Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Unsplash

 

Jedan oglas za posao nedavno je izazvao veliku pažnju na srpskom delu LinkedIn platforme.

“Ako niste voljni da date sebe firmi 100%, i volite da imate više poslova, ovo nije za vas… Ako ne možete da se nosite sa zahtevnim okruženjem u kojem će vaš izvršni direktor (Dejan) biti strog prema vama kada vam daje konstruktivnu kritiku za vaše veće dobro, ovo nije za vas”, navodi se u oglasu za administrativnu poziciju u jednoj domaćoj knjigovodstvenoj agenciji.

U oglasu se navodi da je neophodno da kandidat bude spreman na povremen prekovremeni rad, uključujući i vikende, dok je predviđena početna plata za poziciju 50 hiljada dinara.

Reakcija na Linkedinu? Bes i kritike na račun pomenutog izvršnog direktora, ponajviše zbog onoga što se vidi kao preterani zahtevi za platu koji se nudi budućem zaposlenom. Oglas je ubrzo uklonjen sa platforme Infostud, dok je Dejan Savić, izvršni direktor u pitanju, javno uputio izvinjenje.

Bez obzira na to da li je u pitanju firma koja se zaista nefer ophodi prema radnicima ili je ovo samo loše sastavljen oglas za posao, jaka negativna reakcija velikog dela javnosti ukazuje na značajnu promenu popularnog mišljenja o tome šta je zapravo dobar posao. Dani dobrih poslušnih zaposlenih koji su srećni ako su prijavljeni i imaju prosečnu platu u Srbiji davno su iza nas. Trendovi kao što su Great Reshuffle i Quit Quitting obeležiće tržište rada narednih godina, a frilens poslovi otvaraju nove alternative tradicionalnim karijernim putevima.

 

Šta donose Great Reshuffle i Quit Quitting fenomeni?

Već tokom 2020. godine i u prvim mesecima pandemije, postalo je očigledno da se tržište rada menja iz korena. U velikom broju zapadnih zemalja radnici u najrazličitijim industrijama masovno su počeli da daju otkaze, što je dovelo do nedostatka radnika u brojnim sektorima.

I dalje ne postoji jasno objašnjenje zašto su dobrovoljni otkazi postali toliko česti tokom 2020 godine, ali nekoliko faktora se uglavnom izdvaja. Prvo, postoje radnici koji su usled pandemije morali da brinu o članovima porodice, bilo da su u pitanju deca ili stariji. Drugo, državna pomoć za nezaposlene je tokom 2020. godine bila izdašna u brojnim zemljama, pa biti nezaposlen neko vreme nije nužno značilo i finansijski krah. Naposletku, radnici su uvideli koliko je neke poslove moguće obavljati uz značajno više fleksibilnosti.

Da li je zaista neophodno ići u kancelariji ili počinjati sa radom u tačno 9 časova ujutru da bi se obavili svi radni zadaci? Veliki broj radnika je uvideo da više fleksibilnosti ne znači nužno lošiji performans na poslu, kao i da donosi više vremena za druge aspekte života. Ipak, ovo nije poruka koju su brojni menadžeri i poslodavci izvukli. Nakon ukidanja karantina, mnogi od njih su tražili povratak na staro (prvenstveno povratak u kancelariji), što brojni radnici željni fleksibilnosti prosto nisu želeli da prihvate.

Ipak, nakon nekoliko meseci postalo je jasno da fenomen masovnih dobrovoljnih otkaza zapravo ukazuje na fenomen drastičnog menjanja radnih mesta, pa je tako i skovan termin Great Reshuffle. Umesto raspravljanja sa nadređenim oko rada od kuće ili povišice, radnici su sreću masovno potražili na novim radnim mestima. Dinamično tržište rada znači i da nije teško pronaći posao, bez obzira na to da li radite u uslužnoj industriji ili ste programer. Većina razvijenih zemalja se muči da popuni upražnjene pozicije pošto postoji nedostatak kandidata, što naravno daje veliku pregovaračku moć svima koji traže posao i voljni su da rade.

 

 

Paralelno sa promenama radnog mesta, počela je i revolucija u samom odnosu prema radu. Pomerajući se od hussle kulture koja naglašava vrednost neprestanog rada i konstantnog napredovanja, nastaje pokret radnika koji odbija da na poslu uloži bilo kakav trud van onoga za šta su plaćeni. Tako je na društvenoj mreži TikTok nastao termin quit quitting koji opisuje svesnu odluku zaposlenih da ne traže dodatne projekte, završe sa poslom tačno u 5 i prekinu da gaje iluzije o tome da će njihov trud zapravo biti nagrađen povišicom ili unapređenjem.

Ovo ne znači da zabušavate na poslu, već samo znači da odbijate da doživljavate posao kao izvor vrednosti i zadovoljstva u životu. Mediji su nedavno počeli sve više da pišu o ovoj pojavi, što je otvorilo veliku debatu o tome da li je ovo samo pokriće za radnike koji ne žele da rade ili zdravo postavljanje profesionalnih granica.

Pojava quit quitting-a nije prisutna samo na Zapadu. Termin tangping postao je popularan u Kini, on u prevodu znači “ležati ravno” i usmeren je ka mladima koji odbijaju popularnu radnu etiku. U Kini nije neuobičajeno da se radi šest dana u nedelji, od 9 ujutru do 9 uveče, toliko da je ova praksa  poznata pod nazivom “9-6-6 kultura” popularizovana od strane čuvenog biznismena Džeka Ma. Tangping pokret poručuje da takav pristup radu nema smisla za mlade danas koji se muče sa teretom ekonomske nejednakosti i nepristupačnim stanarinama. Mladi u Kini su pod ogromnim pritiskom, pa je tangping pokret viđen kao vid protesta protiv nerealističnih očekivanja, ali i same Kineske komunističke partije koja se oslanja na ekonomski rast kao izvor legitimiteta. Ispraznost ovakve kulture postala je dodatno očigledna tokom pandemije i dugih karantina – zašto radimo puno ukoliko ne možemo da osetimo sva ostala uživanja u životu koji svakog trenutka može da se promeni iz korena?

 

Svi možemo biti frilenseri – dodatan pritisak na poslodavce

Pored već navedenih pojava, tržište rada snažno se menja po uticajem platformi za frilensovanje, odnosno kratkoročnog obavljanja najrazličitijih poslova putem interneta.

Platforme kao što su Fiverr ili Upwork omogućavaju svima koji poseduju neku veštinu da jednostavno pronađu poslodavce širom sveta. Od predavanja engleskog, preko pravljena TikTok videa za kanal nekog malog brenda, pa sve do snimanja vojsovera za reklame – gotovo svaki posao moguće je  pronaći na ovim platformama ukoliko ste dovoljno uporni. Frilens platforme stvorile su novu alternativu tradicionalnom zaposlenju u jednoj firmi, naročito za mlade. Nove alternative su zatim logično i stvorile nova očekivanja. Kako da kao junior u nekoj tradicionalnoj kompaniji budemo zadovoljni platom od 45 hiljada kada znamo da kroz držanje onlajn časova engleskog učenicima u Kini možemo zaraditi isto toliko za upola manje sati rada?

Jedna od industrija u Srbiji koja se našla pod udarom ove pojave jeste marketing, a naročito digitalni marketing. Una Kostadinović, konsultantkinja za B2B marketing, nedavno je pisala o nedostatku kadrova u digitalnim marketing agencijama koji već neko vreme postoji, ali je produbljen koronom i pojavom frilens platformi. Problem je naročito očigledan u potrazi za junior kadrovima, gde se vidi drastična razlika u pristupu milenijalsa s jedne strane i gen Z generacije. “Žele sve sad – i platu i poziciju i work-life balance, u suprotnom im se ne isplati da rade. Zašto? Jer znaju da kroz freelance projekte (na domaćem i stranom tržištu) mogu „na ruke“ da zarade par stotina evra po klijentu i očekuju 3x toliko u agenciji – minimum. Ne zanimaju ih „prilike za učenje i rast“, „dinamično okruženje“, „obezbeđena edukacija“, kao ni interne procedure za napredovanje. Otići će tamo gde mogu da zarade novac koji im obezbeđuje životni stil bar niže srednje klase”, navodi Kostadinović.

 

Zašto smo bili besni zbog Dejanovog oglasa? 

Pre 20 godina hussle kultura bila je norma, zaposleni su bili zahvalni na prilici da se pokažu na poslu, a poslodavci svesni da je moć u njihovim rukama. U 2022. godini situacija je drastično drugačija. Zaposleni, a naročito mladi se više ne libe da traže nove prilike, a čak i kada ostanu na radnom mestu gde su nezadovoljno imaju quit quitting kao filozofiju koja ih udaljava od prekovremenog rada i zalaganja. Znamo i da zaposlenje možemo pronaći online i da nismo ograničeni na poslodavce u našoj zemlji, što znači da su nam standardi za dobro radno mesto značajno veći.

Sve ovo jasno pokazuje zašto je oglas pomenut na početku ovog članka izazvao veliku količinu negodovanja i besa na društvenim mrežama. Čak ni juniori nisu više voljni da “daju sebe firmi 100%”, a naročito ne za 50 hiljada dinara. Dejan, izvršni direktor u pitanju, prosto je promašio deceniju u kojoj je takav oglas za posao prihvatljiv. Koliko god da je za pohvalu makar iskrenost po pitanju očekivanja, tržište rada je konačno pružilo bolju pregovaračku poziciju radnicima. Umesto zahteva u oglasu, izvršni direktor bi imao više uspeha da je možda naveo sve benefite rada u njegovoj kompaniji. Kritika, pa koliko god bila konstruktivna, sigurno se ne može porediti sa privatnim zdravstvenim osiguranjem ili Fitpass članskom kartom.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *