Foto: Unsplash
Nakon osam i kusur meseci bez Vlade u punom mandatu, građani Srbije su konačno dobili instituciju koja makar na papiru ima najveću političku moć i koja utvrđuje i vodi politiku. Neki opšti utisak je da su važniji oni ministri kojih nema, nego oni koji su ostali ili koji su novi. Ovo su najvažniji utisci o trećoj Vladi Ane Brnabić.
Hitnost procesa – zakonito, ali neodgovorno
Iako je Narodna skupština konstituisana 1. avgusta, tek krajem oktobra je po hitnom postupku uz obrazloženje da je neophodno sprečiti štetu koja može nastati usled odlaganja reorganizacije državne uprave i radi njene efikasnosti usvojen je novi Zakon o ministarstvima koji je doneo značajno više promena nego neki prethodni. Glavni zaključak je da su mnogi resori podeljeni, izmešani i istumbani. Npr. iz Ministarstva turizma, trgovine i komunikacije nastali su Ministarstvo turizma i omladine (sport ostao zaseban resor), novoformirano ministarstvo za unutrašnju i spoljnu trgovinu, a telekomunikacije su spojene uz informisanje (a kultura postala zasebno ministarstvo).
Ipak, najvažnija informacija je ovaj deo o hitnosti usvajanja zakona i hitna procedura izmene zakona pred kraj isteka ustavnog roka za formiranje Vlade što pokazuje suštinu nepoštovanja i nepostojanja institucija u ovoj zemlji. Sa obrazloženjem da je neophodno „što pre formirati Vladu Republike Srbije“, sednica o izboru Vlade i programa Vlade je produžena oba dana trajanja. Ovo sve jeste zakonito – ali i veoma neodgovorno. Trećeg aprila uveče kada smo imali preliminarne rezultata izbora svi smo znali ko će formirati Vladu (SNS/SPS i nacionalne manjine). Rokovi postoje za okolnosti kada je teško formirati većinu, sigurno ne postoje da se čeka na „hitno“ formiranje Vlade posle više od 8 meseci od raspisivanja izbora (15. februar – ironično na Dan državnosti RS).
Vesti o onima koje nema
Najvažnija vest iz sastava Vlade je to što u njoj nema pre svega Nebojše Stefanovića, ali i Aleksandra Vulina i Zorane Mihajlović. Kao da je Aleksandar Vučić za drugo dvoje želeo da nema otvoreno i deklarisano „prozapadne“ ili „proruske“ ministre koji jesu političke ličnosti (Tanja Miščević i Dubravka Negre to nisu).
Ipak, najvažnije je to što Nebojša Stefanović nije deo Vlade, nije deo obaveštajnih agencija i neće više biti ni sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i po toj funkciji koordinator Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Stefanović je čovek koga je njegova SNS optuživala za državni udar (prisluškivanje predsednika) i saradnju (kao i zaštitu) sa Belivukovim kriminalnim klanom.
Kako vidimo, za njega se govori da će preuzeti Puteve Srbije što znači da mu je većina stvari oproštena, odnosno da će zbog onoga što ima u fioci (jedan od najbližih Vučićevih saradnika prethodnih 20 i više godina) ipak ostati ne samo na slobodi, nego i uhlebljen u javno preduzeće, a i spominje se da će raditi za stranku. I to je očigledno bilo kompromisno rešenje – neće biti deo Vlade, neće imati obaveštajne podatke, ali neće se ni u potpunosti obračunati sa njim.
Ipak, građani ne mogu biti ništa srećniji u pogledu bezbednosti i zaštite, pošto je MUP preuzeo bivši direktor BIA-e, Bratislav Gašić – još jedan čovek koji se spominje u jednoj od kriminalnih afera (Jovanjica), a ne raduju ni najave da bi Aleksandar Vulin mogao da bude novi direktor BIA.
Rotacije, spajanja i razdvajanja
Aleksandar Vučić je nastavio da rotira ministre i da im menja resore bez smisla. I dalje ne mogu da uhvatim logiku čestim rotacijama ljudi sa resora na resor, pri tom se teško može uhvatiti i neka povezanost pojedinih ministara sa nekim resorima. Tako će Nikola Selaković nakon pravde i spoljnih poslova u ranijim vladama, sada voditi resor rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja; Tomislav Momirović će sa građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da skoči na resor trgovine, a lekarka – epidemiološkinja Darija Kisić Tepavčević će nakon rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja voditi ministarstvo za brigu o porodici i demografiji. Zanimljiva kombinatorika i mešavina izgleda „svestranih“ ljudi koji su očigledno tu samo da bi bili ministri, a ne zato što zaista imaju bilo kakvih dodirnih tačaka sa resorima koje će da vode.
Kao što je Vučić 2020. godine izabrao određene ministre samo da bi nervirao javnost (Gordana Čomić, Tomislav Momirović, Ratko Dmitrović), tako je i ove godine rešio da „prošara“ Vladu sa ovakvim kadrovima. Tu je ostao Momirović, za Vesića smo svi znali da će dobiti visoku funkciju i to pored iskustva koje ima ipak i zbog toga kako ga doživljava opoziciona javnost, a ministarsko mesto je morao da dobije i neko iz skupštinskih klupa koji je najviše nervirao javnost – a nagradu je dobio Aleksandar Martinović.
Značaj davanja šanse novim ministrima
O nekim ljudima zaista ne znam ništa, niti sam uspeo da dođem do informacija. Ali za nekoliko resora i pojedinaca mogu da razmišljam u pravcu da im treba dati šansu da učine makar nešto dobro za ovu zemlju. Tu pre svega mislim na profesorku Tanju Miščević koja će voditi Ministarstvo za evropske integracije. Ona svakako ima znanje da vodi proces integracija, ali naravno da će biti ograničena radom svih drugih resora i premijerke (odnosno preciznije rečeno predsednika SNS-a), ali i ponašanjem EU jer npr. sankcije Rusiji su im važne i smatraju to demokratskim vrednostima, a urušavanje demokratije i gušenje sloboda u Srbiji im nije demokratska vrednost i od toga su okrenuli glavu iako Srbija ne ispunjava osnovne političke kriterijume za nastavak evropskih integracija.
Dalje, jedan sam od onih koji misli da je dobro što je nauka odvojena od prosvete, a to mesto je preuzela naučnica sa instituta. Možda prilika da se o nauci razmišlja i oko nje radi bez balasta prosvete i iz ugla nekoga ko je i sam deo akademskog i istraživačkog sveta. Ovde će dosta toga zavisiti od Siniše Malog i finansija, ali treba ostaviti prostor da se stanje makar malo unapredi.
Treći ministar kome dajem šansu i verujem da nešto može da uradi je Husein Memić, koji će voditi ministarstvo turizma i omladine. Iako nesrećno spojeni resori, Memić makar na polju omladine ima priliku da mnogo uradi u okviru onoga što su nadležnosti ovog resora. Njegov prethodnik (Vanja Udovičić) je bio ministar samo sporta (nekadašnje Ministarstvo omladine i sporta) i ostavio mu je praznu pistu da zaista nešto uradi i uzleti jer je Udovićić u crno zavio i sport, a posebno omladinu. Memić koji je relativno mlad (39 godina) i nije deo SNS-a ima priliku da zaista komunicira ka mladima i da uradi nešto kako bi se unapredio položaj mladih, a na njemu je da tu priliku iskoristi.
Vlada da prezimi
Možda i najvažnija činjenica u vezi sa Vladom jeste da je oročena do 2024. godine, a sve češće se govori da će možda ipak da prezimi samo ovu zimu, a ne i sledeću. U prethodnom tekstu sam pisao o izvesnim vanrednim parlamentarnimizborima uz redovne lokalne izbore 2024. godine, mada me uopšte ne bi iznenadilo da svi ti izbori i porane. Ne tvrdim da će to biti, za sada mi je izvesnije da će redovni lokalni izbori i vanredni parlamentarni izbori biti 2024. godine, ali ako se krene govoriti o izmenama Zakona o lokalnim izborima (npr. da se cenzus vrati na 5% uz istu tu promenu na republičkom nivou) – znajte da to može da bude opravdanje za raspisivanje lokalnih izbora u svim opštinama i gradovima ranije od redovnog termina 2024. godine.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.