Foto: Unsplash
Vodeći evropski prvaci su se prošlih dana obratili američkoj (političkoj) javnosti: Makron intervjuom za „60 minuta“, a Šolc člankom u najuglednijem spoljnopolitičkom časopisu „Forin Afers“. Pažljivijim čitanjem možemo uočiti ponavljanje uobičajenih trans-atlantskih i unutar-evropskih tema, ali i naznake njihovog uticaja na manevarski prostor političkih aktera u našem regionu. Samim tim bi trebalo biti razumljivije njihovo tekuće ponašanje.
Nemački ugao – prekretnice multipolarnog sveta
Šolc kroz ceo članak provlači ključnu temu – Nemačka ne pristaje na blokovsku podelu sveta. Time posredno optužuje SAD da guraju takvu podelu, iako neposredno za to optužuje Rusiju i Kinu. Izbrojao sam najmanje deset mesta u članku na kojima Šolc odbacuje blokovsku podelu sveta. On je zamišlja kao novi Hladni rat, jer stalno govori o njenom „ponavljanju“. Odbacujući je on odbacuje ideju da svaka država mora biti „u dvorištu“ neke jače sile, i to „važi za Evropu kao i za Aziju“. To žučno odbijanje bipolarnosti u ime multipolarnosti podseća na Putinovo hronično odbijanje unipolarnosti u ime multipolarnosti. Jer bipolarni svet za Nemce predstavlja isto što i unipolarni svet za Ruse: američku hegemoniju.
Šta Šolc nudi umesto blokovske podele sveta? Suštinski, Zeitenwende je realpolitik, samo u ime svetskog mira, napretka i ljudskih prava: „okrenuti demokratije protiv autokratija bi samo doprinelo novoj globalnoj dihotomiji… dijalog i saradnja moraju izaći iz zone demokratske udobnosti… moramo graditi nova partnerstva, pragmatično i bez ideološke zaslepljenosti…“ Pozivajući se na moralni autoritet pokajničke (krivica za svetske ratove) i mučeničke (jer hladnoratovski podeljene) Nemačke, kancelar grabi moralni osnov tihog odbijanja da američka spoljna politika diktira nemačku spoljnu politiku: „Ključno pitanje je kako da mi, kao Evropljani i EU, ostanemo nezavisni akteri u sve više multipolarnom svetu?“
Pošto je oslonac na Rusiju u borbi za multipolarni svet sada nemoguć, Nemačka se okreće Kini. Šolc je nedavnu posetu Pekingu sveo na zajedničku izjavu sa Si Đinpingom o nedopuštenosti upotrebe nuklearnog oružja, kao da pokazuje Amerikancima da evropska saradnja sa Kinom znači ograničavanje Rusije, a ne izdaju Amerike i „demokratskog bloka“ država. Istovremeno, prodao je deo hamburške luke kineskoj kompaniji.
Odbijanje američkog diktata, naravno, ne znači odbijanje savezništva: Šolc ritualno izjavljuje američkoj publici tekući „credo“ zapadne politike: Putin je kriv za sve, a Nemci su bili naivni verujući da će jačanje poslovne saradnje urazumiti rusku spoljnu politiku. Senku na ovaj stav baca nedavna izjava Angele Merkel da je rusko-ukrajinski sporazum iz Minska pod okriljem EU u stvari bio varka za jačanje Ukrajine. Takođe, Boris Džonson je izjavio da su Nemci samo želeli da se ruska invazija što pre završi kako bi se izbegao dug sukob.
Šolc vidi dramatično jačanje nemačke vojne moći kao doprinos NATO-u, ali istovremeno provlači staru evropsku težnju ka bezbednosnoj nezavisnosti EU čime se obesmišljava američka ideja NATO kao vojno-političke uzde kojom Vašington okreće svog evropskog konja po svetskim frontovima. Da bi zašećerio nastavak rvanja za smisao NATO-a, Šolc ide niz dlaku američkom interesu da EU pojača vojne budžete kako bi balansirala protiv Rusije i kontrolisala mediteranski komšiluk da bi SAD mogle preusmeriti svoje resurse i tako jeftinije balansirati protiv Kine. Nemci će, piše Šolc, podići vojne izdatke na 2% BDP, uložiti sto milijardi eura u vojsku, kupovati američke bombardere koji mogu nositi i nuklearne glave, snabdevaće Ukrajinu vojno, itd.
Istovremeno, Šolc se zaklinje u odbranu NATO država od ruske agresije, ali odbacuje neposrednu konfrontaciju sa Rusijom. Ipak, on prepoznaje raspoloženje u Vašingtonu kada piše da se rat može završiti samo povlačenjem ruskih trupa iz Ukrajine. Teško je poverovati da on to stvarno i misli i da ne bi prihvatio trenutni prestanak rata na postojećim linijama fronta, ali je jasno da bi svaka druga izjava bila dočekana kao dodatni dokaz „nemačke izdaje“ i da to Šolc ne može priuštiti.
Preduslov svih preduslova za sprečavanje Putina „i ostalih“ da razjedine EU, piše Šolc, je evropsko jedinstvo, odnosno bliska saradnja Nemačke i Francuske, ostavljajući otvorenim pitanje ko su ti „ostali“ protivnici evropskog jedinstva. Šolcovo insistiranje na ukidanju veta članica EU, posebno u spoljnoj politici, ukazuje da protivnika evropskog jedinstva ima i među članicama. Da je mislio samo na Orbana, lako je to mogao napisati. Još jedna strelica upućena Vašingtonu.
Francuski ugao – ugrožavanje ekonomskog uticaja
Pre nego što pogledamo nemačko-francuske probleme, da vidimo Makronove ključne poruke od pre neki dan. Kao i u čuvenom intervjuu Ekonomistu iz 2019. i sada je iskoristio Trampa kao dokaz da EU na sme zavisiti od „nepredvidljive“ Amerike, iako sigurno nije zaboravio australijsko-američki nož u leđima oko prošlogodišnjeg ugovoraza podmornice.
Za razliku od Šolca, bio je slobodniji da kaže kako ne vidi vojno rešenje za Ukrajinu. Dodao je i zanimljivu dvosmislenu izjavu: na Putinovu tvrdnju da Zapad želi uništenje Rusije odgovorio je kako to „nije nikad bila perspektiva Francuske“, kao da nije mogao da garantuje da nije bilo takvih „perspektiva“ među drugim zapadnim liderima. Neke njihove izjave su tako tumačene, a nije iznenađenje da su stručnjaci razmatrali strategije slabljenja Rusije.
Makron je posebno uzeo na zub nedavni američki zakon o smanjivanju inflacije (Inflation Reduction Act). Nije birao reči, nazvao ga je „ubicom“ francuske ekonomije, jer predviđa „subvencije i poreske olakšice za električne automobile i čistu energiju“. Kada se na to doda i energija koja je drastično poskupela za evropsko tržište zbog višestruko skupljih cena u odnosu na američko, Makronova oštrina postaje opipljiva.
Kao da se ponavlja upozorenje Servan-Šrajbera iz 1960-ih o ekonomskoj osnovi američke političke dominacije nad Evropom koje progoni generacije francuskih vođa. Makron je posebno pomenuo subvencije „za proizvodnju baterija, za hidrogen, za mnoge druge stvari“ koje su „dva-tri puta veće u SAD nego u Evropi“.
Makronova ljutnja otkriva stratešku prirodu ne samo diversifikacije snabdevanja gasom i naftom, već i strateški značaj tržišta struje, baterija, i električnih automobila. Šolc piše: “Naučili smo lekciju [o neophodnosti diversifikacije izvora energije]… Sabotaža „Severnog toka“ nas je dobro tome naučila“. U svetlu kontroverze oko diverzije na Severnom toku, ova poruka može biti dvosmislena.
Diverzifikacija kao glavna tačka sporenja
Diversifikacija tržišta nafte i gasa je prinudila Evropljane da se okrenu skupim Amerikancima, da pojačaju kontakte sa arapskim državama, ali i da pogledaju ka Centralnoj Aziji. U prošla dva meseca, Analena Berbok je posetila Kazahstan i Uzbekistan, Borelj je učestvovao na samitu Centralne Azije u Uzbekistanu, dok je Makron primio predsednika Uzbekistana u Parizu. EU želi gas i naftu, ali i energetske i transportne koridore. Azerbejdžan se nameće kao jedan od glavnih alternativnih izvora, a Turska kao glavni provodnik ka evropskom tržištu.
Odnos prema Turskoj se nameće kao imperativ za EU. Bez obzira na hronične sukobe (večna kandidatura za članstvo u EU, migranti, Libija, komplikacije u istočnom Mediteranu oko Kipra i prava na eksploataciju gasa), interesi nameću saradnju. Nemačka je njen prvi trgovinski partner. Turska nije u poziciji da ucenjuje previše, ali koristi priliku da balansira na sve četiri strane sveta.
Bez obzira na žestok sukob sa Makronom 2020, Erdogan ga je nedavno pozvao da poseti Ankaru, a sastao se i sa Šolcom. Dok obnavljaju francusko-turske trgovinske sporazume, Turska otežava prolaz kroz Bosfor brodovima sa Kazahstanskom naftom, tako suštinski pomažući Rusiji. Istovremeno, Turska snabdeva EU azerbejdžanskim gasom za koji se sumnja da je delom u stvari preprodan ruski gas. Erdogan i Putin su krajem oktobra razgovarali o „Turskom toku 2“, što bi bio udar na ionako rovite trans-atlantske energetske odnose: EU bi birala između održavanja kompetitivnosti svoje ekonomije kupovinom jeftinijeg ruskog gasa i moralne politike koju bi dokazivala kupovinom skupljeg američkog gasa. EU je u međuvremenu povećala uvoz ruskog tečnog gasa koji se doprema brodovima.
Strategija diversifikacije je jedan od uzroka nemačko-francuskih varnica. Francuzi su žestoko osudili Šolcov fond od 200 milijardi eura za ublažavanje posledica rasta cene gasa namenjen Nemačkoj tražeći zajednički EU cenovni plafon kako bi nametnuli prodavcima cenu. EU je još uvek podeljena po ovom pitanju (i dogovor o plafonu za kupovnu cenu nafte od 60 dolara/barel je teško sklopljen). Uz to, Makron je blokirao gasni koridor od Španije preko Francuske, verovatno kako bi zaštitio francuske atomske elektrane od konkurencije i prinudio Nemce da zavisnost od ruskog ne zamene zavisnošću od američkog gasa. Uz to, nemačko-francuske odnose potresa i nemačko zanemarivanje značaja francuske vojne industrije, što je sve skupa dovelo do odlaganja sastanka dve vlade jesenas.
Nemci se dovijaju. Šolc piše kako grade plutajuće terminale za prihvat tečnog gasa i nastavljaju da koriste ugalj i atomske elektrane sa ciljem da do 2030. Oko 80% energije dolazi iz obnovljivih izvora. Tu dolazimo do drugog dela strategije: električna energija i baterije. Što je veća upotreba električne energije u transportu, to je energetska diversifikacija lakša. Električni automobili traže kvalitetne baterije, a one, bar za sada, traže litijum. Kina pravi 60% baterija, a EU pokušava da nadoknadi zaostatak kroz „Evropsku alijansu za baterije“ i „Evropsku alijansu za sirovine“.
Položaj Srbije u novom evro-atlantskom kontekstu
Kada sagledamo stratešku važnost gasnih i naftnih koridora i električne energije (posebno u transportu) u međusobnim odnosima zapadnih država, geografski položaj Srbije i njene zalihe litijuma stiču širi značaj nego što se većini građana čini. U tom smislu drugi obziri i drugi problemi, poput statusa Kosova i srpskog odnosa prema Rusiji, dobijaju sekundarni značaj, a stanje demokratije u Srbiji pada na treće mesto. Odnosno, zapadne države sagledavaju politiku Srbije kroz prizmu pozicioniranja u odnosu na primarna pitanja: energetske koridore i litijum i druge retke sirovine.
Zato je moguće da Ursula van der Lejen krajem oktobra hvali Vučića i daje mu novac za energetske koridore, elektro-mrežu i direktnu budžetsku pomoć, te najavljuje gasni konektor za Srbiju preko Makedonije. Početkom oktobra, Vučić je hvalio otvaranje gasnog konektora Bugarska-Grčka, kojim se azerbejdžanski gas preko Turske gura ka nama i dalje ka EU. Ko kontroliše energetske izvore ili koridore, taj presudno utiče na kupce, pre svega zemlje istočne Evrope. Još 2009. su Poljaci optužili Nemce i Ruse za novi pakt o podeli istočne Evrope zbog projekta „Severni tok“.
Berlin svoju politiku prema našem regionu formuliše kroz „Berlinski proces“, dok Vašington favorizuje „Otvoreni Balkan“, o čemu sam ranije pisao. Tu se naziru i obrisi nemačkih i američkih pijuna u regionu. Već neko vreme se primećuje da Vučić pravi razliku između Evropljana i Amerikanaca, ističući kako su prvi bezobzirniji, iako širi crveni tepih za njihove kompanije. Najnovija kriza na i oko Kosova pokazuje da su Amerikanci balansiraniji, dok Nemci više staju na stranu Prištine. U to se uklapa i Kurtijevo odbijanje „Otvorenog Balkana“ (recimo, Dritan Abazović polako naginje na tu stranu).
Srbija deli drugo mesto sa Češkom što se tiče procenjenih rezervi litijuma u Evropi, a jedanaesto u svetu. Relativno gledano, to je ozbiljna količina litijuma. U Češkoj litijum kopa preduzeće pod kontrolom američke Siti grupe, ali baterije pravi češka „HE3DA“ koja je izgleda povezana sa kanadsko-austrijskom korporacijom „Magna International“. Oko nas mrežu plete Rio Tinto, kao što je poznato, ali je nedavno objavljeno da je u Srbiju ušla slovačka fabrika litijumskih baterija InoBat i to uz podršku „Međunarodne finansijske korporacije“ (International Finance Corporation) koja je povezana sa Svetskom bankom i gde najveći uticaj imaju SAD. Inače, iako Kinezi imaju oko 10% u Rio Tintu, većina akcionara su iz SAD i UK.
Trka za kontrolu energetskih koridora i sirovine za električne baterije nameće nesigurno sporazumevanje konkurenata, baš kao što i trka u naoružanju nameće nesigurno sporazumevanje kako konkurencija ne bi eskalirala na obostranu neprihvatljivu štetu. SAD i EU su prošle godine osnovali „Savet za trgovinu i tehnologiju“ koji bi trebao da im pomogne da koordinišu svoje akcije i ublaže posledice međusobne konkurencije. Pitanje je koliki je domet te institucije, ali njen poslednji izveštaj iz juna 2022. doslovno ističe neophodnost saradnje u vezi sa litijumom, niklom i kobaltom, između ostalog. Blinken je pre par dana izjavio da je neophodno sporazumevanje sa EU oko „poreskih olakšica za električna vozila i oko kritičnih minerala“.
Ako su energetski koridori i litijumska diplomatija promenili položaj Srbije u evropsko-američkim odnosima tako da se sad oni nadmeću za uvlačenje Srbije u svoje geopolitičke računice (jer kako drugačije objasniti odsustvo sankcija za gaženje demokratije i neuvođenje sankcija Rusiji), to može baciti novo svetlo i na kosovsku krizu. Ukoliko Kurti svojevoljno provocira destabilizaciju, to može značiti da on računa da samo tako može sprečiti približavanje Srbije jednom od zapadnih sponzora. Sličan motiv je gurnuo i OVK u akciju, jer je nakon Dejtona delovalo da je Zapad otoplio odnose prema Miloševiću.
Ukoliko Kurtijeva agresivnost ne dolazi samo iz njegovog straha od zbližavanja Srbije jednom od zapadnih polova, onda je jedan od tih polova možda prepoznao da se Beograd udaljava od njega i stoga je dao signal Kurtiju da bude agresivniji. Za sada deluje da bi to bio Berlin, ali varljivost diplomatije upozorava da ne možemo biti potpuno sigurni. U svakom slučaju, posledice trans-atlantske borbe za energetsku diversifikaciju se moraju daleko ozbiljnije shvatiti nego što je to sada slučaj.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.