Foto: Unsplash
Nedavna vest da je makedonsko javno tužilaštvo postiglo dogovor sa glavnim tužiocem Evropske unije Laurom Koveši o zajedničkoj saradnji, koja podrazumeva razmenu informacija i moguće nadgledanje istraga o zloupotrebi evropskih fondova u Makedoniji, koje bi sprovodila ova slavna rumunska tužiteljka, podsetilo nas je na jednu simptomatičnu činjenicu – Rumunija ima slavnu javnu tužiteljku.
Srbija, a što je takođe simtomatična činjenica, takvu tužiteljku nema. Ova okolnost da naša Zagorka ni po čemu nije njihova Laura samo potcrtava širu istinu da ni Srbija ni po čemu nije Rumunija.
Ovo ni po čemu, treba uzeti uslovno, jer dve zemlje dele mnogo toga zajedničkog. Od socijalističke prošlosti kada je Jugoslavija za Rumuniju predstavljala daleki uzor i po ekonomskom standardu i po građanskim slobodama, preko geografske bliskosti, problema sa korupcijom i emigracijom, nepoverenjem u penzijski sistem i snažnim regionalnim nejednakostima, odnosno jazom između urbane i ruralne razvijenosti, Srbija i Rumunija se u poslednje dve decenije suočavaju sa sličnim setom problema, ali su rezultati tog suočavanja veoma različiti.
Rumunija je danas država sa životnim standardom koji je za dve trećine bolji od srpskog, iako je 1998. godine, uprkos sankcijama i nedavno završenom ratu i hiperinflaciji, Srbija imala za osam odsto veći standard od Rumunije, prema podacima Svetske banke.
Mada je u to danas teško poverovati, ali životno iskustvo onih koji se sećaju tog vremena potvrđuje ove brojke: Tih devedesetih, na raskrnicama širom naše zemlje svakog jutra stajale su grupice Rumuna “na privremenom radu” u Srbiji i čekale da ih pokupi neko od naših da mu za sitnu dnevnicu kopaju temelj i mešaju malter.
To vreme je odavno prošlo.
Mereno paritetom kupovne moći, što je uobičajeni način za poređenje standarda u različitim zemljama, danas je BDP po glavi stanovnika u Rumuniji 35.414 internacionalnih dolara, a u Srbiji 21.432. Pre dvadeset godina bili smo na identičnom nivou od nekih 6.500 dolara.
Zapravo, od sredine devedesetih pa sve do 2003. godine naše dve zemlje manje više prate jedna drugu na istom, niskom stepenu razvijenosti. A onda Rumunija kreće da se odvaja, prvo lagano, a zatim od 2006. godine silovito i nezaustavljivo, praveći sve veću razliku u tome kako se živi u Bukureštu u odnosu na Beograd.
Od 2003. do 2008. Rumunija je prešla put od zemlje koja je na istom nivou životnog standarda kao Srbija do one u kojoj je BDP po glavi stanovnika za 33 odsto veći nego ovde. Šta se dogodilo u tih pet godina čudesnog razvoja? Rumunija je ušla u Evropsku uniju.
Pristup fondovima EU snažno je podržao i nastavlja da podržava rumunsku privredu. Samo od 2021. do 2027. Rumunija će od EU dobiti 31,5 milijardi evra. Srbija, da konstatujemo očigledno, neće.
Međutim, ne samo da je Rumunija kao član EU u proteklih deceniju ipo imala svu finansijsku podršku koju članstvo nosi sa sobom, ta zemlja je i sama donela niz političko-ekonomskih odluka koje su joj omogućile napredak.
Pod ogromnim teretom korupcije u državi, rumunsko pravosuđe je sredinom prošle decenije krenulo u žestok obračun sa političkim kriminalom – onaj period koji je izrodio Lauru Koveši, tada specijalnu tužiteljku koja se proslavila hapšenjem gradonačelnika, poslanika, ministara i na kraju premijera Viktora Ponte. Ali, ne samo ona. Kada je vlast pokušala da olabavi zakone koji regulišu visoku korupciju, na ulice je izašlo pola miliona ljudi u protestima kakvi nisu viđeni od pada Čaušeskog.
Kao članica EU, Rumunija je uspela da postane najveća destinacija za strane direktne investicije u regionu i da razvije auto sektor i IT toliko da postanu motor razvoja zemlje. Dok u Srbiji Fijatova fabrika već godinama tavori, a sad je i parkirana u iščekivanju novog električnog modela, Renoova Dačija proizvedena u Rumuniji ostvojila je tržišta u razvoju.
Dakle, nije sve u subvencijama, ima nešto i u sigurnosti i jasnom opredeljenju društva da korača uporedo s ostatkom razvijene Evrope. Naravno, Rumunija je, nemajući svoje Kosovo, u jednostavnijoj poziciji da pravi izbore kakve je napravila, ali stvarnost ne mari za naše probleme. Naši dezorijentisani pokušaji da stalno budemo na svim mestima, na kraju nas drže tamo odakle bismo hteli da krenemo, samo kad bi znali kuda. A to ima svoju cenu.
Kao što cenu ima i klizanje ka autoritarnosti. Kada se suočila sa istim problemom s kojim se suočava Srbija, odlivom mozgova u zapadnu Evropu, Rumunija je reagovala tako što je plate lekara podigla sa 1.000 na 2.700 evra, medicinskih sestara sa 530 na 900 evra, a pojedinim profesorima su plate duplirane. Srbija je na svoje probleme reagovala tako što je izgradila jeftine stanove za policajce i pripadnike BIA, a iz originalnog plana izbacila lekare, profesore i naučnike. Od januara plate u javnom sektoru će opet biti povećane, a u skladu sas nacionalnim prioritetom Republike Srbije, najveće povećanje dobiće – vojnici.
Kakve prioritete postavite takvu državu dobijete. Državu lekara i profesora ili državu policajaca i bezbednjaka. Što bi rekao Goran Vesić: “I to je tako”.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Urednik ekonomije u Danasu