Foto:UnSplash
Gore je kada žena prevari. Žene žele dominantne muškarce visokog statusa. Danas su prosečni muškarci potpuno ignorisani i nevidljivi. Muškarac treba da vodi glavnu reč u vezi. Ovo su samo neke od izjava kontroverznog Endrua Tejta, influensera britansko-američkog porekla.
Njegova popularnost naglo je eksplodirala prethodnih meseci kada su kratki snimci njegovih izjava o muško-ženskim odnosima preplavili internet, nakon čega su usledile i brojne kritike. Tejt je nedavno u potpunosti zabranjen sa više društvenih mreža zbog mizoginih izjava; njegovi profili su nedostupni na Tviteru, Instagramu, Fejsbuku, Jutjubu, Tiktoku.
Priča o njegovom naglom uticaju važna je za razumevanje današnje očigledne krize među muškarcima. Koliko njegovi kontroverzni saveti imaju uporišta u biologiji i evolutivnoj psihologiji? Da li se žene i muškarci ponašaju onako kako to on opisuje? Zašto je važno razumevanje fenomena hipergamije i gde je tu njegov lični interes kao influensera?
Uprkos glasnim kritikama i dalje ima široku bazu fanova
Nakon karijere u kikboksu, Tejt je učestvovao u britanskom rijalitiju Veliki brat 2016. godine, a ubrzo je izbačen nakon što se pojavio snimak u kojem kaišem udara učesnicu (Tejt tvrdi da je ona na to pristala i da je u pitanju bila šala). Nakon toga, gostovanjima u brojnim podkastima i aktivnim postavljanjem provokativnog sadržaja na društvenim mrežama, Tejt je uspeo da izgradi solidnu bazu fanova, uglavnom mladih muškaraca koji su privučeni njegovom izraženom muževnošću, finansijskim uspehom i stavovima o ženama.
Tejt je od tada bio uključen u brojne kontroverze: pokrenuo je online univerzitet za “haslovanje” (učenici su ti koji najviše dele njegov sadržaj online), rekao da žrtve silovanja treba da preuzmu “odgovornost” i da depresija nije realna, kao i da bi se fizički obračunao sa ženom koja bi ga prevarila.
Ovo je samo vrh ledenog brega provokativnih i problematičnih stvari koje je Tejt rekao i uradio, ali uprkos brojnim i glasnim kritikama on i dalje ima vernu bazu fanova, naročito među mladim muškarcima. Ako je u pitanju toliko problematična figura, kako je moguće da je uzor i idol za više stotina hiljada ljudi?
Da li su njegovi stavovi o prirodi muško-ženskih odnosa i položaju muškaraca i žena danas ispravni, ne sa moralne tačke gledišta, već empirijske? Može li njegov “obogati se i idi u teretanu” savet zaista da pomogne muškarcima? Bez obzira šta mislili o njemu lično, da li je Endru Tejt (makar delimično) u pravu?
Koliko zapravo mladi muškarci danas pate?
Kako bismo razumeli Tejtove stavove o muško-ženskim odnosima, važno je da razumemo šta zapravo Tejt misli o položaju mladih muškaraca danas. On ističe da je većina mladih muškaraca (makar u Americi i Britaniji) nevidljiva. Ukoliko su prosečni i ni po čemu se ne izdvajaju oni ne dobijaju gotovo nikakvu pažnju danas, a naročito je ne dobijaju na internetu i od strane žena.
Njihove poruke na Instagramu drugim devojkama su nepročitane, a pored toga od njih se i dalje očekuje da ostvare određen status i ne pokazuju slabost. Muškarci su za Tejta takođe podvrgnuti zahtevnim standardima lepote, koji od njih zahtevaju da izgledaju snažno, a isto važi i za njihove ponašanje.
Muškarac ne sme da pokazuje slabost, a dodatan problem koji Tejt ističe je i to što većina muškaraca nema dovoljno podrške od muškaraca oko sebe. Ovo potvrđuje i studija koja pokazuje da muškarci češće navode da nemaju najboljeg prijatelja – 85% muškaraca ima najboljeg prijatelja nasuprot 98% žena sa najboljim prijateljicama. Dodatno, samo 2% žena ima partnera, a ne najbolju prijateljicu nasuprot 15% muškaraca sa partnerkama. Ista studija pronalazi i da su u proseku ženska prijateljstva značajno intimnija.
Tejt nije usamljen u stavu da se mladi muškarci danas ne osećaju dobro. Sve više se govori o “pandemiji usamljenih muškaraca” koji se muče sa problemima mentalnog zdravlja. Ovo nisu samo inseli (muškarci koji su ne svojom voljom u celibatu), u pitanju je mnogo veća grupa mladih muškaraca koja se sve više oseća izgubljeno. Broj muškaraca bez partnera je u porastu u Sjedinjenim Američkim Državama, a istraživanja pokazuju da su muškarci bez partnera u goroj ekonomskoj situaciji nego muškarci u vezama ili brakovima. Uprkos tome što čine većinu korisnika dejting aplikacija poput Tindera, mali broj muškaraca zaista i uspe da pronađe partnerku na ovaj način.
Muškarci sve više pate i od problema sa mentalnim zdravljem: istraživanja pokazuju da muškarci počine oko 70% globalnih samoubistava na godišnjem nivou i da čine oko 75% svetske populacije zavisnika od opijata i alkohola. Obrazovanje je takođe sve veća prepreka za muškarce: u Sjedinjenim Američkim Državama, sve manje muškaraca završava srednju školu i upisuje fakultet.
Iako u Srbiji nema mnogo podataka o mentalnom zdravlju mladih muškaraca specifično, popis iz 2011. godine pokazuje da su u gotovo svakoj demografiji, muškarci verovatniji da žive sami. Takođe, na fakultetima u Srbiji danas ima više studentkinja nego studenata, a kriza mentalnog zdravlja pogađa gotovo sve mlade u Srbiji.
Česta greška u savremenom feminizmu
U kontroverznoj knjizi Mit muške moći, Voren Ferl (Warren Farrell) ispravno navodi da se muški životi danas posmatraju kao potrošni, društvo je spremno da žrtvuje muškarce bilo u rati ili rudniku, a ideja o muškarcima kao uniformnoj grupi koja drži čitavu moć u društvu nema puno smisla u svetu gde je zatvorska populacija sačinjena 93% od muškaraca.
Na kraju dana, problemi prosečnog muškarca danas jesu nevidljivi. Prosečni muškarac danas jeste nevidljiv. Problemi sa kojima se muškarci danas suočavaju uglavnom imaju korene upravo u patrijarhatu – iskazivanje emocija i pokazivanje slabosti nedopustivo je u sistemu koji očekuje da svaki muškarac bude pater familias, navodi čuvena feministkinja Bel Huks (bell hooks).
Kako bi opstali u patrijarhalnom društvu, muškarci moraju da simbolično ubiju deo sebe, odnosno onaj deo njih koji oseća bilo šta osim besa, jedna od retkih dopuštenih muških emocija. Rodne norme štete ženama, ali značajno oštećuju i muškarce, naročito njihovu sposobnost da se emotivno povežu sa ljudima oko sebe.
Greška koja se često pravi u progresivnim i feminističkim krugovima jeste poistovećivanje situacije bogatih muškaraca na pozicijama moći (koji zaista i imaju moć) sa situacijom većine muškaraca danas koji su često daleko od bilo kakve moći. To ne znači da i muškarci bez puno moći u društvu ne mogu da počine nasilje nad ženama, već da moramo prestati sa uniformnim odbacivanjem problema muškaraca uz mantru da su oni svakako imaju moć u društvu.
Umesto savremenog feminizma koji prosečnog muškarca vidi kao neprijatelja (setimo se se svih man are trash Tumblr postova iz 2014. godine), neophodan je pristup koji za neprijatelja ima patrijarhat, bezličan sistem koji svakodnevno svojim izborima osnažuju milioni muškaraca i žena širom sveta. Bel Huks ističe da je ovo posao koji muškarci i žene moraju zajedno da obavljaju – feminizam koji očekuje da će se muškarci promeniti tako što im dovoljno puta kažemo da su puni “toksične muškosti” osuđen je na propast.
Možda nam je neophodan feminizam koji pokušava da ukine odnose moći kao dominantan obrazac odnosa između muškaraca i žena, ne isključivo zato što je ovo dobro za žene već zato što je to jedini način da milioni muškaraca postanu slobodni i srećni.
Ideal omnipotentnog muškarca – sporna rešenja Endrua Tejta
Tejt je dakle delimično u pravu – biti savremeni muškarac zaista nije lako. Uprkos dokazima za to da sve više muškaraca nailazi na prepreke u brojnim oblastima života, u progresivnim krugovima retko ćete čuti razgovor o ovim problemima. Upravo zato su figure poput Džordana Pitersona i Endru Tejta prikupile veliku mušku publiku – niko drugi gotovo i da ne spominje probleme savremenog muškarca.
Problem jeste u rešenjima koje Tejt nudi. Uzrok krize muškaraca on pronalazi u “savremenom feminizmu” usled kojeg je neprihvatljivo da muškarac bude “ono što treba da bude”, odnosno jedno dominantno omnipotentno biće kojem se žene potčinjavaju. Ovo objašnjenje je intelektualno šuplje jer ne objašnjava kako to žene sa više sloboda i prava tačno ugrožavaju muškarce. Slično objašnjenje pruža i Džordan Piterson, a kolektivni zaključak jeste da savremeni feminizam “ispira mozak” ženama usled čega muškarci pate.
Mnogo jednostavnije objašnjenje za probleme sa kojima se muškarci susreću jeste patrijarhalni sistem, koji utiče na to da muškarci i žene zahtevaju dominantno ponašanje od muškaraca i kažnjavaju sve što iskače iz ovog šablona. Iako su žene primarne žrtve patrijarhata, muškarci takođe pate pod nametnutim rigidnim šablonima ponašanja i te norme su problem.
Problem su i brojne žene koje takođe osnažuju patrijarhat postavljajući pred muškarce u svom životu očekivanja koja je gotovo nemoguće ispuniti (ponajviše u oblasti finansijske podrške), koje ne pružaju emotivnu podršku ii prostor u kojem će muškarci moći da budu ranjivi.
Pošto je koren problema loše identifikovan, rešenje koje Tejt nudi nema puno smisla. Muškarcima koji pate pod pritiskom prevelikih očekivanja Tejt savetuje – samo ispunite ta očekivanja i bićete dobro. Potiskujte osećanja (Tejt negira da depresija postoji), radite puno, steknite dosta novca, pružite finansijsku podršku svojoj partnerki i stalno prikazujte sebe kao muškarca “visoke vrednosti”.
Žene, a i ostatak društva, vas neće poštovati ukoliko niste “ratnik”, ističe Tejt. Ovakav savet ne samo da ignoriše to da transformacija u tipičnog mačo muškarca i značajan finansijski uspeh nisu mogući za većinu mladih muškaraca, već dodatno osnažuje norme koje trenutno nanose štetu muškarcima. Tejt doliva ulje na vatru svih savremenih muških nesigurnosti, time što poručuje svojim pratiocima da ne smeju biti “kukavice”, dodatno udaljavajući muškarce od potencijalnog raskida sa patrijarhalnim normama.
Girls just wanna have _____?
Da li žene zaista većinski biraju dominantne muškarce visokog statusa sa debelim novčanikom? Ukoliko ste ikada pričali sa muškarcima i ženama o tome šta im je privlačno i važno u suprotnom polu jasno vam je da se standardi razlikuju, iako istraživači i akademici decenijama vode oštru debatu o tome da li su standardi zapravo različiti, kao i da li se temelj razlika nalazi u biologiji ili socijalizaciji. Razlike u tome šta nam je privlačno očigledne su i poznatim ličnostima za kojima žude žene i muškarci, kao i u popularnoj kulturi koja je usmerena primarno jednom polu.
Iako je teško suditi o tome šta sve žene uniformno vide kao privlačno, kroz medijski sadržaj usmeren prvenstveno ka ženama možemo videti da su to često muškarci sa dosta “nežnijom” fizičkom građom koji iskaču iz tradicionalnih modnih šablona – zamislite pevača italijanske grupe Maneskin.
U studiji koja je ženskim ispitanicama u SAD pokazivala različita tela muškaraca, najprivlačniji tip tela nije bio ni izbliza najmišićaviji. Dodatno, istraživanja pokazuju da je prilikom odabira partnera, fizički izgled važan i muškarcima i ženama, ali da, u odnosu na muškarce, žene stavljaju značajno manji akcenat na fizički izgled partnera naspram drugih karakteristika. Jedini izuzetak je ukoliko su u pitanju neobavezni i kratkotrajni odnosi – tada i ženama fizički izgled partnera postaje izuzetno važan.
Nakon brojnih studija sa sličnim zaključcima, pojavila se teorija sa korenima u evolutivnoj biologiji o tome zašto muškarci sa izrazitom mišićnom masom često nisu viđeni kao najpoželjniji partneri. Naime, s obzirom na to da je obaveza roditeljstva biološki asimetrično podeljena između žena i muškaraca (žene moraju da izdrže trudnoću od devet meseci i često dugo nakon toga snose veliki deo tereta roditeljstva), ženama je od velikog značaja odabir dugoročnog i vernog partnera, koji je stabilan i posvećen.
Muškarci koji izgledaju izrazito “muževno” i “nabildovano” često se percipiraju kao više agresivni i manje posvećeni isključivo jednoj partnerki, pa su stoga i manje privlačni ženama. Kao buduće majke, one često žele partnera koji će biti posvećen roditelj i pružiti im podršku, a izrazito nabildovani muškarci često signaliziraju suprotno: viši nivo testosterona i sklonost ka seksualnim odnosima sa različitim partnerkama. Ove osobine jasno idu protiv odgajanja dece.
Donna, popularna jutjuberka na kanalu Internet Impact, navodi da se ova teorija potvrđuje ukoliko pogledamo kako izgleda idealan muškarac u filmovima koji su usmereni ka primarno ženskoj publici. Edvard iz serijala Twilight ili Troj iz High School Musical filmova jesu fizički privlačni, ali su daleko do tipičnog fana teretane. Ono što ih suštinski čini privlačnim je njihova posvećenost i emotivna povezanost sa devojkom u koju su zaljubljeni.
Kao i svaka teorija koja želi da objasni kompleksan društveni fenomen poput reprodukcije i seksualnost, pomenuta teorija o reproduktivnoj strategiji žena nailazi na brojna ograničenja i izuzetke. Žene koje su u ranim dvadesetim možda i dalje ne razmišljaju o deci, dok je i sve više žena koje ne želi da imaju potomstvo, pa se i njihov kalkulus menja – potraga za idealnim “ocem” budućeg deteta manje je bitna u tom slučaju.
Takođe, u različitim kulturama širom sveta postoje i značajno drugačiji standardi lepote koji oblikuju naše estetske preferencije. Studije pokazuju i da oba pola sa godinama sve manje vrednuju fizički izgled partnera, već se prevashodno orijentišu na ličnost. Teorija reprodukcije koja ističe želju žena za dobrim partnerom budućeg deteta, kao primarnom motivacijom prilikom selekcije partnere kritikovana je i za seksizam i brojne metodološke probleme prilikom istraživanja.
Da li žene žele muškarce visokog statusa – o fenomenu hipergamije
Ako na stranu ostavimo važnost fizičkog izgleda muškaraca, Endru Tejt smatra da je za uspeh sa ženama izrazito bitan status muškarca, naročito finansijski status. Da li je ovo zaista univerzalno važno ženama?
Termin hipergamija opisuje strategiju pronalaženja partnera na višem društvenom položaju od nas. Brojni antropolozi i evolutivni psiholozi pronalaze duboke korene hipergamije u istoriji ljudske civilizacije, najčešće kroz udaju žena za imućnije i starije muškarce. Prema ovoj teoriji, žene često ne biraju samo najbogatije muškarce, već one koji poseduju najveći potencijal za finansijski uspeh u budućnosti.
Objašnjenje koje evolutivna biologija pruža za učestalost hipergamije među ženama ponovo ističe važnost sigurnosti i stabilnosti za žene. Ukoliko žele da osiguraju što veće šanse za opstanak njihovog deteta, žena mora da potraži partnera koji će moći da je finansijski podrži. Ovo postaje naročito važno u trenucima kada žene usled trudnoće ili brige o novorođenčetu nisu u mogućnosti da budu na tržištu rada i privređuju na taj način.
Kao kontrast uvidima evolutivne biologije, teorija socijalnih uloga korene hipergamije vidi u racionalnom odgovoru žena na promene koje su došle sa poljoprivrednom revolucijom. Naime, tada su žene počele da primarno obavljaju poslove u domaćinstvu, ne obezbeđuju hranu za sebe i u potpunosti zavise od muškarca koji može da im obezbedi hranu i sklonište. U društvu sa takvim rodnim ulogama, odabir muškaraca koji može da obezbedi najviše hrane i drugih resursa je potpuno racionalna strategija za žene.
Šta god da su njeni uzroci, nema sumnje da je hipergamija kao fenomen utkana u naše običaje, poput onog da se mlada na svadbi “otkupljuje”, ali i u pop kulturu, gde često bogati stariji muškarac priskače u pomoć mlađoj i finansijski manje imućnoj ženi. Ovaj pojam izašao je iz akademskih krugova, pa ga danas možemo čuti i u okviru pokreta za muška prava. Primeri starleta i elitnih prostitutki uglavnom se koriste kao dokaz za generalnu tendenciju žena da odnose sa muškarcima posmatraju kao ekonomsku transakciju.
Unutar pokreta za muška prava, naročito među ekstremnijim članovima, ideja o hipergamiji često se koristi i kao uvreda na račun žena koje su predstavljene kao hladne, proračunate i vođene isključivo novčanim podsticajima prilikom odabira partnera.
Raspravu o hipergamiji možemo čuti i u okviru aktuelne diskusije o promenama dinamika moći između muškaraca i žena. Kontroverzni intelektualac Džordan Piterson tako ističe da socioekonomski status žene ne utiče gotovo uopšte to koliko je ona privlačna muškarcima, dok je socioekonomski status muškarca gotovo izvesno jedan od razloga njegove privlačnosti ženama. Da li je hipergamija važna samo u nerazvijenim društvima? Piterson odbacuje ovo i dodaje da žene praktikuju hipergamiju u brojnim kulturama, uključujući i u Skandinaviji, gde je rodna ravnopravnost norma.
Ukoliko uzmemo u obzir to da je sve više žena danas obrazovano i ekonomski nezavisno, da li istraživanja i dalje potvrđuju prisutnost hipergamije? Uprkos velikom napretku ženskih prava, tendencija žena ka hipergamiji i dalje postoji u značajnoj meri. Jue Kjuian u istraživanju iz 2016. godine poredi podatke cenzusa u SAD 1980. i 2012. godine i dolazi do zaključka da žene i dalje biraju partnere koji u proseku zarađuju više od njih.
U studiji “Ekonomija hipergamije” iz 2019. godine istraživači su ispitivali prisutnost hipergamije u Norveškoj, koja važi za jednu od zemalja sa najvišim nivoom rodne ravnopravnosti. Ishod? Studija pokazuje da su čak i u Norveškoj šanse muškarca da pronađe partnerku značajno veće ukoliko se nalazi u dobroj finansijskoj situaciji (isto ne važi za žene), kao i da muškarci u proseku zarađuju više od svojih partnerki. Dodatno, muškarci pri dnu statusne hijerarhije češće su samci nego što je to slučaj sa ženama, dok su imućni muškarci verovatniji da tokom života promene više partnerki.
Jedna specifična vrsta hipergamije koja je sve manje prisutna je obrazovna hipergamija, odnosno preferencija žena ka odabiru partnera sa višim nivoom obrazovanja. Danas su u razvijenim zemljama žene sve više obrazovane, a neretko u proseku i obrazovanije od muškaraca. Studija iz 2021. godine uključuje podatke iz 27 zemalja u Evropi i ukazuje na to da su u gotovo svim zemljama žene više zastupljene u visokom obrazovanju i češće obrazovanije od svog partnera.
Ovi rezultati ipak ne znače da prisustvujemo padu fenomena hipergamije. Obrazovanje je samo jedan od pokazatelja statusa, a žene i dalje u proseku zarađuju manje od muškaraca, iako su obrazovanije. Statusna hipergamija je i dalje prisutna, čak i u razvijenim zemljama, iako su žene sada češće te koje će imati viši nivo obrazovanja.
Uprkos podacima o važnosti koju žene pridaju novčanom statusu prilikom odabira partnera, brojne su kritike na račun koncepta hipergamije. Žene zarađuju manje u proseku u poređenju sa muškarcima, pa je samim tim i statistički veća šansa da će žene biti sa partnerom koji je imućniji od njih. U pitanju ne mora biti svesna odluka, već samo puka verovatnoća.
Takođe, postoji i teorija da se prihod žena smanjuje upravo usled braka ili dugoročnog partnerstva sa muškarcem, pa je zato hipergamija toliko zastupljena. Naime, žena će tada često preuzeti veći deo poslova u domaćinstvu i brige o detetu, što je očigledno nekompatibilno sa radom u izuzetno dobro plaćenim industrijama sa dugim radnim satima.
Majčinstvo takođe dolazi često na uštrb zalaganja ili napredovanja na poslu, pa sve ovo dovodi do situacije u kojoj muškarac zarađuje više. Hipergamija možda nije evolutivna preferencija žena ili strategija usled rodnih uloga, već realnost usled očekivanja koja se nalaze na plećima žena.
Šta Tejt prećutkuje o odabiru partnera – o ličnom interesu influensera
Obe stvari koje Tejt ističe kao važne za uspeh muškarca u privlačenju partnerke (fizički izgled i novčani status) jesu važne, ali ne nužno u meri u kojoj Tejt tvrdi da jesu. Fizički izgled je samo jedna od komponenti privlačnosti, a privlačan muškarac zaista ne mora izgledati kao MMA borac. S druge strane, istraživanja pokazuju da novac statistički zaista povećava šansu da muškarac pronađe partnerku, ali ovaj fenomen se polako menja i ne predstavlja jedini faktor prilikom odabira partnera.
Ono što istraživanja vide kao najveći predskazatelj za odabir partnera, bilo da su muškarci ili žene u pitanju, jeste koliko je potencijalni partner sličan nama. Ukoliko partner deli dosta naših osobina, stavova i vrednosti to je ono što najviše povećava šanse za razvijanje romantičnih osećanja i želje za partnerstvom.
Tejt naravno ne pominje važnost sličnosti za privlačenje partnera. On prvenstveno podilazi stavovima koji su često već rasprostranjeni među muškarcima i koji naglašavaju maskulinitet i potrebu za dominacijom. Ovakvi stavovi su i ključ njegovog uspeha na društvenim mrežama, pošto izazivaju kontroverzu i podstiču ljude da dele njegov sadržaj.
Finansijski interes takođe je očigledan u Tejtovim stavovima. Ukoliko Tejt ubedi veliki broj mladih muškaraca da će veliko bogatstvo privući potencijalne partnerke, onda on može i da im proda kurs koji će im omogućiti “da postanu bogati”, što je i bila misija njegovog onlajn “univerziteta”. Sudeći po tome koliko Tejt voli da govori o svom bogatstvu, “stvori potražnju, a zatim i ponudu” biznis taktika zaista radi. Njegova želja nije da istinski razbije aktuelne šablone selekcije partnera, već da ponudi interpretaciju realnosti koja finansijski ide njemu u prilog.
Na kraju dana, naivno je kritikovati Endru Tejta tako što ćemo u potpunosti odbaciti tezu da muškarci i žene imaju drugačije pristupe selekciji partnera. Kritiku je najbolje usmeriti na sve načine putem kojih on profitira od činjenice da milioni muškaraca danas sve teže uspevaju da pronađu partnerku.