Foto: Unsplash
Kada je Kijev još sredinom leta najavio velike kontranapade i promenu odnosa snaga u rusko – ukrajinskom ratu, mnogi su bili skeptični. Kao i na samom početku sukoba kada su se optimisti koji su verovali da Ukrajina može izdržati nalete nekada ,,druge najmoćnije armije na svetu“ mogli nabrojati na prste jedne ruke, tako je izazovno bilo naći i one spremne na opkladu da će ukrajinska vojska biti sposobna da pređe u napad i spektakularno uspe u novoj ulozi. Na naše iznenađenje, upravo to se dogodilo. Kontranapadi u okolini Harkova i Hersona velika su prekretnica koja je ukrajinskoj strani omogućila da Rusima oduzme stratešku inicijativu i prvi put diktira tempo ovog rata.
U septembarskim i oktobarskim napadima, ukrajinske snage oslobodile su na stotine naselja i hiljade kilometara kvadratnih teritorije. Ruska vojska je u datom periodu bila demoralisana, u konstantnoj defanzivi i povlačenju, a opravdanja i eufemizmi (plansko pregrupisavanje) njihove komande kojima je prikrivana prava priroda poraza bili su izloženi zasluženom ruglu i to najviše među samim Rusima. Kontrola štete bila je neophodna pošto su u svet otišli snimci ukrajinskih vojnika koji skidaju i gaze ruske zastave, te uklanjaju propagandne postere i bilborde sa teritorija koje su očito bile pripremane za aneksiju u sastav Ruske federacije. Oni koji su ostali u Limanu ili Kupjansku srdačno su i sa suzama radosnicama sačekivali ukrajinske vojnike. Neki drugi, manje lojalni Kijevu, su pak odlučili da odu put Rusije na čijoj granici su proveli sate čekajući dozvolu za ulazak, poput Krajišnika u leto 1995. Trećoj grupi sudbina nije poznata, mada znamo šta joj se desilo.
Malo je onih koji su gubitak teritorija koje je Rusija držala okupiranim od proleća i čiju je inkorporaciju u svoj sastav pripremala mesecima, objašnjavali nekakvom genijalnom, taljovskom žrtvom dame koja vodi neočekivanom matu kroz seriju narednih poteza. Ništa se nije odvijalo po planu i to su priznavali i najzagriženiji ruski nacionalisti, uključujući i njihove srpske imitatore koji su uvek najbolji u svemu pa su tako neretko i veći Rusi od Rusa. Bilo je jasno da ruska vojska, pripremana za format brzog i ograničenog rata, sa svojih svega 200 hiljada vojnika nije više kadra ni da drži dostignute linije protiv višestruko brojnije (Ukrajina se mobilisala za rat na vreme), motivisanije i sve bolje naoružane ukrajinske vojske. O ofanzivama ka Slavjansku ili Odesi ne treba trošiti tipke. Oštrica Putinovog koplja sasvim je otupela.
Delimična mobilizacija
Rusija je srljala u poraz koji je, prema pisanju najpoznatijih ruskih blogera poput Rajbara (Rybar) ili uvek zabrinutog Igora Girkina (Strelkova) bio izvestan već na zimu. Čini se da je to već neko vreme bilo jasno i samom Kremlju ali se odugovlačilo sa priznanjem. Ušuškani u taštom i lakomislenom uverenju koje niko nije dovodio u pitanje iz straha i(li) gluposti, da u Zapadnoj Evropi žive kukavice i devojčice koje će se na pomen hladne zime smrznuti već u junu i moliti Putina za milost, Rusi su verovatno očekivali da će uspeti da izvuku pregovore i sa postojećim snagama.
Evropljani su, međutim, reagovali sasvim drugačije, pokazujući spremnost da plate cenu kažnjavanja Putina ali takođe i to da se politika ne sme voditi na osnovu predrasuda i potcenjivanja suparnika. Da bi izbegao neminovni ishod, Putin je proglasio tzv. delimičnu mobilizaciju ljudi sa vojnim iskustvom. Namera je bila poslati dodatnih 300 hiljada ljudi u Ukrajinu. Cinik će ovde primetiti da pojačanja veća od ukupne vojske sugerišu debeli preračun u početnim planovima.
Već dan posle Putinovog obraćanja naciji, prvi snimci ruskih regruta ugledali su svetlo interneta. Mobilizacija je započela na Dalekom istoku, u Jakutiji, Tuvi i sličnim mestima naseljenim etničkim manjinama i veoma siromašnim ruskim stanovništvom. Provincijalna sirotinja i manjine okosnica su mobilizacije usled visokog stepena izbegavanja služenja vojnog roka u gradovima, a sledstveno i socijalnih nemira ukoliko bi se ona široko sprovodila u, recimo Podmoskovlju. Zato je mobilizacija počela tamo gde je očekivano da će biti najmanje otpora i prepreka njenom izvršenju. Skromno i pažljivo u gradovima, bezobzirno, masovno i užurbano u provinciji.
Iako asimetrična, a neki će egalitarista reći i nepravedna, ruska mobilizacija je javno počela gotovo istog trenutka kada je Putinov govor završen, sugerišući rešenost i ozbiljnost Kremlja. Ukoliko bi Rusija uspela da sprovede mobilizaciju kako je njen vođa zamislio i i na teren zaista pošalje 300 hiljada ili više (a postoje indicije da je planirana brojka veća) dobro obučenih i opremljenih vojnika, odgovarajućih profila, onda bi trenutni ukrajinski zamah mogao biti zaustavljen i linije fronta stabilizovane. Pored toga, moguće je zamisliti i nastavak ruskih napada i povratak nekih izgubljenih teritorija, mada ne i odlučujuću pobedu. Sada je makar jasno da je za slamanje Ukrajine potrebno mnogo više od onoga što Rusija trenutno može da pruži na bojnom polju.
Mobilizacija, međutim, ne predstavlja nekakav poseban evolutivni iskorak tzv. specijalne vojne operacije i njena retorička obrazloženja nisu se promenila čak ni posle aneksije ukrajinskih teritorija i pada prvih gradova koji se od skora u Moskvi smatraju delom same Rusije. Putin je do sada pokazao neverovatnu opreznost u izražavanju, ne ostavljajući ništa slučaju i slobodnoj interpretaciji.
Odbivši da proglasi ratno stanje, njegova namera je da sačuva koliko toliko unutrašnjeg mira koji će donekle biti uzdrman mobilizacijom. Rusi koji su naviknuti da o politici ćute i ne kritikuju vlast, a da zauzvrat budu ostavljeni na miru sada će, uprkos svom poštovanju prećutnog dogovora sa Kremljom, biti uvučeni u svet ,,politike drugim sredstvima“ i poslati u rat, što je presedan u istoriji postsovjetske Rusije. Društvena komešanja u Rusiji uz brojne i naoružane regrute u velikim gradovima, a posebno Moskvi kao centralnom železničkom čvorištu stanje je koje će Putin izbegavati, a ako to nije moguće suzbijati i pomno kontrolisati po svaku cenu.
Nazivanje mobilizacije delimičnom, a rata nastavkom specijalne vojne operacije, ma kako besmisleno izgledalo nama sa strane koji umemo da saberemo dva i dva, služi održavanju kakvog takvog privida da se stvari nisu otele kontroli, čuvajući Putinu zlata vredan društveni mir. U stvarnosti, ruska mobilizacija je sve samo ne delimična.
Kako se mobilizacija odvija?
Pomenuli smo da mobilizacija potencijalno može promeniti tok rata koji je u pređašnjem stanju vodio neminovnom porazu Rusije. Ako je problem Rusije nedostatak ljudi, onda mobilizacija i jeste jedino rešenje ako Putin kani dobiti svoj rat. Ipak, nju treba sprovesti, ljude prikupiti, transportovati, obučiti, rasporediti u jedinice na ratištu i redovno snabdevati. Postoji dakle čitav niz logističkih i infrastrukturnih prepreka koje treba prevazići da bi ruska mobilizacija dala rezultat koji je potreban Putinu. Da li je Rusija sposobna da to učini, veće je pitanje nego što može delovati na prvi pogled.
Ratna doktrina bivšeg SSSR-a podrazumevala je postojanje velikog broja jedinica sačinjenih od oficira u rezervi koje bi po potrebi bile popunjavane regrutima. S tim u vidu, Sovjetski savez izdvajao je ogromna novčana sredstva za održavanje vojne infrastrukture koja je služila svrsi masovne mobilizacije u slučaju rata. Postojali su planovi mobilizacije, unapred određeni centri za transport i obuku, kao i jedinice u koje bi vojnici bili raspoređeni u relativno brzom roku, pripremajući tako zemlju za rat sličan onom koji je vođen protiv Hitlerove Nemačke. Postsovjetska Rusija odbacila je takvu doktrinu tokom 90-ih, što je Vladimir Vladimirovič aminovao i njen ukupni vojni budžet ni u najizdašnijim godinama nije dobacivao do trećine iznosa koji je u vojsku ulagao Sovjetski savez pred raspad. Ruska vojska je za Putinovog vremena formalno profesionalizovana i značajno smanjena, a mobilizacijski planovi i prateća infrastruktura napušteni. Pored neprijatnih iznenađenja usled neutemeljene vere u brzu pobedu, Putinova mobilizacija moraće se, u nezanemarljivoj meri sprovoditi u hodu, uz pomoć štapa i kanapa jer sredstva i sposobnost Rusije nisu na nivou bivšeg SSSR-a. Ni blizu.
Već sada nam je dostupno pregršt izveštaja i snimaka koji stvaraju izvesnu sliku o toku i teškoćama mobilizacije sa kojima se suočava ruska vojska. Tamošnji blogeri sa Telegrama, digitalnog prozora u ratnu stvarnost, kritikovali su lokalne vojne starešine i civilne vlasti, najviše zbog kršenja regrutnih pravila. Ispostavilo se da su u vojsku neselektivno i masovno mobilisani hronični bolesnici, ljudi u sedmoj deceniji života, oni bez ikakvog vojnog iskustva i slični koje je trebalo zaobići po zvaničnim kriterijumima, te da je u tom procesu važnije bilo popuniti opšte kvote o broju potrebnih regruta nego poštovati instrukcije Moskve o strukturi mobilisane sile. Ergo korupcija.
Pojavili su se i snimci užasnih i nehigijenskih uslova života ruskih regruta u improvizovanim barakama, njihovih pijanki i tuča, ubistava regrutnih oficira, kao i neverovatno dotrajalog i zarđalog oružja i opreme koje im je dodeljeno. Dobru ilustraciju stanja pruža aktuelna šala da su se mnogi mobilisani vojnici ponovo susreli sa svojim puškama i uniformama koje su dužili u Čečeniji i Avganistanu. Može se raspravljati da li je ova neslavna slika ruske regrutacije pravilo ili je reč o izuzecima koji su došli do izražaja samo zato što toliko odudaraju od naših predubeđenja o snazi ruske vojske. Ipak, ovi snimci su vrlo brojni i teško je preći preko sijaseta takvih prizora kao sasvim beznačajnog odstupanja od inače ružičaste stvarnosti, kada oni zajedno mnogo više liče na sistemski problem.
Mobilizacija je otvorila i pitanje sposobnosti Rusije da naoruža novu vojsku. Iako zemlja razvijene vojne industrije i ogromnih zaliha naoružanja, ova nedoumica je takođe mnogo složenija nego što izgleda. Sankcije su, po nekim procenama, još pre rata ograničile sposobnost Rusije da proizvodi najsavremenije naoružanje usled njene zavisnosti od uvoza kompleksnih elektronskih delova za nova vozila, posebno iz Francuske.
Dobar primer nam pruža tenk Armata koji od premijere na Crvenom trgu 2014. godine do danas nije ušao u serijsku proizvodnju i verovatno neće ni videti rat u Ukrajini usled cene i manjka delova koji se više ne mogu uvoziti, a Rusija ih ne može napraviti od gasa i kavijara. Nedostatak savremenog naoružanja i teškoće u njegovoj proizvodnji veliki su hendikep Rusije u dugoročnom ratu i verovatno razlog zbog kog njena vojska češće ne bombarduje ukrajinske gradove krstarećim raketama tako masovno kao pre nedelju dana, sveteći se za napad na Kerčki most. Dok Ukrajina postepeno dobija sve savremenije i ubojitije oružje sa Zapada, Rusija je osuđena na sebe samu i ne može očekivati da će je snabdeti Kinezi i svi oni koji su decenijama unazad krali njenu tehnologiju i pravili loše kopije ruskog oružja.
Ipak, Rusija je zemlja sa ogromnim zalihama naoružanja, sposobna da proizvodi jeftino i zastarelo oružje u nedogled i to nikakve sankcije neće zaustaviti. Primera radi, Ruski arsenal tenkova broji preko 12.000 vozila, prema podacima Global Firepower-a. Istini za volju, ovaj broj treba umanjiti za nekih 1.500 koje su Rusi do sada izgubili ali to je i dalje impozantna cifra. Međutim, đavo se krije u strukturi. Mi ne znamo koliko je tih vozila savremeno i dobro održavano, a koliko je trunulo decenijama i sovjetskim magacinima i ima li ikakvu upotrebnu vrednost. Ukrajinska vojska je u skorašnjim napadima na hersonskom ratištu, uništila ili zarobila preko dvadeset prastarih T-62 tenkova čiji je poslednji model u Rusiji proizveden pre pedesetak godina. Ovo su prvi zabeleženi gubici ovog vozila. Ako je ruska vojska primorana da koristi šklopocije iz 60-ih u borbi protiv Ukrajinaca čiji je arsenal sve veći i prepun savremenog NATO naoružanja, onda ni uspešna mobilizacija ne obećava previše, a o efektima na motivaciju i moral samih vojnika da ne govorimo. Ovo su dabome spekulacije ali ako lažu izveštaji i procene, ne lažu snimci užarenih olupina ponosa armije Nikite Sergejeviča Hruščova.
Vojska koju je pojela korupcija
Ruski fijasko u Ukrajini možemo pravdati i nalaziti izgovore ali tu ćemo mentalnu gimnastiku ostaviti brojnim ljubiteljima ruskog predsednika, doduše sve tišim jer i oni mučenici vide da je Car doteran do duvara. Umesto toga, iskoristićemo ga kao još jedan argument u prilog tezi da despotske vođe i poltronsko – evetefendijski odnos prema autoritetu, umesto podele vlasti, institucionalizma i slobode da se misli i govori drugačije, od naroda i zemalja stvaraju bolesnika na Bosforu ili u ovom slučaju bolesnika iz tajge.
Rusija u Putinovim decenijama nije učinila dovoljno da stvori efikasnu državu, niti samodovoljnu privredu koja bi mogla da izdrži pritisak prekida odnosa sa Zapadom i mnogo će vode proteći Donom dok se ne ostvari famozni zaokret ka Kini i Aziji, taj informerovski Putinov kec iz rukava. Do tada, Rusija je jedna veoma usamljena zemlja, tehnološki i industrijski zaostala, koja trenutno gubi rat i razumevanje svojih malobrojnih saveznika i od čije je reputacije velike sile ostalo još samo nuklearno oružje kao znak nekakve veličine. Cinik će opet reći, nuklearke ima i Pakistan.
Slaba i kriminalizovana država koja i dalje služi ličnom bogaćenju malog broja pojedinaca umesto stvaranju uslova za dostojanstven život potkrepljen kakvom takvom pravnom i socijalnom izvesnošću, razlog je očajnih rezultata ruske vojne operacije i regrutacije koja bi trebalo da je spasi. Ako ljudi nemaju nikakav podsticaj da svakodnevne javne poslove urade po propisima i naučeni su da državu treba pokrasti ako se može, a raditi samo koliko se mora i otaljavati, kao što je slučaj i kod velikih i kod malih Rusa, onda se ne mogu očekivati ni Bog zna kakve performanse u samoj armiji i njenim mobilizacijskim delatnostima. Nesposobnost i nedovoljna učinkovitost ruske vojske nije izolovan slučaj ili tzv. ,,glič u sistemu“ već refleksija opšteg stepena korumpiranosti ruske države i društva, čiji je ona deo. Ne može se biciklom na Ukrajinu, primeti cinik poslednji put.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.