Foto: Unsplash
Kada su ruske snage 24. februara napale teritoriju Ukrajine iz više pravaca, u domaćem tvrdo rusofilskom javnom mnjenju nastala je velika euforija. Iako su isti krugovi dobrim delom do dana invazije tvrdili da do nje neće doći i da je u pitanju samo “zapadna histerija” i da “Rusija samo razmešta trupe po svojoj teritoriji”, od 24. februara retorika je promenjena. Ukoliko niste u ovom periodu gledali rusofilski deo scene na nacionalnim frekvencijama (ja nažalost jesam), budući scenario ruske invazije iz ugla svih ovih ljudi izgledao je identično.
U najviše sedam dana moćna ruska vojska će pobediti nejaku i razjedinjenu ukrajinsku vojsku, “neonacisti” na čelu sa Zelenskim u Kijevu će biti pohapšeni, a na vlast će biti postavljeni Rusiji lojalni ljudi. Građani će bacajući cveće pozdraviti ruske tenkove. Nakon toga će Rusija da izađe na Dunav, ojača kao sila, pokaže Zapadu koliko je licemeran i zapravo slab, a onda će u promenjenim geopolitičkim okolnostima i Srbija da od toga prosperira.
Međutim, u realnosti se desilo da ruska vojska i nakon sedam meseci nije porazila Ukrajinu. Zapravo, od marta do danas, teritorija koju Rusija kontroliše u Ukrajini se smanjila za teritoriju veću od površine Danske. Da bi stabilizovala front pod naletom ukrajinske kontraofanzive, Vladimir Putin je bio prinuđen na delimičnu mobilizaciju, iako je svojim građanima ranije govorio da je neće biti. Zelenski je još u Kijevu i na vlasti, ukrajinski građani nisu dočekali rusku vojsku kao oslobodilačku, a Rusija nije na Dunavu, već su i Švedska i Finska uskoro u NATO-u na 100ak kilometara od Sankt Peterburga.
Naravno, analiza položaja Rusije dosta je kompleksnija od kontrasnih primera najava šta će se desiti od strane rusofilske scene u Srbiji i realnih događaja na frontu. Politički i ekonomski gledano, položaj Rusije kao svetske sile zavisi od više faktora kojima je potrebno posvetiti dodatnu pažnju, iako je trenutno držanje Rusije u Ukrajini dobar indikator trendova.
Ruski kapaciteti kao sile
U maju prošle godine u svojoj tadašnjoj kolumni za Talas pisao sam o svim manjkavostima Rusije da opstane kao svetska sila, uključujući i skepsu prema realnim vojnim kapacitetima ove države. Nakon početka rata u Ukrajini, određeni procesi koji su postojali u prethodnoj deceniji su se ubrzali, a realne snage i slabosti ruske države dosta su bolje vidljive. Položaj Rusije kao svetske sile ugrožava nekoliko ključnih slabosti, koje su danas više vidljive. Te slabosti su prvenstveno ekonomija i demografija, a one se reflektuju i na ostale oblasti od važnosti.
Što se ekonomije tiče, privreda Rusije nominalno gledano je veličine privrede Južne Koreje ili Kanade, a po bogatstvo po glavi stanovnika nalazi se ispod Rumunije. Kada se bruto domaći proizvod ove države pak prebaci u paritet kupovnih snaga, ona stoji nešto bolje na rang listi i nešto je manja od ekonomije Nemačke. Međutim, po glavi stanovnika ona se i dalje nalazi u kategoriji Bugarske po izveštaju MMF-a za 2022. Čak i sa tom skromnom veličinom, ekonomija Rusija dobrim delom zavisna je od izvoza i prerade energenata, koji čine preko 50% njenog izvoza.
U kontekstu ucenjivanja evropskih država to može da ima političke težine, ali u kontekstu pronalaženja novih kupaca bez EU ili tržišnih fluktuacija cena nafte i gasa, to može biti veoma rizično. Sam početak invazije Rusija je dočekala kao manja privreda nego što je bila 2014, a zbog aktuelnog programa sankcija biće dodatno manja sledeće godine, koliko god na prvi pogled izgledala kao otpornija na zapadne sankcije od inicijalnih procena.
Veličina i struktura njene ekonomije već decenijama predstavlja veliku prepreku za Rusiju, odnosno njene svetske ambicije. To se prvenstveno vidi u postepenom opadanju ruskih vojnih kapaciteta, što je rat u Ukrajini ogolio. Vojna potrošnja Rusije merena u dolarima već celu deceniju je na nivou Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske, ali sa zadacima koji bi trebalo da ispunjavaju mnogo veće ambicije od ove dve zemlje. Konstantan manjak investicija u odbranu, ostavio je rusku vojsku u večitom krugu remontovanja i modernizovanja sovjetske opreme, a vrlo ograničenom finansiranju serija novijih modela oprema poput tenka Armata T-14 ili suhoja pete generacije. Zato nikoga ne bi trebalo da čudi zašto se na frontu u Donbasu mogu videti tenkovi T-62 iz vremena Nikite Hruščova, ali ne i pompezno najavljivani noviji modeli opreme.
Na dugi rok održavanje vojske te veličine sa trenutnim finansijama i aktuelnim gigantskim gubicima opreme na ukrajinskom frontu nije održivo. Nakon zapadnog programa sankcija, ruska ekonomija više će se u budućnosti oslanjati na energente nego danas, što rizike tržišnih fluktuacija ostavlja od većeg uticaja nego pre 24. februara. Osim ovog ekonomskog ograničenja, Rusija će imati i veliku prepreku demografije, koja se često ignoriše.
Ruska demografska prepreka
Pred sam raspad SSSR-a već bio je primetan trend demografskog usporavanja, za koji danas postoje različite interpretacije i objašnjenja. Neki taj negativan trend objašnjavaju razlogom sklerotične socijalističke privrede, drugi manjkom poverenja ljudi u svetlu budućnost SSSR-a, a treći drugačijim društvenim očekivanjem žena.
Međutim, haotična tranzicija 1990-ih ovaj trend je dovela do ekstrema i Rusija je od 1992. do 2012. zabeležila dve pune decenije negativnog salda kretanja stanovništva. Taj trend se privremeno zaustavio, da bi se nakon 2016. ubrzao do te mere da je Rusija samo od 2019. do 2021. zabeležila negativan prirodan priraštaj od u zbiru 2 miliona ljudi!
Ukupno gledano, Rusija danas ima manje stanovnika nego 1989, iako je u istom periodu anektirala Krim i na taj način mehanički povećala broj stanovnika za oko 3 miliona. U istom periodu SAD su povećale svoju populaciju sa 246 miliona 1989. na 331 milion stanovnika u 2021, a Kina za oko 300 miliona novih stanovnika (za dve Rusije).
Iako demografski trendovi idu silaznom putanjom i u zapadnim državama i Kini, kontinuitet loše ruske demografske slike, uz aktuelne žrtve mlađih generacija muškaraca u Ukrajini i emigriranje obrazovanih u druge države, velika su relativna manjkavost. Bilo da Rusija pod kontrolom zadrži ili izgubi regione koje je agresivno pripojila od Ukrajine, to neće promeniti dugoročno nepovoljni trend sa brojnošću i starošću stanovništva. Uz nisko bogatstvo po glavi stanovnika, budući manjak dostupnosti zapadnih visokih tehnologija i tržišta, potencijal za mnoge mlade ljude u ovoj državi biće prilično ograničen. To će za Rusiju kao veću silu biti jedna od najvećih barijera.
Perspektiva Rusije
Iako je za ocenu Rusije potrebno analizirati i druge faktore poput njenih saveznika, ali i manjkavosti i unutrašnjih protivrečnosti ruskih rivala koji takođe mogu biti poklon za Rusiju u budućnosti, teško je predvideti pozitivan ishod događaja za Rusiju kao svetsku silu. Ova država pod svojim autoritarnim liderom ima ambicije koje nije uspeo da realizuje ni SSSR kao supersila svog vremena, a u rukama ima mnogo manje karata.
Rusija Vladimira Putina ima manje teritorije od SSSR-a, manje saveznika, slabiju ekonomiju, manju i manje modernu vojsku nego SSSR za svoje vreme, manje stanovnika i manje primamljivu i univerzalno primenjivu državnu ideologiju. Uz sve to, u svakoj od navedenih oblasti je trend negativan i ne ide u smeru poboljšanja.
Ukoliko se slušaju (preko)brojni ljubitelji lika i dela Vladimira Putina u Srbiji ti problemi ne postoje i Srbija bi trebalo da se politički veže za Rusiju. Čak i ako se izuzme lokalni kontekst i ekonomski odnosi Srbije i drugih zemalja, takva politika bila bi podrazumevala da se Srbija veže za silu u opadanju, što nije najmudrija politika uprkos većinskom sentimentu građanstva.
Kada se izmere svi glavni faktori Rusija kao buduća svetska sila nema perspektivu, a odgovornost za to je podeljena. Najveću odgovornost za propast Rusije kao sile svakako nosi Vladimir Putin koji je odlučio da snagu Rusije u svetu ne pokazuje kroz istorijski jaku rusku nauku i visoku kulturu ili talenat svojih ljudi, koji je impresivan. Politika ovog lidera bila je da snagu Moskve pokazuje kroz pritisak na svoje komšijske države, autoritarnu čizmu u odnosu na te iste građane i vojnu moć, za koju se pokazalo da je zapravo nema. Za takvog lidera Srbija ne bi smela da se dalje vezuje, već da se od njega što brže udaljava.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Programski direktor Novog trećeg puta