Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 10 minuta

Foto: Unsplash

 

Postoje stvaraoci koji i u kolokvijalnom, ne-metaforičkom smislu žive mnogo duže nego što beleže umrlice i biografije. Jedan od takvih bio je Horhe Luis Borhes. Njegov biograf Džems Vudal piše kako je uvek iznova bio zapanjen kada bi mu dobro obavešteni i visokoobrazovani sagovornici često govorili „svakako pozdravite Horhea kad ga posetite!“ blaženo nesvesni da je Borhes preminuo još 1986. godine, skoro deceniju pre nego što je Vudal i otpočeo sa svojim biografskim projektom. Kao da je sveprisutnost njegovog dela i uticaja u potpunosti prigušila tek puku faktografsku vest da je preminuo.

U ovu grupu spada i britanski pisac Džejms Grejem Balard (obično poznat po inicijalima „Dž. G.“, odnosno JG), verovatno najveći majstor distopijskog podžanra ikada, i čovek u čijem svetu živimo praktično svakog dana i sve više. Rođen 1930. godine u Šangaju, gde mu je otac radio kao hemičar, gde je proveo i dramatične dane Drugog svetskog rata, uključujući tri godine u japanskom konc-logoru, Balard je kasnije, u svom provokativnom duhu, pisao kako je jedino nuklearno bombardovanje Hirošime i Nagasakija spaslo život i njemu i njegovoj porodici, jer su japanski vojnici nakon toga prekinuli već otpočelo ubijanje zarobljenika i napustili logore.

 

 

Nakon kraja rata, 1945. godine otputovao je u Veliku Britaniju gde je, do svoje smrti 2009. živeo, sa kratkim prekidima, u londonskom predgrađu Šeperton. Živeo je veoma povučenim životom, retko se pojavljujući u javnosti i dajući intervjue, sem saradnje sa brojnim prijateljima iz sveta rokenrola. Strahovito vredan i produktivan autor, Balard je napisao dvadesetak romana i sličan broj zbirki pripovedaka, kao i masivni esejistički, novinarski i diskurzivni opus. Njegovi rani romani, pre svega Potopljeni svet iz 1962. godine (kod nas objavljen u legendarnoj biblioteci Kentaur) nedvosmisleno pripadaju naučnoj fantastici; zajedno sa Ursulom Legvin, Majklom Murkokom, Brajanom Oldisom i Rodžerom Zelaznijem, Balard se smatra jednim od lidera tzv. Novog talasa 1960-tih godina, koji je okončao višedecenijsku dominaciju originalne spejs-opere u naučnofantastičnoj književnosti. Kasnije u svojoj spisateljskoj karijeri Balard se okrenuo socijalnoj i psihološkoj distopiji, oličenoj u njegovom najpoznatijem romanu Sudar (po kojem je Dejvid Kronenberg stvorio istoimeni krajnje uznemirujući film), ali i naslovima kao što su Dan stvaranja, Kokainske noći i Super-Kan.

Od Balardovih dela, na srpski su prevedena tri romana, Carstvo sunca, Dobrota žena i Sudar, kao i odlična zbirka naučnofantastičnih priča Četvorodimenzionalni košmar. Ovaj tekst može se stoga shvatiti i kao poziv da se domaći književni prevodioci više angažuju na delu ovog sve aktuelnijeg (nažalost!) autora.

Sjajni sajt Sajmona Selarsa Ballardian nažalost je otišao u penziju/stazis, ali se zainteresovanom čitaocu svakako može preporučiti knjiga istog autora Primenjeni balardijanizam koja takoreći stvara sasvim novi prozni žanr – nešto što bi se valjda moglo zvati metafizičkim putopisom kroz predele stvarne planete Zemlje, ali i brojnih paralelnih Zemalja kojima je Balard vešto plovio.

Dž. G. se često pominje kao autor eko-distopija, mada to zapravo znači nešto sasvim drugo od onog što mogu pretpostavljati ljudi koji nisu čitali njegove knjige. Iako je upozoravao na potencijalno kataklizmičke klimatske promene u romanu Potopljeni svet (objavljenom 1962. godine!), on je podjednako bio spreman da se ubitačno sprda sa „dubokim ekolozima“, a naročito „eko-feministkinjama“, o čemu svedoči briljantni roman Žureći u raj (Rushing to Paradise, 1994). Ova crnohumorna knjiga je neka vrsta ekološkog Gospodara muva, gde se prikazuje kako zajednica ekoaktivista na dalekom pacifičkom ostrvu biva transformirana u brutalnu i ubilačku sektu sličnu „Hramu naroda“ ili „Nebeskoj kapiji“, samo na osnovu načela ekstremnog feminizma. U tom smislu, Balardova eko-distopija je zapravo eko-kritična distopija, što se, naravno, u levičarskim postmodernističkim krugovima koji dominiraju književnom kritikom prigodno preskače.

Verovatno najdramatičnija – a po aktuelnosti sasvim izvesno vodeća – Balardova distopijska vizija su Ljudi milenijuma, originalno objavljeni u Velikoj Britaniji 2003. godine, a u SAD tek posthumno. Već sam naslov predstavlja zagonetku uvijenu u enigmu, da upotrebim čerčilovsku metaforu. „Milenijumski ljudi“ je pravolinijski i bukvalni prevod, možda i dalje marginalno prihvatljiv, ali koji umanjuje naglasak na vremenskoj odrednici i deluje suviše klinički za ono što Balard želi da predoči. „Milenijalci“ je izazovna provokacija. Međutim, problem sa njom jeste u tome što je oštrica Balardove satire usmerena mnogo šire: i prema onome što se naziva Gen X, ali – kad je čitamo iz današnje perspektive – možda još više Gen Z kod koje se masovna patologija razmaženosti ismevana u romanu rascvetala do neslućenih razmera. Prevesti tako naslov značilo bi, nepravedno, svaliti sve na milenijalce.

Konačno, nije li Balard dao dovoljno razloga da poverujemo da naglasak valja da bude na prvoj reči – šta je zapravo milenijum? Ova reč ima dugačku i bogatu istoriju. Formalno definisana kao period od hiljadu godina, u hrišćanskoj tradiciji – kao i u zoroastrejskoj i još nekim drugim – ona je postala sinonim za očekivani dramatičan preobražaj društva, pa i samog čoveka. Dvadeseto poglavlje Jovanovog Otkrivenja, poslednje biblijske knjige, daje ključnu viziju:

„…I uhvati aždaju, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina. I u bezdan baci je, i zaključa i zapečati nad njom, da više ne vara narode, dok se ne navrši hiljadu godina… A ostali mrtvaci ne oživeše dok se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje… I kad se navrši hiljada godina biće pušten satana iz tamnice svoje, i izaći će da vara narode na četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi za bitku, čiji je broj kao pesak morski.“ (Otkrivenje 20: 2-8)

Sjajna monografija Normana Kona (intelektualca koji je bio skoro precizni Balardov savremenik i bavio se često istim temama, samo iz ugla istorijske i kulturološke nauke) U potrazi za milenijumom demonstrira u kolikoj meri je istorija Evrope, a naročito evropskog srednjeg veka, određena opsesijom različitih grupa hrišćana pojmom milenijuma.  U moderno doba ovo se manifestovalo u totalitarnim političkim religijama; dovoljno je setiti se Hitlerove „hiljadugodišnje vladavine“ (nem. Tausendjähriges Reich). Takođe videti sjajnu knjigu savremenog britanskog istoričara i pisca Toma Holanda na istu temu.

Po mnogo čemu, ovo je upravo značenje na koje je Balard ponajviše ciljao (i stoga koristim tu verziju u ovom tekstu): ljudi svakog razdoblja imaju poneke opšte opsesije, poneke mentalne pandemije koje haraju kroz populaciju inficirajući milione i često preuzimajući potpunu kontrolu nad njihovim mišljenjem, govorom i ponašanjem. Ovo ne znači, naravno, da će baš svi ljudi nekog razdoblja biti inficirani dominantnim idejnim patogenom, ma kako on bio zarazan; kao i kod somatskih bolesti, neki će biti više ili manje otporni ili čak imuni. Pa ipak, postoji smisao, makar statistički, u kojem možemo govoriti o ljudima milenijuma, za razliku od recimo ljudi renesanse ili ljudi baroka ili ljudi viktorijanskog doba. Balardovu opsesiju pojmom milenijuma potvrđuje činjenica da je još na početku svoje spisateljske karijere, 1962. godine, pored Potopljenog sveta, objavio i zbirku kratkih priča pod naslovom Billennium, a 1996. i zbirku eseja pod naslovom Uputstvo za upotrebu milenijuma: ogledi i prikazi (eng. A User’s Guide to the Millennium: Essays and Reviews).

 

Podrži Talas donacijom

 

O čemu se dakle ovde radi? Ljudi milenijuma otpočinju eksplozijom bombe na londonskom aerodromu Hitrou, jednom od tipičnih balardijanskih toponima; među nastradalima u naizgled potpuno nemotivisanom terorističkom napadu je i bivša žena protagoniste (teško je – kao i drugde kod Balarda – upotrebiti termin „junak“ za bilo koga od likova) Dejvida Markama, industrijskog psihologa. Obično pasivan i bezidejan birokrata, Markam je motivisan da – uz „dobrodušnu“ podršku policije – počne da istražuje ovaj napad i bogato londonsko predgrađe Čelzi Marina do kojeg vodi trag terorista. Na ovom mestu, među dobrostojećim profesionalcima, njihovim skupim automobilima i urednim dvorištima, cveta nova vrsta pobune masa i nova vrsta fantazija o „oslobađajućem“ i „pravednom“ nasilju.

Nekadašnji razlozi pobuna su nestali – a njihovo mesto zauzeo je ultimativni razlog: sam nedostatak razloga, čista razmaženost u dosadi. Markam upoznaje najbizarniji skup likova, wannabe Robespjere, Lenjine i bin Ladene sa kravatama u Audijima i Jaguarima, na čelu sa harizmatičnim pedijatrom koji izigrava Rusoa, Marksa ili Sajida Kutba „iz vašeg komšiluka“. Snaga novog terorizma potiče upravo iz odsustva bilo kakvog stvarnog motiva; pa i više od toga, od negiranja potrebe za motivom kao ideološke obmane modernizma, prosvetiteljstva, razuma i logike. Imamo posla sa, kao što živopisno navodi (inače tipično promašeni, na šta ću se još vratiti) prikaz koji se prilikom originalnog izdanja pojavio u Gardijanu, „revoltom vozača Volvoa“. Genon-evolijanska pobuna protiv modernog sveta ovde dobija vrlo konkretni, vrlo preteći oblik. Niko nas ne može naterati da poštujemo zone za parkiranje i da se tuširamo dvaput dnevno! To je ponižavajuće! uzvikuje jedna od protagonistkinja. I to – obratiti sad pažnju na verovatno najveće postignuće Balardovog majstorstva – uopšte ne zvuči klovnovski budalasto u kontekstu, kao što zvuči ovde. Ako išta, zvuči prilično i autentično zlokobno.

Ovo bi bilo već više nego dovoljno provokativno, ali Dž. G. ne bi bio to što jeste da nije dodao još par „okretaja zavrtnja“. Markam nije tek pasivni posmatrač uspona novog iracionalnog populizma, on postaje fasciniran… pa i više fasciniran nego što je to dobro za njegovo zdravlje i policijski dosije. Privlačnost nasilja opisana je ovde sa ništa manje veštine nego u Sudaru, sa dodatom vrednošću da sve to ima veze, makar nebulozne, sa Zajedništvom, Našom Stvari, Jednakošću i Društvenom Pravdom. Bilo šta dalje reći bilo bi spoiler, što bi u slučaju ovog briljantnog romana bilo odista zločin.

Kao i u većini drugih proznih ostvarenja, Balard je majstor detalja, aluzije, anomalije, „uskršnjih jaja“. Već sami naslovi poglavlja ovog romana su pravo visceralno zadovoljstvo za čitanje, sa sve različitim istorijskim i kulturnim aluzijama: Mesečari, Sastanak sa revolucijom, Srce tame, Neuronaučnik ispituje Boga (10+ godina pre nego što je Sem Heris postao podkast zvezda!), Crni milenijum, Opsada TV stanice, Lomača Volvoa, Sunce bez senke, itd. Pobuna na izložbi mačaka (!) vodi – na način koji čitalac umire da dozna – do Molotovljevih koktela bačenih ne samo na očekivane mete poput BBC-a, već i na galeriju Tejt Modern ili Britanski filmski institut.

Po mnogo čemu su Ljudi milenijuma prozni i poetski dvojnik Pobune masa, čuvene rasprave Hosea Ortege i Gaseta, samo obogaćen dodatnim, „milenijalskim“ sadržajima. Ortega i Gaset uviđa – malo je reći genijalno – da korelacija ne znači uzročnost kada se o eponimnoj pobuni radi. To što se neki ljudi bune kada su gladni ne znači nužno da se bune zato što su gladni; Ortega bi tvrdio da bi se oni bunili i kada ne bi bili gladni, dok Balard odlazi i cinični korak dalje i pokazuje ljude koji se bune upravo zato što nisu gladni. Zapravo, postoji neki dublji razlog – „duh vremena“ histeričnog milenijuma – zbog kojeg imuni sistem postaje nesposoban da se sa idejnim patogenima izbori. U bunilu koje idejni patogen milenijalske razmaženosti izaziva bune se zato što im nije ostavljen izbor da budu gladni, a da se pri tom ne mora potegnuti čak do subsaharske Afrike (mada je i tamo glad dramatično smanjena, naravno).

U više različitih značenja, Millennium People je i knjiga o Bregzitu iako objavljena 2003., punih 13 godina pre kontroverznog referenduma, koji Balard nije fizički doživeo, ali ga je očigledno video i sagledao bolje od miliona savremenika i svedoka. Upravo u tom svetlu gorepomenuti Gardijanov prikaz se pokazuje kao odličan lakmus-test i istorijski eksperiment kratkovidosti. Pisac prikaza, Adam Mars-Džons, ne uočava Balardovu evoluciju u pogledu na nasilje u odnosu na Sudar: jedna od ključnih poenti Ljudi milenijuma i jeste upravo u otklonu od Sudara u kojem je nasilje i dalje nešto egzotično, nešto što zahteva objašnjenje, makar ono bilo i psihopatološko.

Davne 1914. godine Andre Žid je, u Podrumima Vatikana, dao sjajan prozni prikaz bezrazložnog čina (fr. acte gratuit); ali to je i dalje bio samo čin pojedinca. Bio je potreban dolazak novog milenijuma da Balard „kolektivizuje“ Lafkadiov čin i pretvori ga u bezrazložnu politiku. Pobuna razmaženih stanovnika Čelzi Marine protiv tuširanja i Britanskog filmskog instituta odraz je u ogledalu pobune dela razmaženih britanskih glasača protiv poljskih vodoinstalatera, imaginarnih troškova NHS-a i Gavovih „eksperata“. Mars-Džons je 2003. mogao da tvrdi da je centralna Balardova ideja bezrazložne pobune razmaženih „slaba“; kako god da je glasao na referendumu 13 godina kasnije, samim tim činom je dokazao da je bio u krivu.

 

 

Istovremeno, Millennium People je i knjiga o Donaldu Trampu, trampističkom populizmu, oksimoronskom „ekonomskom nacionalizmu“, zidanju zidova ili makar uličnih barikada gde im mesto nije (doslovce), povratku tribalizma i ostalim anti-prosvetiteljskim podvizima. Ali ovo je i knjiga o srpskom biračkom telu, bez obzira što se o lokalnoj frekvenciji tuširanja možemo sporiti. Deo Čelzi Marine je i u Crnoj Travi, Žitorađi, a posebno dubokim zabitima „istorijskog“ Vračara ili Dorćola. Na svim tim mestima nailazimo na razmažene kolektiviste kojima su za vlastite neuspehe krivi masoni, iluminati, Hrvati, Romi, Nemci, 500godinapodTurcima, bankari, Amerikanci, Zoran Đinđić, GMO hrana, itd. isl., a sasvim sigurno bi to bio i Britanski filmski institut, samo da su čuli za njega; dakle svi osim njih samih i njihovih pogrešnih izbora, političkih kao i životnih.

Već sama ta univerzalnost pokazuje da je zaludan posao tumačiti Balarda, kako mnogi nažalost i dalje čine, iz najprizemnijeg, dnevnopolitičkog ugla: baš kao i Kafka ili Orvel, on nas upućuje na provokaciju koja u pravom smislu reči transcendira tu vrstu praktične ideologije. Ljudi milenijuma su metafizički i antropološki horor, Čelzi Marina je – ispod varljivog vela – podjednako izložba grozota kao i ono što se prikazuje u Balardovoj knjizi istog naslova. Kada Endru Saliven – kao i mnogi drugi – prilikom prikaza knjige Stivena Pinkera postavlja čuveno pitanje „ako je sve zaista danas bolje nego što je ikada bilo, zašto se onda osećamo toliko mizerno?“, on zapravo postavlja nemoguće pitanje, ogoljujući najdublji ponor ljudske iracionalnosti. Nemoguće je dati racionalan odgovor na iracionalno pitanje išta više nego što je moguće nacrtati trougao sa pet strana. U Ljudima milenijuma – kao i drugim briljantnim antipopulističkim romanima – Balard se gorko sprda sa pojedincima i grupama nesposobnim da izađu iz kaveza sopstvene iracionalnosti; kraj nije srećan, ali kavez je već kazna sama po sebi.

Ova široka primenljivost Balardove poruke sugeriše da možemo, u Selarsovom duhu, govoriti o Teoriji i praksi primenjenog balardijanizma; ovo, ako je neophodno naglašavati, predstavlja aluziju na fiktivnu knjigu Teorija i praksa oligarhijskog kolektivizma, koju je navodno napisao arhi-neprijatelj Emanuel Goldštajn, a koju čitaju protagonisti Orvelove besmrtne 1984-te.

Bez obzira na sve druge kontroverze i nedoumice, Orvel je oko jedne stvari bio savršeno, kristalno jasan: totalitarni poredak se održava državnim nasiljem. Iz te jednostavne činjenice proizlazi univerzalistička moralna pretenzija njegove distopije: čak ni ljudi koji u stvarnom životu zastupaju duboko totalitarne ideje i stavove ne suviše različite od Druga O’Brajena (a ako živite u Srbiji, statistički je neminovno da ste sreli bar desetak takvih od jutros), ipak neće smatrati svet Vinstona Smita prijatnim i poželjnim mestom.

Već sama ta činjenica čini Orvelov roman slabo upotrebljivim kao dozimetar za merenje izloženosti mentalnoj radioaktivnosti – kako se totalitarna propaganda može najbolje opisati – u stvarnom životu. Poput onih malih dozimetara iz Černobilja koji mere samo do 3,6 rendgena po satu, uređaj sa tako niskim pragom možda i ima svrhe u vremenima spokojnog demokratskog razvoja, ali nema ni najmanje smisla usred populističke oluje. (Ovo, naravno, nimalo ne umanjuje epohalnu vrednost i značaj Orvelovog romana u pogledu drugih stvari.)

Nasuprot tome, Balardova ambicija da izgradi daleko precizniji instrument nego mentor poput Orvela, ispoljena u brojnim njegovim delima, dobila je u Ljudima milenijuma svoj možda konačni i najsavršeniji oblik. Tamo gde 1984-ta slabo može pomoći da se identifikuju istinski totalitarci, Ljudi milenijuma su hirurški precizan lakmus-test: daleko najveći deo njih će iskazati solidarnost sa pobunjenicima iz Čelsi Marine, ili opravdati njihovo zabludelo mišljenje i delanje nekakvim nakaznim polit-korektnim mantrama tipa „urednost i dolasci na vreme su odlike belačkog rasizma“ ili „klimatske promene su izmišljotina kineskih komunista u dilu sa Svetskim ekonomskim forumom“. Obe opcije su zapravo jedna opcija, jer je za totalitarni um 1 = 2, kao nužna posledica onog O’Brajenovog da je 2 + 2 = 5 (dovoljno je oduzeti 3 sa obe strane znaka jednakosti). Tuširati se dvaput dnevno isto je što i tuširati se jedanput dnevno; možda i jednom nedeljno ili mesečno. Ergo, mi smo normalni, a nenormalni su oni drugi, elitisti. Stoga – bombom na Tejt Modern i Britanski filmski institut.

Ljudi milenijuma su upozorenje i krik; bili su i proročanstvo, pre nego što su, na našu žalost, prestali da to budu. Milenijum je došao i prošao, njegovi bezrazložni kultisti uglavnom nisu; naprotiv, oko nas su na ulicama, u institucijama, u javnom diskursu i na razne načine nastoje da zagospodare našim životima. Jedino moralno ispravno delanje je suprotstaviti im se.