Foto: Unsplash
Jesen 2022, Evropa čeka svoju prvu zimu raskinuvši višedecenijski pakt sa đavolom. Istočni front je pred pucanjem dok mladi Rusi u strahu od mobilizacije panično traže spas izvan granica „Putinovog sveta“. Paralele sa usponom hitlerizma stalno su pred očima. Svet kao da je izgubio veru u pozitivne ideale i u snagu liderstva koje od neizgledne situacije pravi šansu i uspeh. Negativni heroji uzurpirali su pozornicu boljem delu sveta stvarajući predstavu da istinsko podvižništvo ne postoji, da heroja više nema.
Ali, heroji su i dalje među nama, iako ne onakvi kakve očekujemo. To su oni koji su od komunizmom opustošene Evrope napravili pristojna mesta za život. Heroji mira a ne rata. Jedan od njih je bivši estonski premijer, istoričar po vokaciji, Mart Lar (Mart Laar). Za samo dve godine od zemlje zapuštene u svakom pogledu, u kojoj su harali hiperinflacija i nezaposlenost a po ulicama ljudi čekali u redovima za osnovne namernice – Lar je stvorio zemlju koja je već dve decenije u svetskom vrhu po privrednoj razvijenosti i dobrim zakonima.
Estonija, malena zemlja na severu Evrope, koja se graniči sa Rusijom. Estonija, zemlja koja je svoje herojstvo demonstrirala više puta, najpre onda kada je njena malena ali odvažna vojska razbila sovjetske okupacione trupe uterujući strah u kostima stanovnicima Petrovgrada. Estonija, malena zemlja koja je svoje herojstvo platila jednom trećinom stanovništva (što pobijenog, što u gulage proteranog) od čega se još uvek nije oporavila. Estonija, koja je sve to preživela i završila svoju tranziciju sa ocenom – 10, postajući zemlja visoke tehnologije u kojoj se čak i glasanje sprovodi elektronski. Estonija, „nova Evropa“ koja je staroj dala primer – zaslugom jednog čoveka.
Tada novopostavljeni estonski premijer 1992 godine nije imao dileme kuda i kako treba ići. Za razliku od srpskih političkih predvodnika on nije gajio zablude „mekog socijalizma“, već je krenuo u sprovođenje protržišnih reformi, poput onih predvođenih poljskim reformatorom Balcerovicem. U kontrastu sa postpetooktobarskim političarima koji su mogli mnogo da nauče nakon okončane prve decenije postkomunističke tranzicije, on nije imao gotovo ništa, a ipak je znao šta treba da radi.
Lar nije gajio iluzije o komunističkom nasleđu. U premijerski kabinet ulazi držeći pod pazuhom samo jednu knjigu, Slobodu izbora Miltona Fridmana i uz spremnost da se bude „odlučan i smeo, i ne sluša šta drugi kažu“. Ti drugi su dežurni kočničari reformi u svakom tranzicionom društvu: nabeđeni „eksperti“ i intelektualci sa marksističkim razumevanjem ekonomije ali i političari koji su zbog urođenog oportunizma skloni gradualističkom pristupu.
Treba ipak napomenuti da je formiranje estonskog višestranačja išlo potpuno drugačijom ideološkom putanjom od naše, čime se može i objasniti drugačije shvatanje reformi. Dok je Srbija gradila svoje višestranačje u atmosferi rata i diktature koja se kamuflirala lažnom demokratijom pri tom ne dovodeći u pitanje „svetle ideale“ socijalističkog napretka, Estonija se od samog početka okrenula Zapadu kao ideološkom ali i identitetskom osloncu reformi, odbacujući sovjetsku prošlost, plansku privredu i svaku pomisao na komunizam. Na primer, stranka kojoj je Lar pripadao (Pro Patria) je već pre njegovog premijerskog angažmana ostvarila kontakte sa sličim ideološkim organizacijama razvijenih demokratija, najpre Velike Britanije. Tako je i Lar, preko stranačkih kanala vrlo brzo mogao da dođe u kontakt sa Margaret Tačer od koje je naučio mnogo dobrih stvari, ali što je još važnije, po sopstvenom priznanju i onoga što nije dobro i što ne treba raditi.
I šta je bila jedna od prvih stvari koju je Lar uradio? Odustao je od svih vidova strane pomoći. U svojoj 32 godini pokazao je zrelost koja nedostaje mnogim akademicima. Pravilno je uočio da odmah na početku treba raščistiti sa starim navikama i obrascima ponašanja. Najpre, ljudima je trebalo izbiti iz glave pomisao da je poželjno živeti na tuđ račun i od strane pomoći. Kada je estonskoj vladi poslat dopis od strane USAID-a sa najavom isporuke kvalitetne ali polovne računarske opreme, Lar je to glat odbio. Smatrao je da je bolje da njegova administracija dovede upravu u poziciju da može iz sopstvenih izvora da kupuje najnoviju tehniku. Lakonski je rekao, koristićemo ono malo novih kompjutera koje imamo, a radićemo predano da jednog dana svi budemo adekvatno tehnički opremljeni. I tako je bilo. Kao kontrast, nakon Petog oktobra srpska vlada je, treba podsetiti, bez razmišljanja prihvatila sličnu ponudu.
Sledeće, Lar je rekao: ukidamo sve subvencije. Skandalozno! – odmah će graknuti mnogi naši eksperti (i ne samo oni). Ukinuti subvencije posustaloj i uništenoj privredi je zločin i greh. Međutim, Lar je smatrao, i bio u pravu, da je to zapravo jedino logično rešenje jer subvencije, pored toga što stvaraju veštački privredni ambijent u kome cene ne predstavljaju odraz istinskih tržišnih kretanja i podstiču korupciju, one umrtvljuju privredu i njenu kompetitivnost. Lar je u subvencijama video zaostatak lenjinističkog shvatanja ekonomije, meru koja se mora odbaciti.
Lar se obrušio na još jednu svetu kravu protekcionizma: carinske barijere. Estonija je otvorila svoje granice stranim proizvodima bez praktično ikakvih uslova, omogućavajući domaćoj privredi da pohvata koordinate svetske podele rada i ojača svoje unutrašnje kapacitete. Da je u tome uspela dokaz je njen performans tokom svetske finansijske krize kada se njena privreda pokazala stamenom. Uzgred, Estonija je malo manja od Slovenije, a Slovenija se često uzima kao primer uspešnih reformi.
Međutim, Lar upozorava, Estonija je krenula u tranziciju sa mnogo lošije pozicije nego Slovenija da bi je u svim aspektima pretekla, pre svega po pitanju privrednih performansi. Slovenija, kao još jedan baštinik gradualističkih rešenja, upregla je svoju privredu u državne ulare, forsirajući zaštitu domaćih proizvoda i strategiju ekonomskog nacionalizma usmerenog ka eks-Ju prostoru (nakon što je prethodno isti projekat doživeo sunovrat na zapadnom tržištu). Država ne sme da vodi privredu, smatra Lar, već da stvara dobre uslove za fer utakmicu tržišnih aktera.
Privatizacija, „sada“ i „odmah“. Estonci su šampioni privatizacije a njihova uprava primer balansiranog (nerasipničkog) budžeta. Rezultat: umesto ogromnog javnog sektora i preduzeća u večnom „rekonstruiranju“ Estonija je dobila na hiljade malih i srednjih preduzeća, cvetajuću domaću privredu i živ preduzetnički elan spreman da se suoči sa inostranom konkurencijom.
Ove mere, koje dižu kosu na glavu protivnicima „vašingtonskog konsenzusa“ podrazumevale su samo nekoliko reformskih postulata, pomoću koji je lako razlikovati uspešne od neuspešnih tranzicija. Larova poruka je jasna, reforme su jednostavne, samo ako postoji politička spremnost.
Prvo, mora da postoji hrabrost i volja za reformama, i prateća beskompromisnost. Gradualističku filozofiju treba odbaciti na smeće populizma, protekcionizma i ostalih taktika za izvrdavanje reformi:
„Na osnovu mog sopstvenog iskustva jasno je da se najveće greške tokom tranzicionog perioda ne odnose na ono što je urađeno već na ono što nije. Možda najveća od svih grešaka je neuspeh da se krene odlučno, propuštajući zbog toga odlične prilike.“
Ali pored volje, potreban je još jedan krucijalni sastojak. Raščišćavanje sa političkim, pravnim i ekonomskim zaveštanjem komunizma: „Zemlje koje oklevaju sa demokratizacijom i u kojima su mnogi od starih komunista ostali na visokim položajima, naročito su podložne populističkim politikama.“ Estonija je i po širini i po dubini svog upravnog aparata raskrstila sa starim kadrom omogućavajući mladim ljudima da se uhvate u koštac sa problemima. Lar je tako presekao gordijevski čvor starih institucionalnih praksi polazeći od ideje da će nove institucije posledično stvoriti nove navike i očekivanja u široj populaciji: da se novac mora zaraditi sopstvenim radom, da donacije nisu dobra stvar, da je konkurencija uslov napretka – i najvažnije, da se pravila primenjuju jednako na sve.
Ovo poslednje objašnjava fenomen „estonskog čuda“ (kako se u literaturi nazivaju Larove reforme). Lar je shvatio, možda bolje čak nego i neki od njegovih uzora (od Margaret Tačer, na primer) da je jedini lek za korupciju funkcionalno tržište, što će reći tržište na kome vlada istinska konkurencija.
Sa druge strane, tamo gde postoji složena regulacija koja zahteva administrativnu arbitražu i intervenciju tu su prostori za zakulisne radnje, potplaćivanje i mahinacije ogromni: „Mito može pomoći biznisu da prebrodi birokratske probleme, ali mito takođe podstiče stvaranje još složenije i skuplje regulacije“. Koliko ste puta čuli od naših poslovnih ljudi, da su bili primorani na mito ili korupciju, samo zato što su pravila besmislena? Takva pravila treba, po domaćoj ekonomskoj mudrosti ne ukinuti već „unaprediti“ novom regulativom, a ona je po pravilu kompleksnija od stare i otvara nove puteve za zakulisne radnje. I tako se mreža korupcije grana dok su svi akteri, od tržišnih, administrativnih pa do sudskih, podstaknuti da je šire.
Po Laru, rešenje je u drugačijoj logici stvari:
„Izgleda da estonsko iskustvo potvrđuje da je najefektniji metod obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom odlučna primena protržišnih reformi, izgradnja civilnog društva i vladavine prava; reformator koji poveća konkurentnost ekonomije smanjiće podsticaj za koruptivno ponašanje. Smanjenjem kontrole nad spoljnom trgovinom, ukidanjem ulaznih barijera za privatne industrije i privatizovanjem državnih kompanija na način koji omogućava konkurentnost, mi podržavamo borbu protiv korupcije. Ako su pravila transparenta i jasna a država se ne bavi dozvolama ili ograničenjem uvoza i izvoza, neće biti ni prilika za potplaćivanjem i u tim oblastima. Ako se ukinu subvencije – meki zajmovi – i eliminišu sve druge slične privilegije, nestaće i korupcija povezana sa njima.“
Poruka je jasna, i dobro poznata iz stručne literature: tamo gde postoji istinska konkurencija tu nema korupcije, ili je ona svedena na minimum. Jednom rečju, tržište – slobodno tržište i korupcija su nespojivi.
Mart Lar je bio premijer Estonije tačno dve godine i jedan mesec (1992-1994), a potom opet oko tri godine, od 1999 do 2002. Upitan za karakter strategije tokom drugog mandata, nakon što je zemlja već više godina uživala plodove rada njegovog prvog kabineta on je odgovorio da se strategija svodila na to da se bude još hrabriji i smeliji u onome što je postavljeno prvim reformama. Lar je mogao to da kaže, jer su njegovi reformski zahvati iako vremenski kratkotrajni bili dalekosežni – ni jedna vlada, čak ni one leve, nisu ih mogle opozvati.
Kada je Estonija ušla u Evropsku uniju i NATO za šta se Lar zalagao, duhovito je opazio, da su baltičke zemlje žrtve sopstvenog uspeha. Naime, ulaskom u EU Estonija i ostale baltičke zemlje (za koje je Estonija predstavljala pozitivan primer) morale su da usklade svoju politiku sa postojećim EU okvirom što je značilo nekoliko koraka unazad. Ali, za Lara i taj gubitak je imao smisla, jer je Estonija poslala članica šire grupe zemalja na čiju politiku je mogla da utiče punim glasom jedne samostalne i samosvojne zemlje.
Potpuno suprotno od Srbije koja je od istorijskog predvodnika na Balkanu postala sinonim za gubitnika od koga se svi klone. Takođe, ulaskom u te saveze, Estonija je okrenula leđa svom starom tlačitelju, i u tom smisla imala je mnogo više sreće nego Ukrajina. Štaviše, frapantan je podatak da je veliki deo ruske populacije koja živi u Estoniji 2004 glasao za ulazak u NATO. Snaga napretka i dobrog života efektno je tupila udarce kremljinske propagande (Estonija ima čak i „narodnu cyber odbranu“ koja se pokazala jako uspešna tokom masovnog ruskog elektronskog napada 2009 godine).
Estonija je zaista primer da i male zemlje imaju šansu, samo ako znaju šta hoće i dovoljno su posvećene pravim reformama. Najpre, ukoliko se svrstaju na stranu progresa i civilizacije, ne mračnjaštva i torture. Kao klasični liberal Mart Lar je bio posvećen civilizacijskim idealima.
Lar je inače dobitnik mnogih međunarodnih priznanja, ali uglavnom od grupacija koje promovišu slobodno tržište. To nije slučajno i objašnjava zašto njegov heroizam nije dovoljno priznat ni u Evropi, kako od desnih tako još više od levih intelektualaca – i jedni i drugi veruju u ekonomski protekcionizam. Sam Lar je blizak desnom centru, za koji kaže da je jedini kadar da sprovede reforme. Po njegovom sudu, levica je za tako nešto nesposobna.
Pisac je nekoliko vrlo čitanih knjiga, jedne koja se tiče estonskog „šumskog“ otpora nakon sovjetske okupacije (War in the Woods – Estonia’s Struggle for Survival, 1992) u kome je sabrao prvoklasna svedočanstva gerilske borbe i knjige koja je ovde citirana, The Power of Freedom – Central and Eastern Europe after 1945 (Moć slobode – centralna i istočna Evropa nakon 1945, 2010). U ovoj poslednjoj sadržana je sva mudrost uspešnih reformi i razlozi neuspešnih.
Mart Lar je za malo vremena učinio puno, i to bez mnogo hvalisanja. On je istinski politički uzor za nove generacije evropskih političara koje će imati na koga da se ugledaju onda kada Evropa raskrsti sa zabludama sopstvenih elita koje su je u ekonomskom smislu pomerile nekoliko koraka unazad ka protekcionizmu dok su je na spoljnom planu učinile zavisnom od jedne njoj neprijateljski nastrojene sile. Tada će ona, a i Srbija sa njom, imati na koga da se pozovu, ako bude bilo pameti.