Foto: Unsplash
Pitanja koja svakodnevno pritiskaju sve nas u vezi su sa ekonomijom. Ako je sudeći po ekspozeu, nova vlada će ova pitanja postaviti visoko na svojoj agendi prioriteta. Međutim, koji su tačno ključni ekonomski prioriteti za novu vladu i kako bi njima trebalo da se pristupi?
Gašenje energetskog požara
Prvi zadatak nove Vlade svakako treba da bude rešavanje problema u energetskom sektoru. Grejna sezona je pred nama, pa se često postavlja pitanje da li će naše termoelektrane moći da proizvedu potrebne količine struje za domaće potrebe do proleća. Glavni problem leži u funkcionisanju EPS-a, prvenstveno u nedovoljnoj količini uglja koja se dobija sa kopova i u njegovom lošem kvalitetu.
Neki koraci za rešavanje ovog problema već su preduzeti (kao što je interventni uvoz uglja ili planovi smanjenja potrošnje struje) ali ne znamo da li će to biti dovoljno da značajnije poboljša situaciju. Prethodnih godina Srbija je tokom svake zime morala da uvozi struju jer domaća proizvodnja nije bila dovoljna da zadovolji potrošnju, ali to su u odnosu na prošlogodišnje ispadanje termoelektrana bile male količine i cene su bile pristupačne. Sada je i cena struje viša imajući u vidu energetsku krizu u Evropi zbog sankcija i kontrasankcija Rusije i Evropske unije čime je praktično zaustavljen uvoz ruskih energenata u Evropu.
Imajući u vidu da su skladišta gasa u EU sada puna, i da je tražnja za gasom u Kini smanjenja zbog tamošnje politike nulte tolerancije prema širenju kovida, kao i neuobičajeno lepo vreme, cene struje sada su niže nego pre par nedelja – u Zapadnoj Evropi se kreću oko 120 evra/MWh, a u Centralnoj oko 170 evra/MWh – a tokom prethodne zime struju smo uvozili po cenama često i preko 200 evra/MWh.
Ovim interventnim uvozom je spasen energetski sistem, ali je potrošeno oko 1 milijarde evra, što je cena neodgovornog upravljanja EPS-om. Vraćanje energetskog sistema u normalu potrajaće neko vreme, možda čak i nekoliko godina, tako da puko preživljavanje ove zime nije dovoljno, već energetika mora narednih nekoliko godina ostati na vrhuncu prioriteta ove ali i narednih Vlada.
Održanje makroekonomske stabilnosti
Inflacija i njome izazvani pad kupovne moći je jedva od glavnih tema najvećem broju ljudi u Srbiji. Iako inflacija u Srbiji nije izolovani incident koji je posledica isključivo domaće monetarne politike već je izazvan monetarnom politikom ECB-a (koju zbog politike kursa prati naša Narodna banka) i poremećajima u proizvodnji usled kovida i rata u Ukrajini, to ne znači da Srbija treba da se ponaša tako da ovu inflaciju pospešuje.
Treba prestati sa neselektivnim davanjem pomoći kategorijama stanovništva kojima ona nije potrebna – najnoviji najavljeni ovakav program tiče se mladih – i umesto toga sredstva treba usmeriti samo tamo gde je neophodno, samo ka socijalno ugroženima. Penzije i plate u javnom sektoru takođe treba povećati u skladu sa razumnim ekonomskim parametrima, tako da njihov udeo u konačnici ne raste u odnosu na BDP. Stoga se može privremeno napustiti švajcarska formula usled visoke inflacije koja ubrzano obezvređuje fiksne prihode, kao što su penzije, pod uslovom da se ovaj prvi uslov ispoštuje. Ovim će se sprečiti da povećanje državne tekuće potrošnje bude dodatni inflatorni impuls koji će pospešiti rast cena.
Druga strana medalje jeste održivost javnog duga. Iako se Srbija ne nalazi u krizi javnog duga, to ne znači da je stanje ružičasto – javni dug je i dalje iznad 50% BDP-a, što je prilično visoko za zemlju na našem nivou razvoja i istorije bankrotstava. To znači da je dovoljno samo par godina visokih deficita i niskih stopa rasta da dođemo u situaciju iz 2014. kada je fiskalna konsolidacija bila iznuđena blizinom bankrota države.
Javna potrošnja stoga mora da se umeri tako da se u narednim godinama deficiti značajno smanje, i budu u rangu oko 1% BDP-a. Ovo će imati uticaj i na inflaciju, jer će smanjiti inflatorne pritiske preko tekuće državne potrošnje. Ne zaboravimo da je inflacija dovela i do rasta kamatnih stopa – era jeftinog novca izgleda da je gotova, imajući u vidu da se tokom monetarnog impulsa svetskih centralnih banaka kojima je puštena ogroman količina novca u sistem Srbija mogla sa lakoćom zaduživati, i to čak po samo 1% u slučaju zelenih obveznica, dok je sada kredit iz UAE sa kamatom od 3% opravdano predstavljen kao poklon kreditora, dok bi se kamatna stopa inače kretala u rangu oko 6%.
Ovo znači veliki rast rashoda za kamate, jer ne samo da moramo da se zadužimo da finansiramo deficit, već i da vratimo glavnicu prethodno uzetih dugova koji su došli na naplatu, što je blizu 4 milijarde evra godišnje. U takvoj situaciji svaki rast kamate po kojima se država zadužuje znači novi rast izdataka budžeta.
Prvi korak svakako treba da bude sklapanje aranžmana iz predostrožnosti sa MMF-om, jer je to jasan signal da će država voditi odgovornu fiskalnu politiku (i tako biti siguran dužnik koji neće zapasti u probleme otplate svojih obaveza) što će nam kratkoročno omogućiti jeftinije zaduživanje. U ovakvoj situaciji treba se odupreti prvom instinktu svakog političara – smanjenju rashoda za investicije da bi se uštedom finansirala tekuća potrošnja kroz plate, penzije i javne nabavke. Treba razmisliti o analizi projekata javne infrastrukture, imajući u vidu da mnogi od njih kasne sa realizacijom, ili da su troškovi mnogo viši u odnosu na slične projekte iz okruženja, kao i da je preveliki primat dat saobraćajnoj u odnosu na komunalnu infrastrukturu.
Očuvanje makroekonomske stabilnosti, prvenstveno u slučaju stanja državnih finansija, neophodan je preduslov za investicije. A investicije danas znače ekonomski rast sutra – koji se vidi po povećanju proizvodnje, produktivnosti, zaposlenosti i zarada. Kada javne finansije nisu u najboljem redu to unosi dozu nesigurnosti u preduzetnike jer oni racionalno očekuju da će im onda država u budućnosti povećati poreze, što može da njihove preduzetničke poduhvate učini manje isplativim, što čini da deo njih odustaje od investicija ili ih odlaže dok se stanje ne promeni.
To je ono što se upravilo bilo desilo u Srbiji – tek nakon što je fiskalna konsolidacija počela da daje rezultate dolazi do rasta privatnih investicija, što je pokrenulo ekonomski rast u narednim godinama.
Ubrzanje ekonomskog rasta
Ekonomske teme su one koje kreiraju i obaraju vlade u Srbiji – teme kao što su nezaposlenost, niske plate ili životni standard tradicionalno se već godinama javljaju kao one u vrhu interesovanja javnosti u istraživanjima javnog mnjenja. Ali to je tema gde projekcije kažu da će Srbija stajati prilično loše nakon nekoliko godina pristojnog rasta od 2018. već za ovu godinu smanjena je očekivana stopa rasta sa 4-4,5% na 3-3,5%, a za narednu sa početnih 4,5% na tek 2,7%. Treći najvažniji zadatak Vlade stoga jeste da učini ono što je u njenoj moći da se ubrza ova niska stopa rasta.
U našoj situaciji konvencionalni instrumenti monetarne i fiskalne politike ne mogu da igraju standardnu ulogu jer je njihov uticaj zagušen. Monetarna politika prilično je neefikasan instrument usled visoke stope dinarizacije kredita i depozita; usled toga se i Narodna banka odlučila da prati monetarnu politiku Evropske centralne banke praktično fiksirajući kurs prema evru.
Fiskalna politika opet nije uticajna jer je Srbija mala otvorena privreda te su fiskalni multiplikatori niski – drugim rečima, podsticanje privrede kroz povećanje plata i penzija značilo bi malo povećanje ekonomskih aktivnosti jer bi se veliki deo ove potrošnje prebacio na uvoz, te bi planirani ekonomski rast otišao Nemačkoj umesto da se ostvari kod nas. Srpska vlada stoga deluje kao da su joj obe ruke vezane u vođenju ekonomske politike.
Ali i dalje postoji ozbiljan prostor da se podstakne privredni rast kroz poboljšanje privrednog ambijenta. To podrazumeva uspostavljanje vladavine prava i pravnu sigurnost, smanjenje birokratskog opterećenja, promenu regulatornog okvira kojim bi se olakšalo poslovanje, viši stepen digitalizacije javnih servisa i slično. Ovakve mere bi smanjile troškove poslovanje u Srbiji, što bi deo privrednika naveo da nastavi sa investiranjem jer sada lakše posluju i mogu više da zarade.
Čišćenje državnih Augijevih štala je neophodan uslov prvenstveno za sektor mikro i malih domaćih preduzeća koja nemaju resurse kojima raspolažu velike strane kompanije da preskoče brojne prepreke koje pred njima predstavlja loše poslovno okruženje u Srbiji. Ovakve reforme bile bi direktna mera koja bi ubrzala stope ekonomskog rasta, onda kada to fiskalna i monetarna politika ne mogu.