Mladen Mrdalj

Politikolog, Predavač na Webster Univerzitetu

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Unsplash

 

Večno uplitanje moralnih obzira u politiku je neizbežno koliko i plemenito, jer svedoči o bitnoj razlici između ljudi i životinja – strast za pravdom ili bar pravičnošću. Ta strast može nekad biti i prilično gadno oblikovana, pa tako rasisti smatraju pravednim da prisvoje privilegije koje zakidaju drugima. Doduše, naučnici su dokazali da i šimpanze imaju osećaj za pravičnost, pa ne možemo monopolisati to osećanje za našu vrstu.

Sa druge strane, ono što delimo sa životinjama je nagon za životom, za samoodržanjem. Tu je skoro pa pravilo da se roditelji žrtvuju za decu, iz čega logično izvlačimo zaključak da je neizbežno koliko i plemenito da se starija generacija bori za fizički opstanak mlađe.

Prethodna dva pasusa ističu dva neizbežna impulsa kod ljudi: strast za opstankom sopstvene grupe i strast za poštovanjem određenih moralnih obzira. Kao što pretpostavljate, problem nastaje kada ta dva impulsa dođu u sukob. Još dublji problem je ne prepoznati kada su ta dva impulsa u sukobu, na šta je Aleksandar Vučić podsetio gledaoce u televizijskom gostovanju krajem prošlog meseca.

 

 

Nažalost, diplomatske posledice rata u Ukrajini su rasplamsale ionako hroničan problem međusobne sukobljenosti ta dva impulsa u srpskoj (spoljnoj) politici. Uzastopne ankete tokom 2022. (maj, jun, oktobar) pokazuju da oko 80% građana smatra da ne treba uvoditi sankcije Rusiji, a oko 60% smatra da sankcije ne treba uvoditi ni po cenu evropskih sankcija Srbiji.

Koliko bi sankcije štetile Srbiji može da nasluti svako ko se seća devedesetih, čak i ako eventualne nove sankcije ne bi bile ni upola teške kao ondašnje. Da se ne bi sve zadržalo na sankcijama može naslutiti svako ko se seća kako je došlo do eskalacije nasilja na Kosovu i Metohiji krajem 1990-ih, u Bujanovcu i okolini 2001, te opet na Kosovu i Metohiji 2004.

Čak i ukoliko na Zapadu ne bi bilo podrške za provociranje nasilja, nema garancija da anti-srpski nacionalizmi ne bi pokušali da nasiljem prisile Zapad da interveniše u njihovu korist, jer bi se odmah rasplamsala već postojeća medijska psihoza o proruskoj Srbiji koja ugrožava svoje prozapadne balkanske susede.

Rizikovanje sopstvene dece je, dakle, prihvatljivi rizik za veliku većinu građana, ukoliko time ostaju verni svojim moralnim obzirima. Stoga moram opet pisati na sličnu temu kao i 2015, 2017, te u nekoliko članaka za Talas u prošle dve godine (ovde, ovde i ovde), a to je uloga morala u spoljnoj politici.

Moralni osnov protivljenja uvođenju sankcija Rusiji se izražava frazama o srpsko-ruskom bratstvu, ali ispod njih je dubinski strah da ćemo ostati sami pred Zapadom koji velikoj većini građana deluje monolitno jedinstven i nepromenjivo anti-srpski. Taj strah je u kombinaciji sa nekoliko bitnih faktora stvorio neosnovano samopouzdanje u velikom delu stanovništva.

Ti bitni faktori su: Putinova harizma, relativno uspešna ruska intervencija u Siriji kojom je Rusija zagrizla američku sferu dominacije, evropska ekonomska i migrantska (sada i energetska) kriza, Trampovo predsednikovanje, hronična proruska medijska kampanja kojom je Vučić monopolisao vlast u domaćoj javnosti kao Putinov saveznik, a u spoljnoj javnosti kao jedini koji može držati proruske Srbe pod kontrolom. Na kraju, bitan faktor je i uzimanje bezviznog režima sa EU i drugih dobiti iz ekonomske saradnje sa EU zdravo za gotovo, kao da se podrazumeva da jednom ukinute sankcije više ne mogu da se vrate, a posebno ne u onako strašnom obimu.

Naravno, proruski okrenuti sugrađani barataju i nekim racionalnim, realpolitičkim argumentima, zbog kojih moramo rizikovati. Među njima dominiraju sledeći: Rusija blokira ulazak Kosova u UN, Zapad nas ionako nepromenjivo mrzi, Zapadu nije u interesu da krene agresivno na Srbiju i tako otvori novi front, te da je Srbija i sama bila žrtva sankcija pa stoga najbolje zna da sankcije ne deluju.

Koliko su ti argumenti slabi, to je očiglednije da je grčevito nadanje u Rusiju više psihološki mehanizam održanja minimuma samopoštovanja i suzbijanja straha od očaja koji bi usledio spoznajom da ćemo biti ostavljeni na cedilu ukoliko nam Rusija okrene leđa iz osvete za uvođenje sankcija.

Prvo, Rusija blokira ulazak Kosova u UN ne zato što joj Srbija ne uvodi sankcije, već zato što joj Zapad ne priznaje Krim i Donbas. Srbija nije 2003. uvela sankcije Rusiji kada je Putin povukao ruske trupe sa Kosova.

Drugo, da je Zapad jedinstven i da nas nepromenjivo mrzi je parola koja je vrlo zgodna ruskoj propagandi, ali i antisrpskim nacionalizmima u regionu, jer je njihov najveći strah zbližavanje Beograda sa Zapadom. Snaga te parole leži u probranim istorijskim epizodama, baš kao što se biraju istorijske epizode u kojima je Rusija pomogla Srbiji.

 

 

Međutim, najčešći korisnici parole o večnoj mržnji Zapada prema Srbima su oni koji tvrde da se Zapad rukovodi samo interesima, a ne emocijama. Kako u emocije spada ljubav, tako naša savezništva iz svetskih ratova ništa ne znače. Ali, ista logika onda zahteva da se prepozna da u emocija spada i mržnja, pa tako tekuća omraza prema Srbima ne znači ništa ukoliko neki drugi interes pretegne na Zapadu. Konačno, stav da su u diplomatiji interesi iznad emocija nalaže da isto primenimo i na rusku spoljnu politiku. Ne bi bilo prvi put da nas u ime bratstva saveznici (Rusi i Britanci, na primer) pozivaju da se žrtvujemo daleko više od njih, kao što smo 1914 ili 1941.

Ideja da je Zapad jedinstven u mržnji prema nama pretpostavlja upravo da je Zapad – jedinstven. Ali, on to nije. Amerikanci su zaboli nož u leđa Francuzima kada se radilo o ogromnom vojnom ugovoru o podmornicama sa Australijom, Makron je samo novo lice francuskog vođstva koje rovari protiv američke dominacije, „novi Evropljani“ (istočnoevropske članice EU) su u bitnim stvarima karaktera EU i odnosa sa Rusijom i SAD bitno sukobljene sa Francuskom i Nemačkom. Na kraju krajeva, pet članica EU i četiri članice NATO su na našoj strani kada se radi o Kosovu, što samo neozbiljni defetisti mogu zanemariti.

Argument da Zapadu nije u interesu da otvara front agresivnim pritiskom na Srbiju je nelogičan, pošto se postavlja pitanje šta će biti kada se rusko-ukrajinski front stabilizuje, a Srbija ostane prepoznata kao jedina proruska država duboka iza tog fronta. Drugo, taj front može otvoriti agresivna računica ekstremiste poput Kurtija ili bošnjačkih partija koje su duboko ugrožene ekstremno prohrvatskim stavom Bajdenove administracije. U takvim okolnostima zapadne države su prinuđene da biraju između proruske Srbije i njenih prozapadnih suseda.

Na kraju, ideja da Srbija ne uvodi sankcije jer je već sama bila pod sankcijama i sankcije ne deluju pada u vodu jer je Srbija već uvela neke sankcije Belorusiji. Uz to, proruski Srbi se brane od podsećanja da je Rusija uvela sankcije nama 1992. tvrdnjom da je Rusija tada bila slaba pred Zapadom, ali isto se može sa još više prava reći i za nas danas.

 

Podrži Talas donacijom

 

Izgleda da je upravo tu objašnjenje za Vučićevo i uopšte naprednjačko pripremanje terena za uvođenje sankcija Rusiji. Tvrdnja da je „mala“ Srbija „izdržala“ osam meseci da ne uvede sankcije Rusiji, bi trebala da opere savest kritičnoj masi građana Srbije što će ipak dati prednost opstanku sopstvene dece nad odanosti Rusiji, kako bi Vučiću oprostili uvođenje sankcija. Doduše, ne bi bilo prvi put u našoj istoriji da se etiketa izdaje pripiše vođi koji je uradio ono što smo i sami intimno prihvatali kao neizbežno.

U zavisnosti od reakcije Putina, možemo pretpostavljati dalji razvoj događaja. Ako „oprosti“ Srbiji to će biti optimalan izbor za njega, jer će se održati prorusko raspoloženje. Vučić će moći da proglasi pobedu. Ako na bilo koji način Putin uvede kontra-mere, postoji rizik da odnosi eskaliraju što bi moglo dovesti do neugodnih medijskih udara na Vučićev režim, jer će proruske partije i krugovi u Srbiji pokušati da iskoriste situaciju mnogo dramatičnije nego do sada.

Međutim, na spoljnopolitičkom planu ni jedna ni druga opcija neće popraviti položaj Srbije. Akumuliranje meseci odolevanja Zapadu da bi se omekšali i Putin i proruska javnost je dovelo do akumuliranja nepoverenja prema Srbiji i cementiranja njenog imidža proruskog pijuna na Balkanu. Jedini izlaz iz te zamke je igranje na sukobe unutar Zapada, ali upravo te sukobe je teško eksploatisati, jer građani Srbije i njihove političke partije nemaju razrađene diplomatske koncepcije kako bi se ti sukobi mogli okrenuti u korist srpske spoljne politike.

Moralni osnov takve spoljne politike pretpostavlja sofisticiranije čitanje naše diplomatske istorije, a to je nemoguće postići vulgarnim parolama na naslovnim stranicama režimskih tabloida. Da bi se tako nešto postiglo bez ozbiljnije javne rasprave i ozbiljnije političke javnosti, vlast mora imati diktatorski karakter. To je temeljno licemerje naše političke zajednice – da bi vladar zadržao vlast optuživanjem opozicije za izdaju on mora voditi „moralnu politiku“ konfrontacije sa svetskom silom do same ivice ambisa da bi mu građani (ili bar njihov dovoljan broj) oprostili uzmicanje u poslednjem trenutku.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *