „-sferama“ radi sopstvene dugoročne koristi.

Teorija Gaje je isprva naišla na oštar otpor, pa i podsmeh, od strane biologa poput Ričarda Dokinsa koji su u holističkom pristupu biosferi videli svojevrsnu jeres protiv neodarvinističkog redukcionizma (iako je, naravno, Čarls Darvin sam bio otvoren za holističke ideje, naročito u docnijim izdanjima Porekla vrsta). Međutim, kao što je Lavlok uvek isticao, jedino test vremena i novih empirijskih nalaza a ne jačina autoriteta će presuditi. Ispostavilo se da je teorija Gaje preživela pola veka ismevanja, kao i čestih prisvajanja od strane postmodernističkih pseudonaučnika i ekohipstera, te da je danas jača i bolje podržana no ikada. Štaviše, ona je gotovo neizbežna u savremenoj astrobiologiji; otuda naslovi savremenih sjajnih studija poput „Gajanskog uskog grla ili „modela EgzoGaje“.

Dok je razvijao teoriju, Lavlok je često opisivao svoje ideje svom susedu i prijatelju, romanopiscu i dobitniku Nobelove nagrade za književnost Vilijemu Goldingu. Upravo je Golding bio taj koji je sugerisao to evokativno ime, Gaja, po grčkoj boginji koja je, po pojedinim verzijama antičke mitologije (detalji se razlikuju), stvorila živi svet iz primordijalnog Haosa. Verovatno takođe nije slučajno što je baš Golding, autor legendarnog „dečijeg“ romana Gospodar muva koji pokazuje kako katastrofalno izgleda rusoovski „povratak prirodi“ o kojem se često trabunja u hipsterskim krugovima, dodatno motivisao svog prijatelja u radu na ovoj najopštijoj i najozbiljnijoj ekološkoj teoriji do danas.

 

 

Lavlok je nakon originalnog objavljivanja teorije o Gaji bio kritikovan kako nije obezbedio mehanizam na osnovu kojeg biosfera vrši samo-regulaciju i regulaciju fizičke sredine. Da bi ispravio taj nedostatak, Lavlok je sa svojim saradnikom Endruom Votsonom predložio čuveni misaoni eksperiment/model Sveta krasuljaka (eng. Daisyworld). O Svetu krasuljaka kao o i dalje aktuelnom kolektivnom misaonom eksperimentu, ali i odličnom primeru primene numeričkih simulacija pisali smo u ovoj rubrici već detaljnije ovde. To međutim nije jedini primer samo-regulacije koji je otkrio motivisan teorijom Gaje; upravo u ovom kontekstu vredi pomenuti i ogroman doprinos koji je Lavlok dao razumevanju kruženja sumpora u zemaljskom sistemu. Naročito je zanimljiva tzv. CLAW hipoteza koju je razvio sa svojim saradnicima Čarlsonom, Andreom i Vorenom (naziv je inicijalizam koji potiče od njihovih prezimena, mada naravno znači i „kandža“) koja daje još jedan primer kako se mogu formirati negativne povratne sprege koje stabilizuju klimu sistema naše planete.

Iako je teorija o Gaji izvršila ogroman uticaj na „zelene“ pokrete, Lavlok nikada nije bio pomodni ekoaktivista. Ponajviše zato što je razumeo da je (kakvog li iznenađenja za neupućene!) ekologija prvo i pre svega =nauka. U pomenutoj autobiografskoj knjizi Poštovanje za Gaju (objavljena 2000.) jasno je napisao: „Suviše ekoaktivista i zelenih nije samo naučno neobrazovano, već oni mrze nauku.“ Nažalost, od doba u kojem je on to napisao, situacija se samo pogoršala.

U više mahova je radio kao konsultant za „omražene“ korporativne grupe poput HP-a ili Shell-a i nikad nije ispoljavao opštomestaške antikapitalističke stavove karakteristične za vaskoliki ekohipsteraj. (Koji su, uostalom, i lišeni istorijskog smisla, kao što smo detaljno argumentovali ovde. Vrlo često je naglašavao kako eko-aktivistički pokreti imaju mističnu i iracionalnu dimenziju, a posebno je kritikovao njihovo insistiranje na relativno nevažnim detaljima, zanemarljivog značaja u poređenju sa širom slikom i stvarno realnim opasnostima. Eko-aktivistima je poručivao da „treba da odrastu“ i da se fokusiraju na stvarni problem koji je po njegovim rečima uvek bio samo jedan: „Kako da obezbedimo materijalni prosperitet mnogoljudnoj globalnoj zajednici bez uništenja habitata drugih živih bića?“ Dakle, istinski otac Gaja hipoteze nije imao ni trunku emotivnog ili mističnog entuzijazma brojnih „korisnika“ koji Gaju svako malo uzimaju u usta.

Odličan primer Lavlokovih originalnih ideja spojenih sa visokom svešću o potrebama ekološke primene jeste njegov predlog, sa Krisom Replijem tada direktorom Muzeja nauke u Londonu, objavljen 2007. godine u Nature-u, da se geoinženjeringom stimuliše rast algi u okeanu. Ovo bi za posledicu imalo „cvetanje“ okeana, povećano vezivanje ugljen dioksida iz atmosfere, rast okeanske biomase i ultimativno slabljenje efekta staklene bašte i hlađenje Zemlje. Ovaj, jedan od prvih detaljnih modela geoinženjeringa, sasvim očekivano je privukao gnev ekohipstera koji uporno odbijaju da prihvate da će geoinženjering pre ili kasnije (a za sve je bolje pre!) morati da se preduzme kako bi se klimatske promene zaustavile pre nego što dosegnu istinski kataklizmični nivo. Histerično odbijanje većeg dela samoproklamovanih klimatskih dušebrižnika da uopšte diskutuju geoinženjerske projekte za hlađenje planete jasno dokazuje da njihova agenda nije zaista zaustavljanje klimatskih promena, već nešto znatno mračnije i represivnije.

 

Podrži Talas donacijom

 

Takođe, za razliku od većine zelenih (nažalost!), Lavlok je uvek jasno i glasno zagovarao nuklearnu energiju. Kao što je napisao u još jednom nezaboravnom citatu: „U nekom trenutku narednog veka, kada negativni efekti klimatskih promena budu zaista počeli da se dramatično osećaju, ljudi će se sa gnevom setiti budala koje danas nastavljaju da sagorevaju fosilna goriva umesto da oberučke i sa zahvalnošću prihvate sve dobrobiti nuklearne energije.“

Pa ipak, Lavlok je ostao optimista koji je i u svojoj poslednjoj knjizi, objavljenoj kada je imao… 100 godina (!), izrazio oduševljenje idejama transhumanizma i posthumanizma. U ovom delu pod naslovom Novacen: Dolazeće doba hiperinteligencije, koje će se početkom 2023. godine pojaviti i u srpskom prevodu (što će u ovoj rubrici svakako biti propraćeno!) on sa punim entuzijazmom kliče pravoj eksploziji ljudskog znanja do koje je došlo tokom njegovog životnog veka.

Nasuprot skepticima, cinicima i konzervativcima na svim stranama političkog i kulturnog spektra, Lavlok je – još jednom da naglasim, u svojoj stotoj godini života – nezaboravnim futurističkim rečnikom izrazio viziju kosmičke budućnosti čovečanstva koje će se dobrim delom sastojati od kiborgizovanih ljudskih tela, umova učitanih u računare i pravih veštačkih superinteligencija koje će, za razliku od današnjih primitivnih ljudskih bića, razumeti značaj očuvanja prirodne sredine i drugih živih bića za dobrobit ne samo Zemlje, već i čitavog univerzuma.

Veliki vizionar i kreativac nas je fizički napustio, ali sa svakim danom, mesecom i godinom sve više živimo upravo u Lavlokovoj budućnosti – na dobro i na zlo.