Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 5 minuta

Photo: Unsplash

Najava Aleksandra Vučića da će u narednim mesecima pokrenuti formiranje novog „državotvornog“ pokreta otvorila je brojna pitanja. Takvi pokušaji političkog rebrendiranja nisu retki, pogotovo u liderskim političkim okruženjima: npr. u Francuskoj, gde je sadašnja Makronova stranka tri puta menjala ime, a Republikanci su prošli kroz pet ili šest iteracija za vreme Širaka i Sarkozija. Ili u Rusiji, gde je Vladimir Putin, želeći da se reši negativnog balasta tada već nepopularnog Borisa Jeljcina, osnovao Jedinstvenu Rusiju i u nju praktično preselio postojeću strukturu i funkcionere prethodne stranke Jedinstvo.

Moguća transformacija SNS u novu političku organizaciju odvijaće se kao produkt činjenice da Aleksandar Vučić spoljna i unutrašnja politička i društvena kretanja analizira i predviđa dalekosežnije nego drugi akteri, te očekuje da će se ti trendovi odraziti na rejting SNS u bliskoj budućnosti, te pokušava da osigura popularnost i opstanak na vlasti za sebe i svoje najbliže političko okruženje.

 

Logika iza glasina

Zašto bi se Vučić uopšte upuštao u tu avanturu sa mnogo nepoznatih? Najkraće, zato što postoji otvorena mogućnost da SNS počne da gubi popularnost u narednom periodu usled nekoliko prelomnih momenata koji su pred nama.

Prvi od njih je geopolitički i odnosi se na pritiske Zapada za ustupcima u pogledu Kosova, odnosno postizanja neke vrste sporazuma Beograda i Prištine koji bi implicitno verovatno značio neku vrstu priznanja, iako to zvanično neće biti nazivano tako u Beogradu. Dodatni pritisak svakako je u vezi sa „prilagođavanjem spoljnoj politici EU“, što u praksi znači neki nivo sankcija prema Rusiji u kontekstu sukoba u Ukrajini.

 

 

Ova druga tema se u aprilu 2022. godine pokazala kao posebno potentna za prelivanje glasova od SNS ka drugim akterima, te se smatra pitanjem koje je uspelo da podigne i SPS i liste desnice na parlamentarnim izborima. Srbija je već učinila nekoliko manjih ustupaka u tom pogledu, uključujući i glasanja u UN za rezolucije koje osuđuju rusku agresiju ili uvođenje dodatnih sankcija Belorusiji, ali ti potezi se za sada medijski drže pod kontrolom u Srbiji i često se percipiraju kao nužnost.

Ipak, veći iskoraci u tom pravcu mogli bi da izazovu razočaranje glasača, posebno zbog raširene emocije privrženosti Rusiji, ali i zbog posledica po snabdevanje energentima, što građani direktno osete u rezervoarima i radijatorima. Da li će do takvih zaokreta doći, još uvek ne znamo, ali činjenica je da se u polarizovanoj Evropi manevarski prostor za aktere koji pokušavaju da balansiraju maksimalno sužava, što smo imali prilike da vidimo na nedavno završenom samitu EU u Pragu.

Drugi, mnogo važniji problem za SNS jeste ekonomska kriza, prožeta pre svega kroz inflaciju, posledični pad standarda, eventualni rast nezaposlenosti, ali i dostupnost i moguće restrikcije energenata. Vučić svoj visok rejting od 2014. godine zasniva isključivo na socioekonomskoj platformi: teme njegovih kampanja su rastući standard i prosperitet, tj. širenje nade: povećale su se plate, dolaze investicije, povećala se zaposlenost, poboljšala se infrastruktura – a za one delove zemlje gde se to nije desilo: budite strpljivi, stižemo i do vas uskoro.

Vučić je u tom smislu odlično iskoristio traumu srpskog društva iz prethodne ekonomske krize (2008. pa nadalje) i paralelno pozitivnu globalnu ekonomsku situaciju koja se poklopila sa godinama njegove vlasti (2012. pa nadalje). Zbog toga su glasači bili voljni da mu zažmure i na afere i na korupciju i na demokratski deficit i na ustupke oko Kosova i na druge spoljnopolitičke manevre.

Međutim, šta se dešava kada nada u dobar život i bolje sutra nestane iz jednačine?

 

Novo je uvek bolje

Prethodna velika ekonomska kriza je, osim ogromnog socioekonomskog udara na stanovništvo, potpuno polomila post-petooktobarski partijski sistem, a nekada noseću Demokratsku stranku koštala je političke relevantnosti. Vučić to dobro zna. On takođe zna da ima mnogo veći rejting od svoje stranke (videli smo to i na aprilskim izborima), te je logično da novi pokret gradi oko sebe.

Ako do toga dođe, pretpostavljam da će momenat biti nakon što se potpiše „nešto“ sa Prištinom, što verujem da neće učiniti Vučić, već neko iz SNS (premijer ili ministar spoljnih poslova). Vučić će time da „namiri“ zapad, a ujedno i da potroši SNS pred domaćim biračima, da bi on sam mogao da zauzme novu, možda čak i za početak nacionalno čvršću poziciju u političkom polju, koja bi napravila otklon od SNS i ujedno prevela naprednjačke glasače, dodatno iziritirane ekonomskom krizom usled koje će isplivati i zasićenost decenijskom vlašću naprednjaka.

 

Podrži Talas donacijom

 

U datoj (suludoj) situaciji, ta strategija je ipak razumna kada znamo da te glasove može da pokupi SPS, koji se na izborima 2022. pokazao veoma vitalnim uprkos svim ograničenjima, ali i stranke desnice ili možda čak i nekakav imaginarni ujedinjeni opozicioni blok, ili da jednostavno neki od njih odu u apstinenciju.

Setite se uostalom izbora 2012. godine: rasute glasače DS i povezanih stranaka, razočarane krizom i frustrirane korupcijom, autoritarnošću Borisa Tadića i preprekama na evropskom putu, nije pokupio SNS: oni su tada osvojili tek 25% glasova, vidljivo manje nego radikali u mnogim izbornim ciklusima pre toga. Zapravo, podrška DS se prepolovila, na uštrb SPS, DSS, pokojnih URS i LDP, te belih listića – što ih je na kraju i koštalo vlasti.

Iako smo videli da postoje primeri ovakvog strateškog rebrendiranja u svetu, neobično je što Vučić praktično pravi otklon od samoga sebe – on nije dolazeći novi lider i mlada nada SNS, već neko ko je i u prethodnih 10 godina ispred te stranke vukao sve konce političkog odlučivanja u zemlji.

S tim u vezi, pitanje je koliko će se zaista raditi o „novom“ pokretu. Svesni smo da prelazak iz SNS u novu organizaciju svakako neće biti sukob između Vučića sa jedne i 700 hiljada članova sa druge strane, već verovatno tranzicija iste organizacione strukture, uz možda izostavljanje ili manje vidljivu poziciju za neke problematične i u javnosti nepopularne funkcionere. Pri tom, verujem da će u prvom periodu, kao što je to slučaj i sa listama SNS za parlament, u prve linije novog pokreta biti gurnuti razni glumci, preduzetnici, naučnici, lekari, koji će vremenom (čim se pokret etablira) nestati sa scene i ustupiti mesto političarima.

Ipak, moramo biti oprezni sa ovim procenama. Možda od cele stvari na kraju ne bude ništa. Možda Aleksandar Vučić koristi ovu najavu isključivo kao taktiku zbunjivanja političkih protivnika i javnosti kako bi se bavili tim spekulacijama umesto pravim kritikama u nedvojbeno dolazećem kriznom periodu. Sa druge strane, možda Vučić namerno pravi u javnosti situaciju u kojoj je mogućnost formiranja novog pokreta izvesna, kako bi u društvu koje je prihvatilo tu ideju kao konvencionalnu istinu lakše mogao da testira i istraži javno mnjenje i na kraju donese mnogo pouzdaniju odluku.

A ukoliko se za takav potez zaista odluči, verujem da će pokušati da sav balast grešaka desetogodišnje politike, uključujući i dolazeću krizu i moguće ustupke u pogledu Kosova i Rusije, prebaci na SNS kao od sebe odvojen entitet, a da struktura pod novim imidžom krene dalje. Tako će, paradoksalno, najveću krizu vlasti i popularnosti SNS iskoristiti Aleksandar Vučić.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *