Foto: Unsplash
Stara izreka kaže da je statistika kao bikini – otkriva sve, a ne pokazuje ništa. Zato i ne treba da nas čudi što su ekonomski podaci često koriste ili zloupotrebljavaju u političke svrhe: predstavnici partija na vlasti koriste ih kao dokaz svojih genijalnih umeća u rukovođenju javnim poslovima, dok predstavnici partija u opoziciji iste te podatke koriste da ukažu na to da su rezultati daleko od ružičastih i da bi oni imali mnogo bolje rezultate. Jedna od najčešće pominjanih statistika jeste iznos prosečne zarade.
Prosečna zarada je jako jednostavan i dostupan podatak, slično BDP-u, te stoga kretanje iznosa prosečne zarade može na brz i lak način da kaže da li se u nekoj zemlji živi bolje. Porast prosečne zarade treba da ukazuje na to da ljudi imaju više para, obrnuto, smanjenje prosečne zarade da imaju manje para. U načelu, ova veza stoji, ali nije sve tako prosto.
Prosečna ili medijalna zarada
Postoje različite mere centralne tendencije. U zavisnosti za koju od njih se opredelite, možete dobiti i različite rezultate, jer nisu sve raspodele iste. Donji grafikon prikazuje primere varijabli koje sve imaju normalnu distribuciju, ali različite parametre centralne tendencije i disperzije. Kada pričamo o proseku zarada, implicitno zamišljamo raspodelu koja je na grafikonu prikazana crvenom bojom, gde se najveći broj zarada nalazi blizu centra, svega par hiljada dinara manje ili više od prosečne zarade. Ali ova raspodela češće je kao ona prikazana plavom bojom, gde se veliki broj zarada nalazi daleko od centra – postoji veliki broj izrazito niskih i izrazito visokih zarada. Ovakva je situacija i u Srbiji, gde se veliki broj zarada nalazi na samom levom kraju raspodele, blizu minimalne. Ovo se može opisati onim Đinđićevim poređenjem da ’’ako polovina ljudi jede kupus, a polovina jede meso, u proseku jedemo sarmu.’’ Ali te sarme zapravo nema ni u jednom loncu.
Zbog toga ekonomisti i ekonomski novinari upućuju da je bolje posmatrati vrednost medijalne zarade. Dok se prosečna zarada računa kao zbir mase zarada koja se podeli sa brojem zaposlenih, medijalna zarada predstavlja iznos plate koja se nalazi na polovini raspodele – jedna polovina ljudi prima platu nižu od nje, a druga polovina višu. Medijalna zarada zaista bolje ukazuje na prihode ’’prosečnog čoveka’’ jer prosečna zarada može da raste ne samo postepenim rastom svih zarada u raspodeli, već i samo rastom viših zarada.
Ovo je nešto što se i primećuje donekle u Srbiji, kada se posmatraju rast plata u pojedinim privrednim segmentima – rast plata u IKT sektoru znatno je viši nego u drugim domenima, a rast plata vukao je i javni sektor, prvenstveno sektor zdravstva. Rast plata u prerađivačkoj industriji, sa druge strane, bio je znatno niži, kao i u sektoru saobraćaja i skladištenja, koji zapošljavaju veliki broj ljudi. Iako je tačno da se ’’u proseku’’ živi bolje, neki su u tom proseku prošli mnogo bolje, a neki mnogo gore od tog proseka.
Porezi i doprinosi na zarade
Na ovo treba dodati i problem sa podacima, koji prilično obesmišljavaju bilo kakvo razumno zaključivanje o ekonomskim kretanjima na osnovu podataka o proseku zarada. Imajući u vidu relativno visoko opterećenje zarada porezom na dohodak i socijalnim doprinosima, kao i ne baš sjajne kapacitete poreske uprave, kod nas postoji veliki podsticaj za izbegavanje plaćanje ovih poreza. Prvi načini za to su oni nelegalni, kao što je rad na crno gde se radnik ili delatnost uopšte ne prijavljuje pa je on nevidljiv za statistiku zarada, ili oni gde se radnik prijavljuje na nisku zaradu (najčešće minimalnu, ili jako blizu njoj) dok se ostatak zarade isplaćuje u koverti, pri čemu se onda statistika zarada iskrivljuje jer deluje da veliki broj radnika radi za veoma niske plate.
Drugi načini za ovo su legalni, jer se preduzetnici mogu registrovati kao paušalci gde je njihov prihod često mnogo veći od veštački obračunate poreske osnovice koja se uzima kao njihova zarada; ili kao preduzetnici koji vode knjige i isplaćuju ličnu zaradu, gde se onda opet prijave na minimalnu zaradu da bi uštedeli na doprinosima – na razliku koja nastane platiće porez na profit, ali ova stopa je značajno niža od poreza na zarade i doprinosa pa se ova praska i tako isplati. To je jedan od glavnih razloga zašto su plate kod preduzetnika toliko niže u odnosu na ostale vidove poslovnog organizovanja, a to nam opet prilično remeti stvarnu raspodelu zarada u celoj privredi pošto preduzetnici i zaposleni kod njih čine oko 20% ukupnog broja zaposlenih u privredi van javnog sektora.
Nenormalna vremena i loša statistika
Ovo pravilo da rast prosečne zarade znači rast raspoloživog dohotka važi u normalnim vremenima. Ali u ’’nenormalna’’ vremena važi upravo suprotno. Kada se pojavi recesija najčešće bez posla prvo ostaju oni koji su najlakše zamenjivi, a takvi radnici i rade one poslove sa najnižim zaradama; takođe su usled smanjenja potrošnje prvo na udaru pojedine industrije, kao ugostiteljstvo i turizam, koje zapošljavaju veliki broj ovakvih radnika. Kako ljudi sa niskim zaradama prvi gube posao, tako se statistički povećava prosečna zarada jer ispadaju oni sa dna raspodele – a tada ne dolazi do rasta standarda, već upravo obrnuto do njegovog pada. Slično je i kada dođe do privrednog oporavka – kada započne novi ciklus zapošljavanja onda se ovi radnici ponovo zapošljavaju, ali to isto može da privremeno obori prosečnu zaradu.
Postoje slučajevi i kada je prosečna zarada u nekoj opštini ima velike oscilacije iz godine u godinu: nekada je prosečna zarada čak i niža od zakonski minimalne, da bi potom značajno i porasla. Ovo jeste retko ali se ipak dešavalo – u pitanju su male opštine sa ponekom velikom kompanijom u državnom vlasništvu koja je u restrukturiranju – pa onda kada kasne zarade onda deluje kao da je prosečna plata u toj opštini jako niska, a kada se isplate otpremnine za ljude koji su proglašeni tehnološkim viškom, onda deluje kao da su zarade prilično porasle, iako je situacija skroz drugačija. Ovo je pre par godina bilo vidljivo u Priboju koji nije imao sreće sa FAP-om.
Ni kiša se ne raspoređuje ravnomerno po teritoriji neke zemlje, pa tako neće ni zarade. Prosečne zarade po opštinama i gradovima dosta variraju, pa tako i njihov rast tokom vremena – globalno govoreći, plate u Beogradu i Novom Sadu su više, i brže su rasle prethodnih godina nego što je to slučaj u ostatku zemlje. Najlošije je stanje u malim i nerazvijenim opštinama, gde prosek zarada u privredi (dakle van državnih institucija i javnih preduzeća) često veoma blizu minimalne zarade. Dok je prosečna plata na nacionalnom nivou porasla za 27% od 2018, u Novom Sadu je to 40%, a u Beogradu 35%, dok je u Vojvodini, Južnoj i Istočnoj Srbiji i Zapadnoj Srbiji i Šumadiji ovaj rast iznosio oko 30%.
Prema tome, rast prosečne zarade ne mora da znači da se u celoj Srbiji živi bolje, već on može ostati ograničen na nekoliko produktivnih sektora, ili čak samo pojedine veće gradove. Rast prosečne zarade može biti posledica i smanjenja broja radnih mesta usled ekonomske krize ili zamene radnika mašinama (kao što se već polako dešava i kod nas sa elektronskim kasama u supermarketima i restoranima brze hrane, ili sa onlajn trgovinom, bankarstvom i sličnim servisima). Zbog toga treba biti obazriv kada se rast ili pad prosečne zarade uzima kao neki definitivan pokazatelj stanja života u Srbiji i tumači u političkom ključu.